Клели су је, вољели, лудила је за Николом Теслом: И послије ампутације ноге наставила је да глуми

Око ње су увијек кружили скандали. Испред ње су се увијек чуле овације и аплаузи. Она је постала легенда позоришта са којом су се генерације глумаца деценијама упоређивале.

Она је била сасвим јединствена. Поносна жена са пуно страсти и нула срамоте.

Неки се нису чудили њеној бесрамности и бескрупулозности. Говорили су да је бесрамна поријеклом, јер је била једна од ванбрачних черки кројачице и куртизане Жили Бернар.

У почетку је носила епитет “мале ружне глупаче”, што није обећавало сјајну каријеру, али коло среће се окренуло у њену корист.

Сара је рођена 22. октобра 1844. године. Жили је давала све од себе да Сара не крене њеним стопама, па ју је од пете године послала у католичку школу. Са 13 година Сара се вратила у Париз и добила посао учитељице у неколико богатих кућа које су то себи могле да приуште. Након што је неколико година радила, Сара се уписала у високу музичку школу. Тамо је уживала учећи пјевање, свирање и глуму.

Иако је вољела музику, у деветнаестом вијеку умјетници су били социјално потпуно незаштићени и заправо су куртизане припадале вишој класи у односу на њих. Оне су имале шансу да уђу у историју јер су добијале главне улоге, па је Сари постало јасно како да постане популарна и позната.

Сара је имала и пуно среће - њена мајка је имала много утицајних познаника. Међу њеним клијентима били су чувени писац Александар Дима Отац и војвода де Морни. Управо су они помогли Сари да започне каријеру обезбједивши јој мјесто у у позоришту Comedie Francaise, легендарном позоришту, познатом и под именом Кућа Молијер.

Осамнаестогодишња дјевојчица је одмах дебитовала у главној улози у једној од Расинових класичних представа и у потпуности оправдала повјерење својих заштитника. Сара се веома допала публици. Лијепа, висока, беспријекорне дикције, опчињавајућег гласа. За њен глас савременици су тврдили да заноси, узбуђује и залуђује.

Након похвала славног писца Виктора Игоа убрзо је постала “бесмртна и божанска”, геније француске позорнице.

Глумила је у различитим париским позориштима, као и у свом сопственом које је касније отворила. Слављена је као највећа драмска умјетница свог времена.

На филму се први пут појавила у “Хамлетовом двобоју”, глумећи мушку улогу - самог Хамлета, а касније је услиједило још пуно филмских остварења, јер је сама њена појава осигуравала комерцијални успјех, па су се режисери отимали за њу. Један од првих успешних дугометражних филмова “Краљица Елизабета” из 1912. године изнијела је управо Сара у главној улози.

Након што је започела њена позоришна каријера 1862. године, Сара напушта Француску и одлази у Белгију гдје је постала љубавница принца Хенрија, којем је родила ванбрачно дијете - сина Мориса (1864). Након рођења сина принц је желио да је ожени, али је његова породица то забранила и натјерала Сару да заувијек нестане из њихових живота.

Успјешно се бавила у сликањем и вајањем. Учила је сликање код познатих мајстора, а излагала је на бројним изложбама. Сачувано је око 25 њених скулптура.

Сара Бернар је презирала новинаре, али је јако вољела животиње. У њеном власништву су били пси, мачке, птице, корњаче, па чак и лав, као и шест камелеона. Молила је свог личног љекара да јој пришије прави тигров реп и разочарала се када јој је он објаснио да је то немогуће.

Након избијања француско-пруског рата престала је да наступа и позориште је претворила у болницу, гдје је радила као медицинска сестра и бринула се о рањеним војницима.

Године 1899. преузела је позориште Théâtre des Nations и преименовала га у “Позориште Сара Бернар”. Свечано га је отворила једним од својих најбољих наступа икада, главном улогом у представи “Ла Тоска” аутора Викторијена Сардоа.

Дана 20. маја одржана је премијера њене најконтроверзније улоге, Шекспировог “Хамлета” адаптираног у прози, коју су јој написали Ежен Моранд и Марсел Шваб. Представа је одушевила критичаре упркос трајању од четири сата. Тада је Сара стекла репутацију озбиљне драмске умјетнице и постала једна од најпознатијих глумица 19. вијека. Управљала је својим позориштем све до смрти, када га је преузео њен син Морис. Након његове смрти 1928. године, позориште је задржало њено име све до њемачке окупације у Другом светском рату када је промењено у Théâtre de la Cité, због Сариног јеврејског поријекла.

Сара као муза једног времена

Сара је опчинила је и чувеног чешког сликара и најзначајнијег умјетника покрета Арт Нуво Алфонса Муху, који ју је овјековјечио 1894. године на плакату за Даму са камелијама.

Када је посјетила Њујорк, чувени научник Томас Едисон ју је примјетио и био је заинтересован за њу, али Сара се заинтересовала за Николу Теслу. Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају.

Поносна на заводничке успјехе

Са собом је увијек носила кофер препун љубавних писама и понекад би их просула по кревету и легла да спава преко њих. Имала је бројне обожаваоце међу познатим личностима као што су Марсел Пруст, принц од Велса, бивши краљ Едвард VII. Међу највећим обожаваоцима истицао се Александар Дима Син, који ју је растрзан између љубави и мржње назвао озлоглашеном лажљивицом. Имала је, такође, и бројне љубавнике, али је 1882. ипак одлучила да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу, који је умро у 34. години као зависник од морфијума. Данску публику толико је одушевила, да су осим стајаћих овација које су јој приредили, у њену част једну посластицу назвали колачем Саре Бернар.

Крај каријере за њу није постојао

1905. године наступајући у позоришту у Рио де Женеиру, Сара је тешко повредила десно кољено док је изводила завршну сцену представе Ла Тоска, која је подразумијевала скок са парапета. Та рана никада није у потпуности излијечена, али Сара је наставила да трпи бол и и даље је глумила. Десет година касније дошло је до гангрене и Сари су ампутирали десну ногу. Ни то је није зауставило - наставила је каријеру користећи протезу током наступа, играла је фаталне главне јунакиње у представама не устајући са столице. Тако је радила све до своје смрти у Паризу 2. марта 1923, у 78. години од тешке бубрежне инсуфицијенције.

Сара Бернар има своју звијезду на чувеном Булевару Славних у Холивуду. У београдском насељу Сремчица постоји улица која носи њено име, преноси prva.rs.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.