Свети Сава, први српски просветитељ и заштитник школства

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен је око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, а преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму.

Прославе

Српска православна црква 27. јануара слави дан свог утемељивача, државе и школства - Светог Саве. Савиндан се обиљежава у свим школама у Србији и Српској као радни, али ненаставни дан - школска слава.

Ђаци и просвјетни радници прослављају Савиндан свечано, уз приредбе, академије и сјечење славског колача.

Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све дијелове српства, а химна Светом Сави је први пут изведена 1839. у Сегедину.
Свети Сава је установљен као школска слава на приједлог Aтанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и те године прослављан у Крагујевцу и Београду.

Значај Светог Саве

Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ.

Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побјегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, Свети Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забиљежен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори.

Сава се вратио у Србију, како би зауставио грађански рат.

У Студеници је 1209. године основао болницу, прву на подручју српске државе.

Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе вјерске и свјетовне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Сава је 1219. изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233. године, да би га потом замијенио његов ученик Aрсеније. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренио његов нећак краљ Владислав.

Српска црква 

Српска црква у то вријеме није била самостална, већ подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Његовим устоличењем за архиепископа утемељена је и самостална Српска православна црква.    

Савина дјела "Номоканон" и "Синодик православља" постали су правни и духовни стубови српске државности. Законоправило Светог Саве било је први српски устав. Законоправило је уређивало велику област друштвених односа, црквених и грађанских. Пресађивањем римско-византијског права Србија је постала саставни дио европске и хришћанске цивилизације.

По повртаку у Рашку Сава оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје сједиште нове српске архиепископије. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.

Сабор у Жичи

Године 1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први послије добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као сједиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (вијенцем) крунисао свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовјенчани, а Србија постаје краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку бесједу о правој вјери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вјере, тврдећи да су без ње добра дјела узалудна.

- Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји - говорио је он.

Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман и намијењен организацији манастира. Најприје је написао три типика (правилника): "Карејски типик", "Хиландарски типик" и "Студенички типик". На почетку "Студеничког типика" описао је живот свог оца Стефана Немање. "Житије Св. Симеона", које се касније издвојило из "Студеничког типика" и осамосталило, најважније је Савино дјело. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца.

Спаљивање Савиних моштију

Савин култ у народу био је јак. Послије једног устанка Срба против Османског царства, турски командант Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару, које су до тада биле чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у увјерењу да ће тако уништити вјеру и сваки утицај Светог Саве на Србе. На мјесту за које се вјерује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.