"Ју­го та­кси" бес­пла­тно во­зи гас­тар­бај­те­ре у Ци­ри­ху

Agencije
"Ју­го та­кси" бес­пла­тно во­зи гас­тар­бај­те­ре у Ци­ри­ху
"Ју­го та­кси" бес­пла­тно во­зи гас­тар­бај­те­ре у Ци­ри­ху

То­ком ин­тер­кул­ту­рал­ног фес­ти­ва­ла "О на­ма!" ко­мичар и му­зичар Дан­ко Ра­бре­но­вић сво­јом црве­ном "зас­та­вом 101" бес­пла­тно во­зи пу­тни­ке кроз Ци­рих – до љу­ди и мјес­та ко­ји су на не­ки начин по­ве­за­ни с бив­шом Ју­го­сла­ви­јом.

Вожња "Ју­го та­кси­јем" тра­је око по­ла са­та, а ко не нађе мјес­то, може да дође пра­во на жеље­но одре­ди­ште.

Црве­ни "сто­ја­дин" при­влачи пажњу. Про­ла­зни­ци се смје­шка­ју, мо­то­ци­клис­ти у про­ла­зу по­дижу па­лац.

"За оне ко­ји га зна­ју, ауто­мо­бил дје­лу­је као вре­ме­плов", каже сце­но­граф­ки­ња Иза­бел Кај­зер, ко­ја је осми­сли­ла про­је­кат у са­ра­дњи с дра­ма­тур­гом Пе­те­ром Ши­цом.

То је сим­бол вре­ме­на ка­да је Ју­го­сла­ви­ја еко­ном­ски почела да про­па­да. Рат је мно­ге на­тје­рао да се иден­ти­фи­ку­ју као Срби, Бо­сан­ци или Хрва­ти, али "ју­го" их све по­ве­зу­је.

"Као ло­гор­ска ва­тра око ко­је се сви оку­пља­ју и причају приче", каже Кај­зер.

Иако су је у дје­тињ­ству по­грдно зва­ли "Ју­го", ни­је га­ји­ла ни­ка­кав однос пре­ма зе­мљи, с ко­јом се та ри­јеч до­во­ди у ве­зу, от­кри­ва она. Отац јој је Швај­ца­рац, мај­ка из Са­ра­је­ва. Ро­ди­те­љи су се упо­зна­ли у Ли­би­ји, а она се ро­ди­ла у Швај­цар­ској. Чиње­ни­ца да ис­ти на­зив у случају ауто­мо­би­ла има по­зи­ти­вну ко­но­та­ци­ју, за њу је би­ла по­вод за по­кре­та­ње про­је­кта.

Њен пар­тнер Пе­тер Шиц зна за ауто­мо­бил из приче. От­кри­ва да га ње­гов ми­рис под­сјећа на "тра­бант", ко­ји је ње­го­ва по­ро­ди­ца има­ла. За њих у та­даш­нјој Ње­мачкој Де­мо­крат­ској Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ја је та­да би­ла "зе­мља сно­ва".

"И та­мо је вла­дао со­ци­ја­ли­зам, али су мо­гли да пу­ту­ју на За­пад и пи­ју ко­ка-ко­лу", прича Шиц.

Емир (36) је је­дан од пу­тни­ка на про­бној вожњи у Ви­ди­ко­ну. На шта по­ми­сли ка­да ви­ди "зас­та­ву"?

"На ље­тнји ра­спуст", каже он и прича ка­ко су ро­ди­те­љи во­зи­ли дје­цу код ба­бе и дје­де, или ка­ко су ушес­то­ро пу­то­ва­ли на мо­ре.

"Зби­је­ни је­дни уз дру­ге, с лу­бе­ни­цом у кри­лу", каже уз осми­јех.

Је­дан од ци­ље­ва про­је­кта "Ју­го та­кси" јес­те да ра­спад Ју­го­сла­ви­је прес­та­не да бу­де је­ди­на асо­ци­ја­ци­ја при по­ми­сли на Бал­кан. Емир и ње­гов 15 го­ди­на млађи по­сло­вни пар­тнер Да­вид ор­га­ни­зо­ва­ли су сер­вис за дос­та­ву хра­не "Во­лим­ бу­рек". Од сре­ди­не ју­на раз­влаче ко­ре за бу­рек, она­ко ка­ко су то ра­ди­ле њи­хо­ве мај­ке и ба­бе, а за­тим их фи­лу­ју си­ром, ме­сом, кром­пи­ром или спа­наћем. Мјес­то прои­зво­дње је Пе­ка­ра "Бу­хман" у Бин­цу, ко­ју Емир и Да­вид ко­рис­те на смје­ну с бло­ге­ри­ма ис­хра­не, ка­феџија­ма и кон­ди­то­ри­ма.

 

Ате­ље и ра­ди­они­ца Ми­ки­ја Еле­те на­ла­зе се у Фри­зен­бер­гу. То је сље­деће одре­ди­ште "Ју­го та­кси­ја". Он је први пут до­шао у Швај­цар­ску 1973. да би за­ра­дио за фла­мен­ко ги­та­ру. Ре­кли су му да прво научи ње­мачки, што је та­да 23-го­диш­њи мла­дић озби­љно схва­тио да би се вра­тио по­ла го­ди­не ка­сни­је. Та­даш­њи сту­дент со­ци­оло­ги­је на­шао је по­сао бол­ничара на Уни­вер­зи­те­ту у Ци­ри­ху. "Ми­ли­он­ска пла­та" (пре­рачуна­та у ди­на­ре) тра­ја­ла је са­мо до кра­ја мје­се­ца, што је за ње­га би­ло гор­ко отрежње­ње, али је ипак ос­тао. За­љу­био се у ме­ди­цин­ску сес­тру, та­даш­њу ше­фи­цу, и за­сно­вао по­ро­ди­цу с њом.

По­сли­је то­га је ра­дио као фу­дбал­ски тре­нер, ра­дник на бен­зин­ској пум­пи, рес­та­ура­тор на­мје­шта­ја и био "до­маћица". При­том је ма­штао да бу­де бра­вар или му­зичар, прича да­нас 69-го­диш­њи Еле­та. За­див­љен те­хни­ком и ин­спи­ри­сан швај­цар­ским скул­пто­ром Жаном Тен­гли­јем, почео је да се ба­ви ки­не­тичком умје­тношћу.

Ка­да су га кри­ти­ко­ва­ли да је не­пре­ци­зан, то је схва­тио као иза­зов и обећао је да ће за го­ди­ну да­на кон­стру­иса­ти сат, без ика­квог пред­зна­ња. Да­нас ње­го­ве фи­ли­гран­ске, ма­што­ви­те кре­аци­је кра­се кра­љев­ске куће на Блис­ком ис­то­ку, или се излажу у му­зе­ји­ма.

"Ин­дус­триј­ски по­јас"

Пут "Ју­го та­кси­ја" пре­ко Европ­ског мос­та во­ди до Вул­кан­пла­ца у Ал­тште­те­ну. Ода­тле па све до Вин­тер­ту­ра и Ба­де­на пружао се "ин­дус­триј­ски по­јас", ка­ко га на­зи­ва То­ми­сла­ва А. Ко­сић. Ис­то­ричар­ка пи­ше ди­сер­та­ци­ју о ис­то­ри­ји гас­тар­бај­те­ра из со­ци­ја­лис­тичке Ју­го­сла­ви­је, ко­ји су од 1960. до 1980. до­шли у Швај­цар­ску. Ре­гру­то­ва­ле су их фа­бри­ке ма­ши­на, ше­ди­ци­је, грађевин­ске фир­ме и по­љо­при­вре­дне за­дру­ге. У ту сврху је раз­го­ва­ра­ла и са свје­до­ци­ма тог вре­ме­на.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана