Случај Младена Дулића: Није све смијешно!

Помало је скривила то свака људска хијена што се смијала његовој муци, његовој неспремности да живи и да се снађе у свијету сурових подсмијевача и мржњосијача. Некад је осмијех тежак као камен, осмијехом се каменује. Колико је Младен само био бољи човјек од већине оних који су учествовали у подсмијеху. Сигурно је био бољи од њих јер од њих горих нема.

Много треба да се све поклопи, да млади људи буду довољно снажни да се о њих одбије све што се пакује, све што им се спрема, а спрема им се свакодневно све више терета. На свакој мрежи чека екипа отровних паукова, спремних као запете пушке да своју неоствареност и заједљивост усмјере ка другима.

Да би преживјели све свакодневне атаке, омладина, у коју је спадао и Младен, мора да се чврсто држи, да покуша да се држи постулата:

- није важно шта други мисле;

- све је пролазно;

- живот је најважнији!

Било би добро да им се сви нађу. Породица, друштво, наставници и професори, пријатељи, сви да их подсјећају константно на то, да вриједе и да ништа од живота није вриједније. Макар да их ослушкују. Јер Младенов случај је велика опомена.

Мишел Онфре је коментаре на интернету назвао „Клозетска књижевност". Оно што се некад исписивало маркерима на зиду јавних тоалета, сада се испаљује онлајн. „Анонимност коментара на интернету гаси нашу посљедњу наду у преосталу мрвицу морала... Анонимни коментар на интернету је виртуелна гиљотина. Он радује немоћне, које може обрадовати само проливена крв. Сутра је нови дан, погледаћемо телевизију коју као презиремо, али пред којом падамо ничице, и пронаћи нову жртву коју ћемо разапети због наше осредњости, наше празнине, наше духовне биједе."

Нису дјеца осјетљивија него иначе, већ су мета већег броја људи истовремено. Интернет је продуковао такве механизме да се прво циљају најмекши, јер су лака мета. Битанге их лако пронађу, а лаке мете не умију и неће да узврате. Затворе се, а често и не издрже притисак.

Није све на мрежама хејт, али га је доста и брзо се шири. Свако "шеровање" је по један ударац у плексус, а кад шерују хиљаде, то је неиздрживо!

Није метафора share и ударац, јер видимо да је Младена страшно бољело. Нарочито јер он никакво лоше дјело није учинио, он је тражио посао! Није нужно да се неко оклизне, погрешно изговори брзалицу, погријеши падеж, довољно је да не умије да се брани, да не може да се брани. Младен је жртва исмијавања и упирања прстом јер је лаковјеран, а најлаковјернији су поштени људи јер вјерују да су сви људи добри док се не докаже супротно.

У Лесовим стиховима
 

Александар Лесо Ивановић најпознатији је по пјесми „Кари Шабанови". Ту пјесму пјевали су Тома Здравковић и Зоран Калезић.

Пјесма почиње стиховима „сјећање ме лаком тугом ови". Туга провејава из многих стихова Леса Ивановића, али једна од најдивнијих и најпрецизнијих пјесама које је написао је „Људи сјенке". Ако Младена Дулића можемо да замислимо, он борави у тој пјесми Леса Ивановића, као искрена и рањива душа.

Људи-сјенке

Има на свијету мирних, добрих људи

што кроз живот нечујно и тихо газе

као да ногом ступају по памуку,

а наше очи никада не опазе

ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету

што се само уморно и горко насмијеше

на људе кад се о њих тешко огријеше

и сумину их невини, налик цвијету.

И има људи усамљених и боних,

са образима упалим и жутим,

што не чује им се ни смијеха ни плача,

што живе као самотна и дивља драча,

али с бодљама унутра окренутим,

да ниједна никог не огребе

и да ниједном никога не убоду

до само своје рођено срце и себе.

Њих не види наше око кад их сријета,

кад тихо прођу у мимогреду мирну,

јер никог они ни лактом не додирну

у вјечној гужви и вреви

овог свијета.

И живе они тако, нечујни и невесели,

и миле као сјенке, као вријеме и сати,

и тек кад умру, сломљени и увели,

објаве црни посмртни плакати

да су и они са нама живјели.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.