Ево зашто се по старом српском обичају увијек преврне столица када неко умре

Када неко умре у селима породица и родбина спроводе све обичаје који претходе сахрани. То су купање, облачење, као и опело које се неријетко врши у дворишту прије одласка на гробље. Ипак, у мору језивих и морбидних обичаја, у неким регионима се практикују и “додатни” ритуали.

На примјер, у неким дијеловима Србије људи отварају прозоре и врата, а сав намјештај – столице, столове и клупе, па и посуде се окрећу наопако. Овај ритуал се практикује како душа покојника не би остала у кући и не би узнемиравала родбину.

Када особа умре прекривају се сва огледала, јер се у традиционалној култури Срба вјеровало да дух покојника може да уђе у огледало, и тако остане у кући, преноси Жена Блиц.

Поред овога, не само у покојниковој, већ и у околним кућама се просипа вода која се сматра нечистом, све док се покојник не одвезе на гробље.

Не смије да се спава ако неко умире
Ако се зна да ће покојник умријети, а неко у том тренутку спава, он се мора пробудити јер је сан стање слично смрћу, и вјеровало се да ако се покојник „сретне“ са сневачем, умријеће и он. Као што се новорођенче, невјеста и младожења морају купати, тако се купа и покојник, да би се са њега скинуо слој који је имао док је био на овоземаљском свијету. Онај који купа покојника касније се и сам морао окупати да би из његове руке, касније расла пшеница. Када особа умре прекривају се сва огледала, јер се у традиционалној култури Срба вјеровало да дух покојника може да уђе у огледало, и тако остане у кући. Битно је било и да се покојник у ковчег спусти са ногама окренутим ка сјеверу.

Такође, у традиционалној култури Срба био је обичај да жене из породице покојника праве лутку са његовим ликом која се свакодневно пере и облачи, двије и по године ако је мушко, и двије године ако је женско, а затим се односи на гроб. На сахрани је био обичај да се игра „коло наопако“. Наопако је јер се играло у супротном смјеру од оног за весеље. Игром се успоставља веза између живих и мртвих. У Тимочкој Крајини постојао је пагански обичај да се на сахранама пјевају сватовске пјесме, умјесто тужбалица. Код Старих Словена постојао је обичај да се на сахранама гађа стрелом, а ко погоди добија имовину покојника. Сматра се да душа покојника лута још четрдесет дана након смрти.

То је кризни период, који постоји и у рођењу и у свадби. Оне душе које се тешко одвајају од свог тијела су нечисте, и то су особе које нису умрле природном смрћу, или ако цјелокупни обред сахране није извршен како би требало. Након сахране спрема се јело које се једе за душу покојника. У Војводини се назива даћа, а у осталим дијеловима Србије помама. Некада се може десити да се сви обичаји и ритуали око рођења, свадбе и сахране не изведу како треба, па тада може доћи до посљедица. Када је ријеч о сахрани, ако се не изведе како правила налажу деси се да се душа „повампири“.

Послије тих четрдесет дана, сматра се да се душа одвојила од тијела потпуно, да се смирила и да је потпуно прешла у „други свијет“, тачније да је прошла кроз обред пријема. Послије четрдесет дана, поново се спрема даћа за душу покојника и обилази му се гроб. Постоји обичај да се испред гроба поставља клупа, као израз поштовања према покојнику. Затим, био је обичај да се поред гроба нађе и бунар, из којег се пила вода за душу покојника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.