Слађана Јовичић за “Глас Српске”: Лиценца ФИФА остварење снова

Ово су ријечи Слађане Јовичић (34), поријеклом из Горњих Кладара код Српца, која од ове године на грудима носи знак ФИФА судије.

Српчанка, која већ десетак година живи и ради у словеначком Копру, цијели живот посветила је фудбалу. За разлику од својих вршњакиња које су биле окупиране проводом и изласцима, она је слободно вријеме проводила играјући фудбал са братом и дјецом из села.

- Као дјевојчица жељела сам да радим све што и мој брат. Играли смо свакодневно фудбал, потом се он пријавио за судију, али је убрзо одустао. Наравно, то сам покушала и ја, међутим, нису примали жене. Идуће године су ми дозволили и пријавила сам се на курс. Имала сам непуних 18 и тако је све почело - изјавила је Слађана на почетку приче за “Глас Српске”.

Почела је судити мали фудбал са старијим колегама, па затим дјечије лиге, а онда је услиједио већи изазов, подручне и регионалне лиге у Републици Српској, врло брзо догуравши до звања републичког судије.

Како каже, било је свега у том периоду па је тако знала правити грешке које јој се данас не би догодиле.

- Тако сам једном прекинула напад како бих свезала пертле. Било је и смијешних ситуација. Судећи у регионалној лиги, као главни судија, лопта ме је у првој минути тако погодила у главу да минут-два нисам дошла себи. Наравно, то је било због мог лошег положаја, што сам тек касније схватила. Имала сам доста пропуста које никада нећу заборавити. Да сам знала шта ме све чека, не вјерујем да бих се одлучила за тај пут. Срећа, па нисам знала - додала је Српчанка.

Присуствовала је и разним тучама на терену те доживљавала вербалне провокације, али све је стоички издржала јер је љубав према фудбалу била јача.

- Мушкарци реагују различито, једни су културни и симпатично им је када виде женског судију, а други се питају шта жена ради на утакмици и шта зна о фудбалу. Пар пута сам чула и повике као што су “иди кући, кувај ручак”, и слично. Али све то доживљавам као шалу - нагласила је Јовичићева.

Након пет година суђења догодио јој се преломни тренутак у животу. Тада се удала за супруга Дарка, који је поријеклом из Јошавке код Челинца, и одселила се с њим у Словенију, гдје је добила посао и засновала породицу. Тада је престала да суди, а пауза је трајала двије године.

- Јако сам патила и почињала да плачем сваки пут када бих гледала неку утакмицу на телевизији. Почела сам да сањам да сам на стадиону. Тада ме је муж наговорио да контактирам удружење фудбалских судија у Копру, што сам и учинила. Лијепо су ме прихватили, али морала сам кренути поново од најнижих лига. Нису ми признали ни републички испит. Међутим, била сам довољно упорна да почнем све испочетка - присјетила се Слађана.

Брзо је савладала и прихватила словеначко држављанство како би могла да напредује. Претходно је њен муж морао да постане држављанин Словеније што му је тада најтеже пало, али је био одлучан да јој помогне да оствари своје снове.

- Данас је све пуно лакше него кад сам почињала. Тада сам била први и једини женски судија у нашој регији, а сада нас има пуно више. У Словенији се пуно улаже у женски фудбал и судије. Прилазе нам послије утакмице да нам честитају. Поштују моје одлуке и мислим да имају можда и више поштовања него према мојим мушким колегама - јасна је наша саговорница.

У Словенији данас суди прву словеначку женску лигу, као и прву лигу за омладинце и кадете. Арбитар је и у трећој лиги за мушкарце, а има право да дијели правду и у другој, те чека своју прилику, јер до сада ниједна жена није судила у овом рангу такмичења као главни судија. А сав напоран рад и труд се и исплатио.

- Ове године сам коначно досањала свој сан, да се окитим ФИФА грбом као једна од шест жена у Словенији које имају ову привилегију. Тиме сам добила право да судим међународне утакмице, за сада као помоћни судија - пресрећна је Слађана.

Већ је имала прилику да дијели правду на пријатељској утакмици између Ирана и САД-а, а са великим ишчекивањем чека прву званичну утакмицу.

- Стално надограђујем своје знање и често нам организују разне семинаре на којима гостују врхунски стручњаци. Много сам научила од Александре Чесен и Тање Суботић које су цијењене у судијском свијету и које такође имају лиценцу ФИФА. Добијала сам прилику да будем асистент на њиховим утакмицама. Имам и ту част да је предсједник нашег друштва у Копру, најбољи судија свијета за прошлу годину Дамир Скомина и често слушам његова предавања, а у сваком тренутку му се могу обратити за савјет - истакла је Српчанка.

До када ће се бавити судијским послом, ни сама још не зна. Оно у шта је сигурна је да ће то трајати све док буде уживала у овом послу и, уопште, у спорту.

- Највећи мотив ми је да моја дјеца буду поносна на мене. Кад трчим норме, увијек мислим на њих и знам да морам издржати до краја. Имам сина и двије кћерке, узраста од двије до девет година, а највећи интерес за фудбал за сада је показала кћерка Селена која предано тренира у Фудбалском клубу Копер - закључила је Слађана која у родни крај навраћа често, а задржала је и контакте са бројним судијама и делегатима из Републике Српске.

Корона вирус

Словенија је једна од земаља погођених пандемијом вируса корона, због чега су до даљег отказана сва спортска такмичења.

- Са стрепњом ишчекујемо шта ће се догађати. Ово нас је веома погодило и сви смо престрашени. Не знамо још када ће се првенства наставити. Прекинути су и сви групни тренинзи, а затворене су и дворане и игралишта. Имамо проблем јер морамо одржавати форму и у таквим околностима, али добили смо и-мејлом упутства од наших тренера како да изводимо вјежбе. Надамо се да ће ово све ускоро проћи - истакла је Слађана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.