Прото Будимир Анђелић објавио књигу "Мемоари": Од Церовице до Калифорније - свједочење о једном времену

Сандра Кљајић
Foto: Гордана Анђелић Давила

Преточити догађаје у ријечи није увијек лако. Поготово када је у ваших 80 "и кусур" година стало толико прича да би се о скоро свакој могла написати посебна књига. Ипак, протојереј ставрофор Будимир Анђелић покушао је да своје и те како занимљиво животно путовање "сажме" у једну књигу једноставног назива "Мемоари", која је прије неколико дана изашла из штампе и биће промовисана у уторак у Станарима.

У "Мемоарима" говори о свом животу - од сиромашног, али срећног дјетињства у Церовици, до службе у Италији и Америци. У књизи је оживио сјећања на своја путовања и сусрете са бројним духовним и политичким вођама, јавним личностима, интелектуалцима и "обичним" људима који су обогатили његов живот. Ова књига је и значајно свједочанство о бурним историјским догађајима. Желио је да све то остане записано, да се од заборава сачувају битни догађаји и људи.

- Мене су први кораци одвели ка црквеним вратима. Бог је одредио да ме мој животни пут одведе прво на Косово, до царског Призрена и ту је ударен темељ свему што ће услиједити у мом животу - каже на почетку разговора за "Глас" прото Будимир.

Богословију је уписао прије свега захваљујући огромној помоћи локалног свештеника Ристе Кривокапића, који је, каже, за њега други отац.

У Српску православну богословију Светог Кирила и Методија у Призрену стигао је 1958. године, послије тродневног путешествија.

Ту ће упознати, тада владику рашко-призренског, а касније патријарха српског Павла, који је заувијек остао у његовим мислима и срцу.

На Васкрс 1964. године као штец владике Певла

- Пет година био сам са још једним богословом штец (помоћник) владике Павла. Памтим га као веома скромног, стрпљивог и љубазног. Сретао сам се и касније више пута с њим. Када сам побјегао из транспорта приликом одласка у војску, три дана сам био код њега. Тада сам био ожењен и имао ћерку Гордану, па ми је нудио да нам помогне. Посјетио сам га у Београду након што је постао патријарх и тада је, између осталог, рекао да ће се молити за мог сина Драгомира, који је био тешко болестан. Долазио нам је у посјету у Америку - сјећа се прото Будимир.

Занимљиво је да му је разредни старјешина био Иринеј Гавриловић, касније такође патријарх српски.

- Он је тада био млад професор и веома строг, али праведан и веома учен. Након мог школовања срели смо се много пута. Иако смо се добро познавали, увијек ме је звао Анђелковићу, али му, наравно, никада нисам замјерио - прича прото Будимир.

Током школовања стекао је доживотна пријатељства, а имао је част и да присуствује устоличењу патријарха српског Германа.

Богословију је посјетио небројено пута након школовања. Био је међу првима који је отишао у Призрен након погрома 2004. године и успио је да фотографише разрушену богословију.

- У Призрену је моја душа. На Косово идем кад год имам прилику – истиче прото Будимир.

Трст

Након одслужења војног рока и женидбе са Јованом 1964. године био је свештеник у Осјечанима, Модричи и Градачцу.

 Волио сам своје парохијане, али у то вријеме није било лако бити свештеник у Југославији. Стално су ме испитивали, десило се неколико ружних ствари и моја супруга Јована и ја одлучили смо да

1969. године емигрирамо у Италију, у Трст. Тај је град заувијек остао у мом срцу. Ту сам провео осам година, ту се родио мој Драгомир, ту сам, сплетом околности, био на челу цркве Светог Спиридона, једне од најљепших српских цркава на свијету и чувао богату архиву Црквене општине. Задатак ми је био и да обилазим наше људе у болницама и затворима, оне којима је неопходна помоћ  - прича прото Будимир.

Додаје да је у Трсту упознао многе занимљиве људе.

- Долазили су код нас разни истраживачи, попут професора Љубомира Дурковића Јакшића и историчара Ђуре Гавеле, којима сам помагао јер сам напамет знао гдје се шта у архиви налази. Упознао сам у Трсту и доктора Милоша Секулића, новинара Ђорђа Перића, од којих сам сазнао многе занимљиве ствари о краљевима Петру Првом и Александру Карађорђевићу. Сусрео сам се једном приликом и са предсједником Италије Ђованијем Леонијем - прича прото Будимир.

Са предсједником Италије

У Трсту му се испунила и давнашња жеља да упозна неког од Карађорђевића.

- Наша црква помагала је у то вријеме Карађорђевиће. Једног дана у канцеларији наше цркве појавио се принц Андреј. С њим сам касније био на вечери, а дружили смо се касније и у Америци. Касније сам упознао и престолонасљедника Александра и Катарину - каже прото Будимир.

Са принцом Андрејем

Период током којег је живио у Трсту, напомиње, било је вријеме "гвоздене завјесе", а управо је Трст био спона између истока и запада.

- Ту су се обављали сви послови, и легални и нелегални, а било је свега и свачега. Многе је људе, па и оне лоше, пут водио управо у нашу цркву. Тако смо морали да стално будемо на опрезу. Било је и покушаја тршћанских власти да нам наметну управу, а преко наше цркве одвијали су се преговори Ватикана са Патријаршијом у Београду - открива прото Будимир. Иако је, додаје, црква у Трсту припадала Слободној српској православној цркви (такозваној расколничкој) са сједиштем у САД, никада нису оклијевали да помажу српским црквама у Југославији.

Америка

- Трст сам напустио јер је мој син морао да се лијечи у Америци. По одласку тамо 1977. године били смо прво у Кливленду, па смо се преселили у Сан Дијего, након чега сам промијенио неколико парохија. У то вријеме ни тамо није било лако бити свештеник јер су Срби због раскола у Српској цркви били разједињени, неријетко и посвађани. Иако сам био при Слободној српској православној цркви, желио сам мир међу браћом. На своју руку, прије преговора о помирењу, отишао сам, први пут након одласка, у Југославију, код патријарха Германа 1983. године да му говорим о ситуацији у Америци. Хвала Богу, нешто касније дошло је до помирења између "расколника" и Патријаршије у Београду. Могу да посвједочим да су Срби у САД то са радошћу дочекали " сјећа се прото Будимир.

Једно врије опслуживао је и цркву Светог Саве у Џексону, најстарију српсу цркву у Америци.

- Баш у то вријеме прослављали смо 100 година њеног постојања и имао сам ту част да организујем прославу - наводи прото Будимир.

У Калифорнији је, између осталих, упознао и војводу Момчила Ђујића, с којим се повремено дружио.

- Посјетио сам га и неколико дана прије смрти, у старачком дому. Он је био веома фин и учтив. Познавао сам и Николу Кавају. Нисам се слагао са оним што је радио, али сам му из хришћанске самилости слао књиге у затвор. Свака ми је враћена. Касније сам сазнао да је то због тога што су имале тврде корице.  - сјећа се прото Будимир.

Пензија

Прото Будимир активно је учествовао у бројним активностима цркве, попут прикупљања помоћи за Србе у Српској, довођењу рањеника на лијечење, протестима против бомбардовања СР Југославије...Успио је уз то да обиђе „пола свијета“, а најзначајније су му, кажу посјете Хиландару и Светој земљи.

Крај свештеничке службе дочекао је у цркви Свете тројице у Мораги у чијем је оснивњу учествовао.

-Пензионисао сам се након тешке саобраћајне несреће 2013. године. Од тада живим типичним пензионерским животом. Све чешће сам у својој Церовици, а припремам и једну нову књигу – каже на крају прото Будимир.