ZZ Top: Легендарна прича како су добили брадурине

Сваки рецензент крафт пива који држи до себе и дједова прслучића изгледа као да свира у ZZ Top-у. Али разлика је ипак јасна - крафт браде су његоване уљем од аргана и сандаловине.

ZZ Top браде изгланцане су моторним уљем и омекшане регенератором алкохолних испаравања публике тексашких рок клубова. Браде су заштитни знак веселих блуз рокера од краја седамдесетих па наовамо - гитаристи Били Гибонс и Дасти Хил имају браде за које кажу да су "димензија отирача за ноге". Бубњар Франк Бирд - да, човјек који се презива Бирд (Брада) - нема браду. Има бркове.

"Није постојао план, нико није рекао хајмо постати Амиши", објаснили су недавно почетак својег длакавог путовања, кад су по тко зна који пут у животу морали одговарати на питање о својим брадама. Али прича је заправо прилично банална. Године 1976. потпуно су сагорјели од суманутог темпа. Свирали су нон-стоп, седам година без годишњег одмора. Кад су се почели распадати од умора, одлучили су први пут у животу узети мали одмор. Паузу од три мјесеца. Три мјесеца се непланирано претворило у двије године хибернације, а кад су се коначно окупили у уреду свога менаџера, Гибонс и Хил су се појавили с брадама које нису штуцали током двогодишњег одмора. Договорили су се да им добро стоје. И да су превише лијени за бријање, ако баш не морају.

А не да не морају, него не смију: "Ко зна што је испод жице. А како не знамо ни сами, не желимо да други сазнају".  Џилет им је нудио милион долара да се обрију за њихову рекламу. Хладно су их одбили. Желите ли знати како изгледају голобради, погледајте слике из раних дана каријере.

Гибонс је 1968. године са својом психоделичном групом The Mowing Sidewalksс, из које је сљедеће године изникао ZZ Top, наступао као предгрупа Џимију Хендриксу у Сан Антонију, а фотографисао се с легендом као клинац који тек треба узгојити длакаву џунглу. Такве су и ране промотивне фотографије ZZ Top, гдје ако неко и има фацијалне длаке, оне су више у рангу Фране Ласића који је изгубио бријаћи апарат на неколико дана, него на ходајући оглас за трговину тепиха.

Упознали су се у клубу у Хјустону, кад су имали свега 20 година. Гибонс, дијете диригента и пијаниста запосленог у филмском студију МГМ, био је и остао мозак цијеле приче, фронтмен и гитарист којега је Хендрикс назвао једним од најбољих у својој генерацији. Басиста Хил дошао је из блуз миљеа, који је напустио јер је желио "рокати", а бубњар Бирд је преко себе спојио преосталу двојицу па дословно створио групу на темељима других бендова у којима су свирали. 

ZZ Topсвиркама пробијају седамдесете, прашећи прљаву гаражну блуз американу дан за даном, паралелно стварајући нови материјал - у првој половини декаде објављују нову плочу сваке године. Гибонс пише већину текстова, урања их у хумор, игре ријечима и двострука значења, суптилну провокацију која савршено пристаје имиџу кулерских шоумена и забављача, али и надопуњује дисторзирани блуз уз који се може заплесати без опасности од пролијевања пива. ЗЗ Топ су у осамдесете ушли као посљедњи бенд који би МТВ желио у својем програму, али испод тих брада налазио се рецепт - тек двије године стара музичка телевизија није могла пожељети бољи албум од "Елиминатора", који ЗЗ Топ објављују 1983. Био је то савршени кросовер за ново америчко музичко тржиште.

ZZ Topу осамдесетима је тако једна занимљива прича, иако се састоји од свега два (најпродаванија и најхитоиднија) албума, чији је успјех повукао реиздања старих албума, "ZZ Top's first album", "Rio Grande Mud", "Tres Hombres", "Fandango" и "Tejas" - али у ремиксованим и ремастеризованим верзијама, како би имали модернији, радиофонични и "емтивијевски" звук. Пуно лијепих ствари можеш купити кад продаш 10 милиона плоча у једној години. Зашто се тога одрећи па не покушати зарадити још мало? Истина, календарски је "El Loco", објављен 1981. као седми студијски албум, такође у декади "Регановог оптимизма", иако је садржајем поприлично ослоњен о блузерско наслијеђе седамдесетих, које су још биле вруће кад се винил ковао у творници. Ипак, "El Loco" је био довољно лоцо да буде и најава онога што долази, користећи синтић у неколико пјесама, најочитије у помакнутом плесњаку "Groovy Little hippie pad". Деведесетих је дошао гранџ који је на препад преотео популарну културу па су се ZZ Top вратили у свој природни хабитат - међу појачала за гитаре, користећи обновљени интерес за рок и инди поновно у своју корист, једноставно настављајући тамо гдје су стали прије него што су им осамдесете препријечиле пут и заробиле их у диску.

Требало је неко вријеме да отресу ритам машину са себе, а носталгичари су коначно славили 1996. с изласком "Rhutmen", албума који се вратио задимљеном блузу и троакордним поскочицама за мејнстрим рок радио. Задњи студијски албум објавили су 2012., а иако се звао "Ла Футура" (копродуцирао га је Рик Рубин, још један легендарни брадоња), студијска плоча будућност тренутно не постоји. Након 2012. објавили су неколико концертних албума, што је логично ако знамо да је ријеч о бенду који је практички слијепљен с цестом. Изградили су каријеру на терену и у раним данима свирали чак 300 дана у години, у почетку у свим клубовима који су их хтјели примити, а онда у дворанама и на стадионима. Можда су свирали једноставни троакордни блуз рок, али одјећа је вриштала шљокицама и бојама, инструменти су изгледали као да се натјечу за најбоље дизајнерско рјешење, а на позорници су радили представе па доводили големе живе бикове и змије да им праве друштво док нижу хитове.

И данас, чак 50 година касније, не само да су живи и усвирани, него опет јашу на сцени. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.