Џибони, хиљаде бродоломаца и три брака

„Моји људи, ми ћемо вечерас проћи кроз сва збивања на релацији мушко-женских односа, бар она која су мени позната. И свираћемо вам док ме медицина буде држала. И одмах да направимо договор – све што пјевамо, дијелите, пржите, поклањајте. Јако сам поносан на све вас, свједоке ове вечери. Ја сам под адреналином, тако да ми не замјерите на било чему вечерас”, поздравио је Џибони на почетку концерта своје фанове у пуној арени, који су коначно дочекали да након Суботице и Новог Сада, свог омиљеног музичара виде и у Београду.

За све њих чекање се исплатило, и то у правом смислу ријечи, јер осим чекања на Џибонијев долазак у Београд, чекало се на почетак концерта. Иако је на свим видним мјестима, укључујући и штампане улазнице, као почетак концерта наведено 20 часова, све је помјерено за сат касније како би, тврде организатори, сви посјетиоци дошли прије почетка концерта и избјегли кашњење и гужву на улазима.

Али то очигледно ником није сметало јер када је тачно у 21х виолина најавила хит „Миракул”, а Џибони изашао на сцену, цијела арена устала је на ноге. И, бар се тако чини, током наредна скоро цијела три сата свирке, укључујући и два биса, нико није сјео чак ни на кратко.

Први блок пјесама осим Миракула, обухватио је и старије хитове „Чиним праву ствар” и „У љубав вјере немам”, док су потом, након кратког обраћања публици, услиједиле пјесме „Ово ми је школа” и „Замоли ме (Можда ти је испод части)”.

Када пјева, Џибони је у свом свијету, тек на тренутке гледа у публику, али углавном затворених очију бјежи у своју пјесму. Зато када прича са фановима, покушава да контролише адреналин, да упозна сва лица испред себе, па током цијелог концерта инсистира на упаљеном свијетлу, бар док траје размјена ријечи између пјесама. Ућуткују публику на моменте, јер не може да чује своје мисли, а тврди да му је све теже разабрати их од толиких година које је накупио. Одушевљено маше и фановима са трибина, који га поздрављају уз натипис „Џибо, воле те твоји бродоломци”.

Током првих пјесама, док су фотографи неуморно шкљоцкали испред бине, зграбио је опрему једног од њих, и чинило се на трен да је бијесан због толиких фото-репортера, па ни колеге нису знале о чему је тачно ријеч. Међутим, када се завршила пјесма, са симпатичним далматинским акцентом, замолио их је да му објасне „шта треба шкљоцнут”, како би усликао арену испред себе. Потом на бину изводи и једног од фотографа, извјесну Милену, којој допушта да је слика са публиком иза њега док пјева. (А она, сасвим колегијално и за сваку похвалу, брзо узима редом и апарате најближих колега, како би што више њих имали ненадане снимке са бине.)

Због жеље да упозна „све људе добре воље који су ту дошли ко зна одаклен”, Џибони се први пут спушта да се рукује са првим редовима, обећавајући да ће касније доћи да се поздрави и са публиком на трибинама.

Прва гошћа на концерту била је Џибонијева сарадница, пјевачица Маја Азукена, са којом је након баладе „Ходај”, извео пјесму „Анђео у теби”. Раскошног, моћног вокала, дочаравајући гласом и покретом сваку ноту и стих, она је са Џибонијем отпјевала наредних неколико пјесама: „Славим ове дане што си ту”, „My cloud”... У пjесми „Не одустајем” строфе на италијанском отпjевао је један од пратећих вокала Тео Брајчић, а потом је Џибони и представио свој бенд.

Управо захваљујући врсним музичарима који га прате на турнеји, Џибонијев концерт добија сасви другачију музичку позадину, која цjелокупни наступ доводи до савршенства. На сцени, којом доминира велика писаћа машина усред које су смjештени бубњеви, док са десне стране за старинским увећаним радио апаратом своје мjесто заузимају клавијатуре, смењивали су се и чланови Лондонског госпел хора, три дувачких инструмената, виолиниста, гитаристе и перкусиониста, савршено увjежбани, подређени Џибонијевом дириговању, али уз довољно простора да покажу своју виртуозност.

Још један специјалан гост концерта био је Влатко Стефановски који је својом гитаром отворио пjесму „Либар”, која се завршила спонтаном сценом трбушног плеса уз излазак на бину једне о дjевојака из публике. Мало нескладно, као да томе на концерту није било мjеста, „Либар” је тако завршен уз источњачке тренутке.

Посебан поклон београдска публика је добила од Џибонија – пjесму „Тајна вјештина”, коју, како признаје „изводи тек трећи пут у каријери”, јер су му је, каже, други украли. Уз виртуозност Стефановског и Џибонијеве емоције, пjесма је свакако добила заслужених неколико минта славе, док су аплаузи испратили госта гитаристу са сцене.

Хит „Људи, звири и бештимје”, стопљен је са пjесмом „Буди моја вода”, коју је на другом крају дворане, сjедећи високо на једној од столица које су висиле са врха арене, извео легендарни Дамир Урбан, такође један од блиских Џибонијевих сарадника.

Свакако највећа зијеезда међу гостима, и Џибонијев идол од детињства, гитариста Стив Стивенс (Billy Idol) одушевио је београдску публику ватреним гитарским рифовима, а потом и извођењем песме „20th Century Man ”, са новог Џибонијевог албума на енглеском језику. Уз ову, публика је раније током концерта могла да чује и пjесму „Ain't Bad Enough for Rock'n'Roll”, уз коју је стигло и признање Џибонија како никада није био довољно добар за RnR, између осталог и због тога што се никада није до краја упустио у експериментисање са различитим пороцима. Стивенс је са Џибонијем извео и хит „Жеђам”, праћен изванредним анимацијама на видео-биму, одломцима из хваљеног спота за тај сингл са претходног албума „Толеранца”.

Пjевач је потом и други пут сишао међу публику, одржавајући своје обећање да ће посjетити и трибине. Настанак опште помаме и јуришање с једног на други крај арене Џибони је одлично контролисао, поздрављајући се са фановима и пjевајући сасвим прикладно одабране хитове „Дошло вриме да е помирим са свитом” и „Опрости”.

„Осјећам се к'о последњи мохиканац, људи моји, јер ми је и даље на првом мјесту музика”, објашњава он, додајући да је неизмјерно срећан што је успио да сачува каријеру од скандала и пронађе људи који су спремни да са њим дијеле емоције и своје приче, искључиво кроз музику. Уз пјесму „Златне године” завршен је први дио концерта, али је било сасвим јасно да свирци није дошао крај.

Изненађење и за публику али и за Џибонија услиједило је одмах на почетку првог биса, када му је саопштено да у публици постоји пар који жели да се вјери управо на његовом концерту. Док је он чекао да се један пар пробије до сцене, његово обезбјеђење довело је још два пара будућих младенаца, па су тако уз мало патетике и трагове романсе, и уз звуке „Цесарице”, обављене и три вјеридбе.

Уз помирљиву поруку разумијевања и љубаву послату извођењем „Толеранце”, скакала је публика у цијелој дворани, да би са Азукеном и Урбаном први бис био завршен хитом „Посољени зрак и разливена тинта”.

Али концерт се ни ту није завршио, јер је на захтијев публике Џибони изашао на још један сусрет са хиљадама фанова. Овога пута, за своју душу, отпјевао је дирљиву баладу „Врата моје сестре”, док су се уз звуке музике на видео-биму преламали морски таласи. Крај је званично услиједио баш онако како је почео, уз „Миракул” и одушевљене аплаузе задовољних посјетилаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.