Ilija Ivanović za "Glas": U pozorištu može sve, ali ne i bilo šta

Na pola puta smo do premijere, rad je do sada bio udarnički. Iako je kraj sezone bio, kada smo krenuli da radimo, trudili smo se da nam radna temperatura bude na maksimumu.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Ilija Ivanović glumac Narodnog pozorišta Republike Srpske povodom nove predstave "Sin" savremenog francuskog pisca Florijana Zelera, koja će u režiji Belinde Stijak biti premijerno izvedena u septembru. Ivanović dodaje da glumački ansambl kroz intimnu saradnju istražuje osetljive teme, što ovaj projekat čini jednim od najzahtjevnijih do sada.

- Tema je veoma, veoma važna i osetljiva pa je i sama atmosfera na probama jako intimna, tako da vodimo računa jedni o drugima, dok se otvaramo i ulazimo u priče o porodičnim odnosima i likovima u kojima se svi u procesu pronalazimo. Za mene je ovo možda najteži zadatak do sada, rekao Ivanović

GLAS: Predstave koje se bave međusobnim nerazumijevanjem i unutrašnjim borbama mladog čovjeka zahtijevaju posebnu emotivnu otvorenost. S obzirom na to da u timu imate i stručne saradnike iz oblasti psihologije i psihijatrije, koliko Vam to pomaže da zađete u najtananije slojeve lika i razumijete njegovu psihologiju?

IVANOVIĆ: Predivno je kada imate takvog saradnika na probama. Imali smo probe gde su svi samo slušali Milicu Drobac Pavićević i upijali njeno "predavanje" o bolesti depresije i njenim oblicima i manifestima. Prosto poželite da u svakom procesu imate takvog saradnika, pogotovu kada je ovakva vrsta komada. Dosta pomogne i skrati lutanje glumca u traženju rešenja za odredjene scene, radnje i postupke. Ali opet u pozorištu može sve ali ne i bilo šta, kako kaže jedan profesor. Ne pravimo dokumentarnu predstavu tako da se nismo slepo vodili medicinskim tokom.

GLAS: U ovoj predstavi sarađujete sa sjajnom glumačkom ekipom koju čine Boris Šavija, Nataša Perić, Snježana Mišić, Vladimir Đorđević i Rok Radiša. Koliko je u glumi, koja svakako predstavlja timski rad, važno glumačko povjerenje kada se radi na tako intenzivnoj i emotivnoj drami?

IVANOVIĆ: Veoma je važno. Pomenuo sam da vodimo računa jedni o drugima i trudimo se da se svako oseća sigurno i bezbedno dok stvara i radi na svojoj ulozi. Bez poverenja u pozorištu je jako teško raditi. Ako nema poverenja nema ni hemije između aktera i to dosta može da smanji kvalitet predstave.

GLAS: Rekli ste da volite da igrate u pozorišnim predstavama koje se bave velikim i bitnim temama. Koje to velike i bitne teme po Vama donosi predstava "Sin" i kako ste se "srodili" sa likom kog tumačite u komadu?

IVANOVIĆ: Tako je, zato što te rad na takvim predstavama menja na bolje. Ova predstava prvenstveno donosi priču o odnosu prema bolesti depresije i njenoj stigmi. Zeler je ponudio toliko tema za koje reditelj mora da se namuči u odluci da ih izbere da bi ispričao svoju priču. Poslovne i životne ambicije, ljubavni trouglovi, bivši brakovi i nedefinisane veze, zanemarivanje dece, svojih partnera samo su neke od tema koji sadrži ovaj tekst. Kad radite Zelera imate utisak da vam je bio redovan gost u kući i da vas poznaje.

GLAS: Jedna od rola, koja je ispraćena odličnim rekacijama, jeste Vaša uloga u komadu "Srećno nam, Adi", koji je igran na Maloj sceni, ali je donio jednu veliku priču o pokušaju života bez emocija i usamljenosti kao najstrašnijoj bolesti modernog doba. Koliko je bilo teško ući u proces jednog takvog karaktera i iznijeti tako kompleksnu temu u kamernoj formi?

IVANOVIĆ: Bilo je zahtevno, ali kad verujete u priču koju radite i uvereni ste da je ona važna i da će nešto promeniti, onda naporan rad i ne osećate. Rad na predstavi je retko gotov sa premijerom, već sledećeg dana ste drugi čovek koji malo drugačije pojmi prošlo igranje i situaciju koju je besumučno puta ponavljao i u njoj nalazi nove momente koje do sada nije primećivao, što osvežava i obogaćuje predstavu i tebe kao glumca. Tako da je to neprekidan rad.

GLAS: Pored glume, svirate gitaru i violinu. Koliko je za svakog čovjeka, a naročoto za glumca, važno da bude svestrana ličnost te koliko Vama muzičko obrazovanje i osećaj za ritam znače na pozorišnoj sceni?

IVANOVIĆ: Pa to je samo benefit, nije od presudnog značaja za razvoj i put glumca. U glumi svako poznavanje veština, znanja i upućenost u druge umetnosti i sam život, ti donosi neku vrstu alata.

GLAS: Osvojili ste brojne nagrade među kojima su Nagrada za najboljeg mladog glumca na Pozorišnim igrama u Jajcu za ulogu Ruprehta u "Razbijenom krčagu", Nagrada grada Banjaluka – mladima, kao i Pohvala Umjetničkog savjeta NPRS. Koliko Vam ovakva priznanja daju vjetar u leđa, a koliko istovremeno predstavljaju obavezu i odgovornost za svaki naredni izlazak na scenu?

IVANOVIĆ: I jedno i drugo, i vetar u leđa i neku vrstu obaveze da ostaneš na toj plodnoj trasi u kojoj nema opuštanja. Ali veće nagrade dobijate samim procesom, radom i bavljenjem pozorištem. To koliko saznate o sebi i drugima, koliko promenite stavove i poglede na svet, koliko porastete i u isto vreme postanete dete, i to koliko se obogatite emocijom i iskustvom apsolutno nema cenu. Priznanje vam samo pokaže da je neko primetio vaš trud.

GLAS: U kom smjeru biste voljeli da se razvija Vaš autorski i glumački put u narednom periodu?

IVANOVIĆ: Ništa ja tu ne bih menjao. Slabo planiram na duže staze. Videćemo šta će vreme doneti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.