Ђорђе Бајић, писац и филмски критичар, за "Глас Српске": Стварност је погонско гориво за моје романе

Рекао је ово за "Глас Српске" књижевник, публициста, новинар и филмски критичар Ђорђе Бајић, објашњавајући зашто као аутор у свом новом роману "Смрт у ружичастом", који се по стилу и заплету јасно дефинише као жанровска крими-проза, није могао, али није ни желио побјећи од утицаја друштвено-политичке слике свог времена и окружења.

- Наравно, имајући у виду да пишем о савременом Београду не могу да побегнем ни од наше стварности - и она је ту, али је подређена причи. То је моја мала "освета". Доста је друштвено-политичка слика обликовала и одређивала мој живот - у својим романима ја преобликујем њу - каже овај мултиталентовани аутор.

ГЛАС: Убијена богаташица, тајкуни, криминалци и полицајци звучи као опис насловница домаћих таблоида, али је у ствари заплет кримића "Смрт у ружичастом". Колико је  тешко  повући границу између ваше фикције и наше стварности у случају овог романа?

БАЈИЋ: Није било уопште тешко, пошто немам склоност да тежим сувом реализму. Да, елементи наше свакодневице јесу укључени у причу, од тога нисам бежао и усредсређен/верзиран читалац ће их свакако препознати, али гледано у целини, "Смрт у ружичастом" јесте пре свега другог подређена жанровским постулатима, стварност је овде само погонско гориво којим се покреће једна криминалистичка прича која има нека своја сопствена правила и тежње. Нисам желео да мој роман буде "огледало које иде путем", већ више "лавиринт од огледала" који искривљује слику и наглашава оно што сам сматрао да је за моју причу најважније.

ГЛАС: Нисте баш благи према модерној култури славних и њеном утицају на животе обичних смртника у судару са "тврдокуваном" школом инспектора Николе Лимана. Мислите да је то мало измакло контроли или је само у питању знак времена?

БАЈИЋ: Данас живимо у свету у којем људе занима шта има да каже једна Миљана Кулић. Не желим да ме схватите погрешно - Миљана је у свој тој пакленој фабрици ружичастог шунда једна од симпатичнијих појава, али девојци би требало да помогне психијатар, а не да буде годинама парадирана по телевизијама са националном фреквенцијом. Поједини медији су одавно прешли границу доброг укуса, у први план се гурају особе које могу да понуде само једно - а то је онај најјефтинији сензационализам. Не кажем ни да је у свету пуно другачије, али ми би требало да пре свега гледамо у своје двориште. То фабриковање "инстант звезда" је суштински веома сурово, а "Смрт у ружичастом" се дотиче и те теме. Ето, од ангажованости се ипак не може побећи.

ГЛАС: Почели сте књижевну каријеру серијом од три романа у пет година, а потом сте седам година потрошили на писање четвртог романа. Шта је узроковало толико дугу паузу и колико је хронолошка дужина писања утицала на крајњи изглед новог романа?

БАЈИЋ: Мој други роман, а први трилер "Жута кабаница", био је прилично запажен те 2013. што ми је дало подстрек да "Једно ђубре мање" у књижаре стигне већ 2015. године. Али тај роман, иако, је по мом мишљењу био бољи од претходног (а свакако амбициознији), није тако добро прошао и то ме је деморалисало. Схватио сам да морам да променим издавачку кућу како бих напредовао и то ме је такође успорило.  На "Смрти у ружичастом" сам радио пуне три године, што је заиста превише, једним делом зато што сам правио сам велике паузе у писању, а делом што сам у том периоду интензивирао свој рад на писању текстова о филму. Откако сам у "Лагуни", све иде лакше - мотивисан сам добрим пријемом и пристојним тиражем, па сам постао продуктивнији. Нови рукопис је при самом крају и план је да га предам у наредних месец дана што би, надам се, значило да ће се следећи роман у продаји наћи релативно брзо, у првом кварталу 2023. или ту негде.

ГЛАС: Ако је судити по броју објављених наслова и што је још важније, по све јачем интересу публике, српска жанровска проза све равноправније узвраћа ударац дугогодишњој доминацији реализма и академске литературе или је то утисак који вара?

БАЈИЋ: Са задовољством могу да констатујем да утисак не вара. Жанр, а посебно криминалистички, јесте у великој експанзији последњих година. Има ту још много простора за побољшање, али се база писаца формирала, ударени су темељи. Снага једне књижевности јесте и у њеној разноврсности, зато нам је јак жанр неопходан како бисмо испунили свој пун потенцијал. Желим да томе дам свој допринос и веома сам узбуђен због чињенице што живим и стварам у времену када је српски жанровски роман коначно ухватио прикључак са главним током.

ГЛАС: Нота филмичности, посебно у дијелу који се тиче атмосфере и темпа нарације више је него уочљива или како то неко у блурбовима рече "редитељи и сценаристи читајте овај роман", колико је то кривица вашег филмофилмског дијела личности, а колико жеља да "исплатите дуг" кинематографскм утицајима?

БАЈИЋ: Књижевност и филм јесу моје две велике љубави и страсти. Учио сам од Чендлера, Елроја и Агате Кристи, али и од Хичкока, Арђента и Де Палме. Волео бих да ускоро видим адаптацију неког мог романа, у форми филма и/или серије, мислим да за то има потенцијала. Са пријатељима сам прошле године урадио двоминутну видео-најаву за "Смрт у ружичастом" у којој се, рекао бих, може наслутити тај филмски потенцијал моје прозе.

ГЛАС: Кад смо код филма, заједно са Иваном Велисављићем и Зораном Јанковићем, урадили сте двије важне књиге о модерном српском филму "Критички водич кроз српски филм", 2000-2017 и "Најбољи српски филмови 21. века". Иако, то наравно није лако сумирати, гдје се данас налази српски филм  и у којем смјеру се креће, узимајући у обзир све позитивне и негативне аспекте времена?

БАЈИЋ: Трудили смо се да у тим књигама дамо што бољи пресек наших филмских (не)прилика. Српски филм сада је у много бољем стању него када сам почео да се бавим критиком, а то је било на прелазу два века. Још нисмо постигли свој пун потенцијал, али ради се на томе. Са нестрпљењем очекујем десетак српских филмова који су тренутно у постпродукцији. Крај ове и 2023. година би требало да нам донесу низ важних и квалитетних наслова. У плану је и "Критички водич кроз српски филм, 2018-2022" чему се веома радујем, тим пре што озбиљна филмска критика добија све мање простора у медијима, бива маргинализована и протеривана.

ГЛАС: Колико је тешко раздвојити у себи Ђорђа писца од Ђорђа гледаоца и критичара, тј. особе која по вокацији позива "мора видјети трн у туђем оку", али може ли као писац примијетити "балван у свом"?

БАЈИЋ:  То ми дође некако лако и природно. Уживам и у једном у другом, а писање романа и филмских критика је довољно различито да не дође до "мешања канала". Волим да читам шта критичари и "обични" читаоци пишу о мом књижевном стваралаштву - а има ту и неке поетске правде - критичар који постаје мета критике. Поштено!

Препорука

ГЛАС: Уз све професионалне обавезе и писање колико стижете читати и шта вам је посебно привукло пажњу у посљедње вријеме?

БАЈИЋ: Не стижем колико бих желео и то је мој велики жал. Тренутно читам Форстеров класични роман "Howards end" (1910) који ће ускоро добити свој први превод на српски. Сјајно штиво, свакако међу 50 најзначајнијих романа 20. века, свеж и актуелан и дан-данас. Увођење ликова и динамика између њих су заиста занимљиви, па ми читање овог романа дође и као својеврсни курс из квалитетног писања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.