Илија Ивановић за "Глас": У позоришту може све, али не и било шта

На пола пута смо до премијере, рад је до сада био ударнички. Иако је крај сезоне био, када смо кренули да радимо, трудили смо се да нам радна температура буде на максимуму.

Рекао је ово за "Глас Српске" Илија Ивановић глумац Народног позоришта Републике Српске поводом нове представе "Син" савременог француског писца Флоријана Зелера, која ће у режији Белинде Стијак бити премијерно изведена у септембру. Ивановић додаје да глумачки ансамбл кроз интимну сарадњу истражује осетљиве теме, што овај пројекат чини једним од најзахтјевнијих до сада.

- Тема је веома, веома важна и осетљива па је и сама атмосфера на пробама јако интимна, тако да водимо рачуна једни о другима, док се отварамо и улазимо у приче о породичним односима и ликовима у којима се сви у процесу проналазимо. За мене је ово можда најтежи задатак до сада, рекао Ивановић

ГЛАС: Представе које се баве међусобним неразумијевањем и унутрашњим борбама младог човјека захтијевају посебну емотивну отвореност. С обзиром на то да у тиму имате и стручне сараднике из области психологије и психијатрије, колико Вам то помаже да зађете у најтананије слојеве лика и разумијете његову психологију?

ИВАНОВИЋ: Предивно је када имате таквог сарадника на пробама. Имали смо пробе где су сви само слушали Милицу Дробац Павићевић и упијали њено "предавање" о болести депресије и њеним облицима и манифестима. Просто пожелите да у сваком процесу имате таквог сарадника, поготову када је оваква врста комада. Доста помогне и скрати лутање глумца у тражењу решења за одредјене сцене, радње и поступке. Али опет у позоришту може све али не и било шта, како каже један професор. Не правимо документарну представу тако да се нисмо слепо водили медицинским током.

ГЛАС: У овој представи сарађујете са сјајном глумачком екипом коју чине Борис Шавија, Наташа Перић, Сњежана Мишић, Владимир Ђорђевић и Рок Радиша. Колико је у глуми, која свакако представља тимски рад, важно глумачко повјерење када се ради на тако интензивној и емотивној драми?

ИВАНОВИЋ: Веома је важно. Поменуо сам да водимо рачуна једни о другима и трудимо се да се свако осећа сигурно и безбедно док ствара и ради на својој улози. Без поверења у позоришту је јако тешко радити. Ако нема поверења нема ни хемије између актера и то доста може да смањи квалитет представе.

ГЛАС: Рекли сте да волите да играте у позоришним представама које се баве великим и битним темама. Које то велике и битне теме по Вама доноси представа "Син" и како сте се "сродили" са ликом ког тумачите у комаду?

ИВАНОВИЋ: Тако је, зато што те рад на таквим представама мења на боље. Ова представа првенствено доноси причу о односу према болести депресије и њеној стигми. Зелер је понудио толико тема за које редитељ мора да се намучи у одлуци да их избере да би испричао своју причу. Пословне и животне амбиције, љубавни троуглови, бивши бракови и недефинисане везе, занемаривање деце, својих партнера само су неке од тема који садржи овај текст. Кад радите Зелера имате утисак да вам је био редован гост у кући и да вас познаје.

ГЛАС: Једна од рола, која је испраћена одличним рекацијама, јесте Ваша улога у комаду "Срећно нам, Ади", који је игран на Малој сцени, али је донио једну велику причу о покушају живота без емоција и усамљености као најстрашнијој болести модерног доба. Колико је било тешко ући у процес једног таквог карактера и изнијети тако комплексну тему у камерној форми?

ИВАНОВИЋ: Било је захтевно, али кад верујете у причу коју радите и уверени сте да је она важна и да ће нешто променити, онда напоран рад и не осећате. Рад на представи је ретко готов са премијером, већ следећег дана сте други човек који мало другачије појми прошло играње и ситуацију коју је бесумучно пута понављао и у њој налази нове моменте које до сада није примећивао, што освежава и обогаћује представу и тебе као глумца. Тако да је то непрекидан рад.

ГЛАС: Поред глуме, свирате гитару и виолину. Колико је за сваког човјека, а нарочото за глумца, важно да буде свестрана личност те колико Вама музичко образовање и осећај за ритам значе на позоришној сцени?

ИВАНОВИЋ: Па то је само бенефит, није од пресудног значаја за развој и пут глумца. У глуми свако познавање вештина, знања и упућеност у друге уметности и сам живот, ти доноси неку врсту алата.

ГЛАС: Освојили сте бројне награде међу којима су Награда за најбољег младог глумца на Позоришним играма у Јајцу за улогу Рупрехта у "Разбијеном крчагу", Награда града Бањалука – младима, као и Похвала Умјетничког савјета НПРС. Колико Вам оваква признања дају вјетар у леђа, а колико истовремено представљају обавезу и одговорност за сваки наредни излазак на сцену?

ИВАНОВИЋ: И једно и друго, и ветар у леђа и неку врсту обавезе да останеш на тој плодној траси у којој нема опуштања. Али веће награде добијате самим процесом, радом и бављењем позориштем. То колико сазнате о себи и другима, колико промените ставове и погледе на свет, колико порастете и у исто време постанете дете, и то колико се обогатите емоцијом и искуством апсолутно нема цену. Признање вам само покаже да је неко приметио ваш труд.

ГЛАС: У ком смјеру бисте вољели да се развија Ваш ауторски и глумачки пут у наредном периоду?

ИВАНОВИЋ: Ништа ја ту не бих мењао. Слабо планирам на дуже стазе. Видећемо шта ће време донети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.