Пјесникиња Радмила Петровић за “Глас Српске”: Ниједно вријеме није било лицемјерније према женама

Илијана Божић
Пјесникиња Радмила Петровић за “Глас Српске”: Ниједно вријеме није било лицемјерније према женама

Жена црпи снагу из сопствене слабости. Нажалост, прво што сам схватила одрастајући у патријархалном друштву је да је моја највећа слабост то што сам женско.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Радмила Петровић, чија је нова збирка “Моја мама зна шта се дешава у градовима” ове године објављена у издању “Енклаве”.

- Имате списак ствари које не треба да радите јер сте девојчица. Можете отићи из свог села, али носите га у себи јер вас је обликовало. Трудим се да постанем самосвесна еманципована млада жена - додала је Петровићева.

ГЛАС: Шта се крије иза наслова збирке и која је њена главна порука?

ПЕТРОВИЋ: Наслов је ироничан, али на тужан начин. Људи воле да говоре о стварима о којима мало знају. Драго ми је што се моја књига тако зове. Главна порука може бити да ствари нису тако једноставне, да нису црне или беле. Била бих срећна ако би свако за себе извукао поруку или поуку.

ГЛАС: У поезију уносите другачији стил. Читамо стихове попут: “Српкиња сам, али ми Косово није у срцу него ти” и “зиме су биле дуге, кубици дрва се погорели. она је палила ватре, он тресао чункове о њену главу”. Обрачунавате ли се тако с традицијом и прецима?

ПЕТРОВИЋ: Писање је својеврсно разрачунавање. Кад почне, не престаје лако. Заправо, никада не престаје. Морате се разрачунати и у име других људи који то из неког разлога нису могли. Верујем у трансгенерацијске трансмисије. Неко треба да покуша да разбије обрасце који се преносе генерацијама, а који не доносе много доброга. У супротном ћете живети као преци, а у томе нема никаквог напретка. Ако сте тога свесни, то вас оптерећује и онда морате нешто да урадите са тим. Ја пишем песме.

ГЛАС: У чему жена из Ваших стихова проналази снагу? Да ли стереотипи и патријархални оквири сад утичу на жене мање него раније и колико је важно скретати пажњу на снагу жене у друштву?

ПЕТРОВИЋ: Жена црпи снагу из сопствене слабости. Нажалост, прво што сам схватила одрастајући у патријархалном друштву јесте да је моја највећа слабост управо то што сам женско. То је порука коју вам шаљу од раног детињства. Имате списак ствари које не треба да радите јер сте девојчица. Можете отићи из свог села, али носите га у себи јер вас је оно обликовало. Трудим се да постанем самосвесна еманципована млада жена. Теже је него што сам мислила јер сам узгред схватила да је патријархат у свакој мојој пори. Прво треба прихватити непријатну истину да је оно од чега бежите у вама. А онда треба урадити много тога да бисте оснажили своју личност, опростили себи и другима. Жене су, неоспорно, добиле нека права, али да ли да се посебно радујемо што смо добиле оно што нам је одувек и припадало. Само се чини да су патријархални оквири данас попустили. Мислим, напротив, да ни једно време није било лицемерније према женама. Жене су на то различито реаговале, свака се труди да спаси што се спасти може. Не морамо ићи на феминистичке скупове и називати себе онако или овако. Будимо искрене, образоване и сјајне у свом послу и сви ће схватити колико вредимо. Кључно је подржати младе зене. И питати друштво зашто се инсистира само на томе да жене задрже своје улоге из праисторије. Знате, свака од нас може да умеси хлеб и скува пасуљ. А шта је са момцима, да ли су они способни да узму копље у руке и улове дивљу свињу за вечеру?

ГЛАС: Шта то “натера човека да крене на сопствене снове чекићем”?

ПЕТРОВИЋ: Никад то није једна ствар. Скупља се годинама, а последица је друштвених поставки. Кад пукне, па телевизијске екипе интервјуишу комшије, они кажу: “Био је породичан, добар човек, не знам шта му би”.

ГЛАС: Пјесма “Само желим неког да расклопимо трактор мог оца у тишини” загријала је многа срца. Колико је тешко доћи до тог неког?

ПЕТРОВИЋ: Верујем да се читав живот своди на тражење тог неког. Неки људи просто не нађу тог неког. Болно је, али неки никад не нађу. Неки нађу, али не проведу живот са том особом. Живот није бајка и све је до околности, а оне су некима наклоњене, а некима нису.

ГЛАС: Какви су Ваши утисци након посјете Бањалуци? Како гледате на фестивале као што је “БЛ арт”?

ПЕТРОВИЋ: Бањалука је диван град, а и људи које сам тамо упознала. “БЛ арт” није фестивал огромних размера, али баш такве ствари праве разлику. У Босни сам упознала многе људе, али никад нећу заборавити уметницу Селму Селман. Она је сјајан пример за оно што већ неко време говорим, а то је да треба у уметности кренути од себе и представити свој свет. Не фејкујте туђе светове. Имате свој, некад мрачан, некад блештав. Хајде да видимо ваш дивни свет.

ГЛАС: Како посматрате тренутну ситуацију у вези са вирусом корона и цјелокупну друштвену ситуацију на нашим просторима? Да ли ускоро можемо очекивати нешто ново?

ПЕТРОВИЋ: Надам се вакцини. Шта да кажем о друштвеној ситуацији, осим да је најтужнија песма коју знам “Хеј Словени”. Не знам много о Југославији, али замислите колико говора, црвених марама, цвећа и наде је било, а сад ништа. А што се књижевности тиче, верујем да ћу покушати да пишем боље и храбрије.

Порука

ГЛАС: Која је Ваша порука младим ствараоцима?

ПЕТРОВИЋ: Маштајте иако ће вас неки гледати као будале и говорити вам да се спустите на земљу. Маштајте, будите вредни и будите своји. Ако нешто мора да буде фејк, нека то буду ваше патике.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана