Четврт вијека од смрти Милана Младеновића

Милан је успио нешто што никоме прије њега, а ни послије није пошло за руком. Човјек је који је не одступајући од сопствених, људских и умјетничких критеријума окупио око себе запањујуће велики број људи који су га поштовали, вјеровали му и вољели га.

Рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу, од оца Спасе (родом из Крушевца, Србија), који је био војно лице, и мајке Данице (из Макарске, Хрватска). У шестој години се са породицом преселио у Сарајево, гдје је живио наредних неколико година. О том периоду је рекао: "Сарајево је вероватно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив, мали, оволицки, и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме, наравно, млатили и тако сам ја долазио кући крвав, плачући, и то је трајало тих шест-седам година, колико сам живео тамо. Био сам клинац са наочарима и носио танго-гитару испод мишке. Одлазио сам на часове код чувеног Гари Гаринче. Од њега сам научио неке акорде".

Године 1970. породица Младеновић преселила се у Београд. Милан је похађао Једанаесту београдску гимназију у којој је крајем седамдесетих година, заједно са школским другом Драгомиром Михајловићем Гагијем и другом из краја Миланом Стефановићем Микицом, основао свој први бенд — Лимуново дрво.

Године 1980. заједно са Михајловићем, Душаном Којићем Којом и Иваном Вдовићем Вдом, Младеновић је основао свој први значајни састав Шарло акробата.

“Када смо се упознали Која и ја, он је тада био клинац, носио је афро-фризуру и био је много лакши, сада је онако стамен за видети. Осамдесета - осамдесет прва то су биле добре године, са таласом журки, са кругом људи који се лудо зеза, виси у ваздуху нека добра атмосфера. Сви смо били заједно, имали смо симпатије за своје ближње и комшије, колеге. Сви су тада говорили хвалоспеве за своје колеге по интервјуима, а не као данас што се пљују“, причао је 1992. године у интервјуу за ТВ Постер Милан Младеновић.

Први наступ су имали априла 1980. године у СКЦ-у, као предгрупа Панкртима. Неколико пјесама групе ("Нико као ја", "Она се буди", "Око моје главе" и "Мали човек") убрзо је објављено на компилацији "Пакет аранжман“, а 1981. године изашао је први и једини албум бенда - "Бистрији или тупљи човек бива кад...", који се сматра једним од важнијих албума југословенског новог таласа.

Крајем 1981. године, Милан Младеновић са Драгомиром Михајловићем, другаром из бившег бенда Лимуново дрво, формира нови бенд Катарина Друга. Током 1982. бенду се прикључују клавијатуристкиња Маргита Стефановић Маги, а 1983. басиста Бојан Печар и бубњар Шарла акробате Иван Вдовић. У тој постави група 1984. године издаје албум "Катарина Друга" на којем се налазе чувене нумере "Аут“, "Јесен“, "Радостан дан“, "Треба да се чисти“, "Ја знам“ и друге. Након одласка из групе Михајловић као носилац права на име Катарина Друга ускраћује групи право да се даље њиме користи, те бенд бира ново име - "Екатарина Велика“. У ЕКВ долази нови бубњар Иван Феце Фирчи из Луне, уместо Вда. Године 1985. излази истоимени албум "Екатарина Велика“ који добија повољне критике те скреће пажњу на бенд. Албум из 1986. "С ветром уз лице“, на коме се налази пјесма "Ти си сав мој бол“, лансирала је групу на сам врх југословенске рок сцене, гдје је са Младеновићем као вођом остала све до 1994. године, издајући серију успјешних албума.

Током рада са Екатарином, Младеновић сарађује као продуцент на албумима бендова "Густаф и његови добри духови” и “Фит”. 1985. године се заједно са осталим члановима Екатарине појављује у филму Горана Марковића "Тајванска канаста“, а слљедеће године и у филму Милана Живковића "Црна Марија", гдје игра главну улогу и за који је написао нумеру "Аутобуска станица".

На питање "Какав однос је Милан имао према музици”, Марко Миливојевић, некадашњи бубњар ЕКВ, за Б92 је одговорио “То је била његова уметничка вежба, он не би знао шта друго да ради у животу. Он не би ишао у кафић и причао о, рецимо, политичкој сцени и не би улазио у те ствари, јер би му било непријатно. Седео би код куће и писао песме. Све то је замена за нереалан живот.“

Није могао, како Марко напомиње, у пар реченица да одговори ко је био Милан Младеновић истчући да су се сјећања промијенила “Ми смо некад разговарали у четири ока, знали смо све један о другом. Много сам матор. То је мени сад као неки друг из детињства којег се сећам више по сликама, звуковима. Шта да кажем ко је био Милан Младеновић?! Био је баш тај Милан Младеновић којег смо толико стигли да видимо, толико да упознамо. Шта би постао!!? Били смо млади у то време да бих ти рекао ко је он био, били смо нафурани на музику и потискивали смо ко смо. Ми смо по цео дан радили око стварања музике да бисмо успели. Ко зна ко смо били, нисмо ми били ми, него смо били мисија у којој смо били.“

Младеновић је 1994. године отишао у Бразил и тамо са пријатељем Митром Суботићем Субом снимио албум Анђелов дах, чије објављивање није дочекао, јер је услед рака панкреаса преминуо 5. новембра 1994. Многи чланови групе ЕКВ више нису данас међу живима – Бојан Печар умро је у Лондону од срчаног удара, Маргита Стефановић 18. септембра 2002. године, Иван Вдовић 1992. и Душан Дејановић 2000. године, што показује трагичну судбину овог бенда.

“За крај бих рекао само то да ми ни у ком случају није жао што сам све ове године протраћио тако неозбилњој ствари као што је рокенрол, мислим да нисам могао поштеније и искреније да потрошим те године“, закључио је Младеновић у интервјуу који је објављен 1992. године.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његовом смрћу „Екатарина Велика“ је престала да постоји.

Милан Младеновић је добио улице у Загребу, Сарајеву, Љубљани, а у Београду поред улице, плато испред Дома омладине носи његово име.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.