"Погрешно је да православни вјерници славе Дан заљубљених"

До прије двије деценије нико га међу Србима није прослављао, а када смо почели, утркивали смо се ко ће љепши поклон да купи или добије, организоване су журке и вечере у част Дана заљубљених, као и романтична путовања. Међутим, навика и еуфорија за овим празником полако блиједе и све је више оних који се позивају на поријекло Светог Валентина.

Психолог Александар Шибул објаснио је за Супер жену зашто је то тако.

"Као прво, тај празник је увезен и није наш. Он служи у маркетиншке сврхе да би се побољшала продаја. У главама наших људи расте самосвесност да Дан заљубљених нема везе са љубави, али и са нашим људима. Исти је случај са Ноћи вештица. То што то није аутентично наше почиње да увиђа све већи број њих и такво поимање почиње да се задржава."

Ово објашњава и зашто је међу онима који свечано празнују предстојећи празник, већина млађе популације коју мање занима историја настанка овог дана, а више како да се проведу са својом половином.

Ипак, то што нас све мање признаје овај празник, не значи да не треба да показујемо љубав према својим партнерима, и то не само једном годишње, већ сваки дан.

"Сваки дан треба нешто да чинимо за свог партнера. Одговорност и посвећеност партнеру су обавезни, а поклони су небитни. Када крену поклони, то је корупција и куповина љубави. Поклони ништа не значе. Осим тога, кад неког навикнете да му стално поклањате, то ствара зависност од таквог односа, и када заборавите то да урадите, то изазива незадовољство код партнера", поручује наш саговорник.

И Срби имају свој Дан заљубљених

Сви православни свештеници упозоравају да је погрешно да православни вјерници славе Дан заљубљених кад и католици. Он се у Срба обиљежава 12. августа и за овај празник нису везани неки посебни обичаји.

Српска светитељка преподобна Мати Ангелина, која се налази на свим иконама Бранковића, је кћерка албанског кнеза Ђорђа Аријанита Комнина из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића - Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића.

Са својим мужем дијелила је сву муку живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и дијелима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира.

Подигла је и женски манастир недалеко од будућег манастира Крушедол, гдје је провела остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Ту је и сахрањена. Њене чудотворне мошти касније су пренијете у манастир Крушедол који су Турци 1716. запалили заједно с моштима свих Бранковића.

Три пута је морала да преноси мошти свог мужа, а добар дио живота била је прогнана од српске властеле. Упокојила се 1520. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.