Đorđe Bajić, pisac i filmski kritičar, za "Glas Srpske": Stvarnost je pogonsko gorivo za moje romane

Rekao je ovo za "Glas Srpske" književnik, publicista, novinar i filmski kritičar Đorđe Bajić, objašnjavajući zašto kao autor u svom novom romanu "Smrt u ružičastom", koji se po stilu i zapletu jasno definiše kao žanrovska krimi-proza, nije mogao, ali nije ni želio pobjeći od uticaja društveno-političke slike svog vremena i okruženja.

- Naravno, imajući u vidu da pišem o savremenom Beogradu ne mogu da pobegnem ni od naše stvarnosti - i ona je tu, ali je podređena priči. To je moja mala "osveta". Dosta je društveno-politička slika oblikovala i određivala moj život - u svojim romanima ja preoblikujem nju - kaže ovaj multitalentovani autor.

GLAS: Ubijena bogatašica, tajkuni, kriminalci i policajci zvuči kao opis naslovnica domaćih tabloida, ali je u stvari zaplet krimića "Smrt u ružičastom". Koliko je  teško  povući granicu između vaše fikcije i naše stvarnosti u slučaju ovog romana?

BAJIĆ: Nije bilo uopšte teško, pošto nemam sklonost da težim suvom realizmu. Da, elementi naše svakodnevice jesu uključeni u priču, od toga nisam bežao i usredsređen/verziran čitalac će ih svakako prepoznati, ali gledano u celini, "Smrt u ružičastom" jeste pre svega drugog podređena žanrovskim postulatima, stvarnost je ovde samo pogonsko gorivo kojim se pokreće jedna kriminalistička priča koja ima neka svoja sopstvena pravila i težnje. Nisam želeo da moj roman bude "ogledalo koje ide putem", već više "lavirint od ogledala" koji iskrivljuje sliku i naglašava ono što sam smatrao da je za moju priču najvažnije.

GLAS: Niste baš blagi prema modernoj kulturi slavnih i njenom uticaju na živote običnih smrtnika u sudaru sa "tvrdokuvanom" školom inspektora Nikole Limana. Mislite da je to malo izmaklo kontroli ili je samo u pitanju znak vremena?

BAJIĆ: Danas živimo u svetu u kojem ljude zanima šta ima da kaže jedna Miljana Kulić. Ne želim da me shvatite pogrešno - Miljana je u svoj toj paklenoj fabrici ružičastog šunda jedna od simpatičnijih pojava, ali devojci bi trebalo da pomogne psihijatar, a ne da bude godinama paradirana po televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Pojedini mediji su odavno prešli granicu dobrog ukusa, u prvi plan se guraju osobe koje mogu da ponude samo jedno - a to je onaj najjeftiniji senzacionalizam. Ne kažem ni da je u svetu puno drugačije, ali mi bi trebalo da pre svega gledamo u svoje dvorište. To fabrikovanje "instant zvezda" je suštinski veoma surovo, a "Smrt u ružičastom" se dotiče i te teme. Eto, od angažovanosti se ipak ne može pobeći.

GLAS: Počeli ste književnu karijeru serijom od tri romana u pet godina, a potom ste sedam godina potrošili na pisanje četvrtog romana. Šta je uzrokovalo toliko dugu pauzu i koliko je hronološka dužina pisanja uticala na krajnji izgled novog romana?

BAJIĆ: Moj drugi roman, a prvi triler "Žuta kabanica", bio je prilično zapažen te 2013. što mi je dalo podstrek da "Jedno đubre manje" u knjižare stigne već 2015. godine. Ali taj roman, iako, je po mom mišljenju bio bolji od prethodnog (a svakako ambiciozniji), nije tako dobro prošao i to me je demoralisalo. Shvatio sam da moram da promenim izdavačku kuću kako bih napredovao i to me je takođe usporilo.  Na "Smrti u ružičastom" sam radio pune tri godine, što je zaista previše, jednim delom zato što sam pravio sam velike pauze u pisanju, a delom što sam u tom periodu intenzivirao svoj rad na pisanju tekstova o filmu. Otkako sam u "Laguni", sve ide lakše - motivisan sam dobrim prijemom i pristojnim tiražem, pa sam postao produktivniji. Novi rukopis je pri samom kraju i plan je da ga predam u narednih mesec dana što bi, nadam se, značilo da će se sledeći roman u prodaji naći relativno brzo, u prvom kvartalu 2023. ili tu negde.

GLAS: Ako je suditi po broju objavljenih naslova i što je još važnije, po sve jačem interesu publike, srpska žanrovska proza sve ravnopravnije uzvraća udarac dugogodišnjoj dominaciji realizma i akademske literature ili je to utisak koji vara?

BAJIĆ: Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da utisak ne vara. Žanr, a posebno kriminalistički, jeste u velikoj ekspanziji poslednjih godina. Ima tu još mnogo prostora za poboljšanje, ali se baza pisaca formirala, udareni su temelji. Snaga jedne književnosti jeste i u njenoj raznovrsnosti, zato nam je jak žanr neophodan kako bismo ispunili svoj pun potencijal. Želim da tome dam svoj doprinos i veoma sam uzbuđen zbog činjenice što živim i stvaram u vremenu kada je srpski žanrovski roman konačno uhvatio priključak sa glavnim tokom.

GLAS: Nota filmičnosti, posebno u dijelu koji se tiče atmosfere i tempa naracije više je nego uočljiva ili kako to neko u blurbovima reče "reditelji i scenaristi čitajte ovaj roman", koliko je to krivica vašeg filmofilmskog dijela ličnosti, a koliko želja da "isplatite dug" kinematografskm uticajima?

BAJIĆ: Književnost i film jesu moje dve velike ljubavi i strasti. Učio sam od Čendlera, Elroja i Agate Kristi, ali i od Hičkoka, Arđenta i De Palme. Voleo bih da uskoro vidim adaptaciju nekog mog romana, u formi filma i/ili serije, mislim da za to ima potencijala. Sa prijateljima sam prošle godine uradio dvominutnu video-najavu za "Smrt u ružičastom" u kojoj se, rekao bih, može naslutiti taj filmski potencijal moje proze.

GLAS: Kad smo kod filma, zajedno sa Ivanom Velisavljićem i Zoranom Jankovićem, uradili ste dvije važne knjige o modernom srpskom filmu "Kritički vodič kroz srpski film", 2000-2017 i "Najbolji srpski filmovi 21. veka". Iako, to naravno nije lako sumirati, gdje se danas nalazi srpski film  i u kojem smjeru se kreće, uzimajući u obzir sve pozitivne i negativne aspekte vremena?

BAJIĆ: Trudili smo se da u tim knjigama damo što bolji presek naših filmskih (ne)prilika. Srpski film sada je u mnogo boljem stanju nego kada sam počeo da se bavim kritikom, a to je bilo na prelazu dva veka. Još nismo postigli svoj pun potencijal, ali radi se na tome. Sa nestrpljenjem očekujem desetak srpskih filmova koji su trenutno u postprodukciji. Kraj ove i 2023. godina bi trebalo da nam donesu niz važnih i kvalitetnih naslova. U planu je i "Kritički vodič kroz srpski film, 2018-2022" čemu se veoma radujem, tim pre što ozbiljna filmska kritika dobija sve manje prostora u medijima, biva marginalizovana i proterivana.

GLAS: Koliko je teško razdvojiti u sebi Đorđa pisca od Đorđa gledaoca i kritičara, tj. osobe koja po vokaciji poziva "mora vidjeti trn u tuđem oku", ali može li kao pisac primijetiti "balvan u svom"?

BAJIĆ:  To mi dođe nekako lako i prirodno. Uživam i u jednom u drugom, a pisanje romana i filmskih kritika je dovoljno različito da ne dođe do "mešanja kanala". Volim da čitam šta kritičari i "obični" čitaoci pišu o mom književnom stvaralaštvu - a ima tu i neke poetske pravde - kritičar koji postaje meta kritike. Pošteno!

Preporuka

GLAS: Uz sve profesionalne obaveze i pisanje koliko stižete čitati i šta vam je posebno privuklo pažnju u posljednje vrijeme?

BAJIĆ: Ne stižem koliko bih želeo i to je moj veliki žal. Trenutno čitam Forsterov klasični roman "Howards end" (1910) koji će uskoro dobiti svoj prvi prevod na srpski. Sjajno štivo, svakako među 50 najznačajnijih romana 20. veka, svež i aktuelan i dan-danas. Uvođenje likova i dinamika između njih su zaista zanimljivi, pa mi čitanje ovog romana dođe i kao svojevrsni kurs iz kvalitetnog pisanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.