Мехмед Баждаревић за “Глас Српске”: Србија међу фаворитима у Катару
Село Скугрић поред Модриче сваке године захваљујући бившем фудбалеру сарајевског Жељезничара Николи Никићу, који је родом из тог краја, окупи велики број асова најважније споредне ствари на свијету из периода бивше Југославије. Један од оних који су ове године увеличали дружење је и Мехмед Баждаревић, некадашњи југословенски репрезентативац и Никићев саиграч из сарајевских дана.
“Моји су другови бисери расути по целом свету и ја сам селица, па их понекад сретнем у лету” - као у стиховима Бајагине пјесме пролазе ти сусрети. Након попијене кафе у друштву још једне легенде “плавих” са Грбавице, Едина Фиће Бахтића, Мехмед Баждаревић је издвојио вријеме за “Глас Српске”. Једна од првих тема је Мешин период у репрезентацији, односно фамозна квалификациона утакмица против Норвешке. Након једне дискутабилне ситуације турски судија Јусуф Намоглу показао је Баждаревићу црвени картон, због чега је био суспендован за Свјетско првенство 1990. године у Италији.
- Кажу да само велики доживљавају такве ствари. Волио бих да ми се то никад није десило, међутим, моје је мишљење да сам направио грешку, али не толику, која заслужује такву казну. Тадашња репрезентација Југославије била је опасна за све. Многи су нас жељели ослабити на било који начин. Био сам јако важан шраф у тој машини. Кажњен сам са годину дана, а за такав инцидент играч се некад “хладио” четири до шест мечева, према томе, све је то, по мом мишљењу, имало шири контекст. Имам осјећај да ми просто нисмо смјели бити комплетни тада. У крајњој линији, људи су ми касније то и потврдили - кажњена је била Југославија, а не Мехмед Баждаревић. То је био период када смо могли доминирати свјетским фудбалом. Мислим да је период од 1988. до 1998. године био, да тако кажем, предодређен да освојимо све. Био сам у Италији, али ми је било толико тешко да сам морао да одем кући. Послије нисам гледао ниједну утакмицу, јер сам знао да је то могао бити врхунац моје каријере - сјетно је рекао Баждаревић.
ГЛАС: Сцену са турским арбитром описали су касније и легендарни “Надреалисти” у једној од својих антологијских епизода. Како сте Ви видјели тај скеч?
БАЖДАРЕВИЋ: То су моји пријатељи. Са пуно поштовања, симпатија и емоција су то направили. Јер кад они о некоме говоре, значи да тај неко вриједи. Мислим да ће то остати записано и кад ме не буде.
ГЛАС: Ближи нам се предстојећи Мундијал. Шта може репрезентација Србије у Катару?
БАЖДАРЕВИЋ: Репрезентација Србије расте. Има плејаду добрих играча, одличан стручни штаб. Пикси је ту, а сви знамо какав је он вођа. Мислим да нису ни свјесни да су међу четири, пет фаворита за трофеј. Морају тога бити свјесни и играти на такав начин, одлучно. Србија је велика репрезентација.
ГЛАС: И дан-данас, када споменете Жељезничар, сви заљубљеници у фудбал бивше Југославије аутоматски ће кренути са набрајањем: Шкрба, Берјан, Баљић, Шабанаџовић, Комшић, Чилић, Бахтић, Шкоро, Михајловић, Баждаревић, Самарџија. Чувена генерација “Жеље” за коју ће не мали број људи рећи да је најбоља у клупској историји.
БАЖДАРЕВИЋ: Можда нисмо били најљепша екипа, овако физички, али смо знали играти лопте. Додуше, кажу да смо се прољепшали како старимо. Моје мишљење је да смо били екипа испред свог времена, играли смо модеран фудбал, романтичарски. Нисмо толико размишљали о резултату, било нам је важно како играмо. Сад кад гледам, мислим да смо могли узети и неку титулу, да крунишемо тај период. Драго ми је да људи и данас причају о тадашњем “Жељи”. То је био велики тим у једној јакој југословенској лиги, која је била заслужна за снагу свих тих клубова у то вријеме.
ГЛАС: Неизоставна тема је утакмица са Видеотоном из 1985. године. Први сусрет одигран у Секешфехервару домаћи су добили 3:1. На Грбавици, пред скоро 25.000 гледалаца, Бахтић и Ћурић били су стријелци за 2:0, међутим, десни бек Мађара Чухаи постигао је погодак. Једини у каријери, али је њиме одлучио о путнику у финале тадашњег Купа УЕФА.
БАЖДАРЕВИЋ: Увијек сам размишљао у два правца. То је била трагедија не само за “Жељу” и наше навијаче већ и за цијелу Југославију. Ми смо били екипа која је могла побиједити Реал Мадрид у финалу и заслужили смо да им изађемо на мегдан. С друге стране, питање је да ли би се толико причало о нама и свему томе да смо успјели као што се сад стално прича о Чухаију и том несретном голу. Више бих волио, наравно, да се десило ово друго, да смо побиједили Реал. Можда би та побједа из наших снова над “краљевским клубом” промијенила и наше животе и судбину клуба, али ко то зна.
ГЛАС: Какав је био Ивица Осим?
БАЖДАРЕВИЋ: Швабо је био велики вођа, тренер испред времена у којем је радио, али мислим да је и њему било задовољство што је радио са таквим момцима, послушним, са правом “клапом”.
Распад репрезентације
ГЛАС: Како сте доживјели распад репрезентације Југославије, Ваше генерације у плавом дресу?
БАЖДАРЕВИЋ: Знате, кад живите с неким десет година, радите велике ствари. У репрезентацији сам био 17 година. Био сам вицешампион, шампион Европе са репрезентацијом, освојио олимпијску медаљу... И одједном све то нестаје. Нема више дружења, нема великих такмичења, утакмица... Замислите данас да неко Душану Тадићу, Луки Модрићу или Едину Џеки каже: “То што сте радили, тога више нема, не постоји”. Е тако је нама било. Били смо јако везани, поштовали смо се, вољели.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
