Први судански студент у Југославији, љекар који је умро као сликар
БЕОГРАД - Волио је Бајагину музику, али највише од свега сликарство и жене, иако је живот проживио радећи као радиолог у свом Судану и другдје у свијету. Био је ожењен Српкињом, а ово је мала прича о најпознатијем српском студенту медицине у Судану, Фуаду Абу Самри.
Један од најзначајнијих српских путописаца Виктор Лазић прије неколико година посјетио је његов сликарски атеље у Картуму, преноси РТС.
Био је први студент у Југославији који чак није био стипендиста, него је дошао у Београд о свом трошку. Судан је добио независност 1956. године, а само двије године касније Фуад се већ уписао на Медицински факултет.
- Са беретком на глави подсјећа на француске сликаре. Стан му је препун слика. Задивљује ме једна насликана дама раскошне црвене хаљине набреклих груди. Показује ми своја уметничка дела, а кад стане поред њих, у боје се утапа и његово мршаво старо тело. Неке су веселе као младалачки дани, а друге пуне тмурних очију и боја као да предосећају несрећу. Поједина платна су огромна, преко целог зида. Боје и четкице су свуд по не баш претерано сређеном дому - присјетио се Лазић.
„Живео сам и радио у Судану, Лондону Багдаду… путовао светом. Ја сам лекар по професији, али сликар по души! Нисам могао да завршим живот а да не оставим трага на платну, дрвету, стаклу, ма било чему што ми падне под руку кад осећања крену да ми се ковитлају.”
Талентован је и слике му се скупо продају. Под старе дане по свијету приказује своја дела по изложбама чијим се каталозима хвали.
- На полици препознах Медицинску енциклопедију Лексикографског завода у десет књига. Добро је рабљена, а сигурно једва пренета за Судан – има у њој скоро двадесет килограма. На полици је такође џиновски српски кувар „Велики пелапрат”, а ту су, одмах поред микроскопа, и аудио-касете Бајаге и инструктора. Међу афричким тиквама, маскама и котарицама спазих да је на зид окачен и српски опанак и шајкача, а ту је и флаша шљивовице, стара двадесет година. То му је поклонио таст, отац његове бивше српске супруге. Са њом има троје деце - забиљежио је Лазић.
Фуад је био први експерт за рендген у Судану, то му је била специјализација. Обишао је много земаља као еминентни доктор, чак је осамдесетих година прошлог вијека једно вријеме радио на Косову и Метохији. Његово знање спасило је на стотине живота, учинило да се многе болести на вријеме открију па и излијече, смањило је патњу многих људи. Али не и патњу у њему. Он је сликар, а не љекар, па ако је већ живио као љекар, одлучио је бар да умре као сликар.
Жене, наслабија тачка
- Албуми са поштанским маркама откривају још једну Фуадову страст. Али он ми признаје која му је највећа слаба тачка: жене! Волео их је целог живота и још их воли. Заменио би године старачког живота за једну страсну ноћ, али то давно није могуће. Диви се лепоти Српкиња – не може да замисли да би виле или богиње могле бити лепше.
Ја сам се тих дана загледао у једну Етиопљанку. Била је млада и наивна, побегла у Судан од беде и грађанских немира. Етиопљанке воле дугу коврџаву косу, њена је заиста била бујна. Коса ми се највише на њој и допала: чинило се као да је у коврџама скупљена цела Африка.
Фуад је, сасвим разумевши и моју опчињеност женама, понудио да преноћимо код њега. Био сам у потпуној неверици када је пред спавање скинула, чинило се, две трећине своје главе, а онда сам помало постао и растужен и разочаран: требало је себи признати да су емоције према перици биле веће него према њој.
Моја Етиопљанка долази из конзервативне породице, никада раније није изашла са мушкарцем и чула је да је велики грех спавати са супротним полом. Али је сада у туђем граду и туђој земљи, живот је тежак и усамљена је. Мало љубави, мало додира, па и мало мог новца, не би јој шкодило. И тако је пристала да легне у кревет са мном и почини тај велики грех – спавање са мушкарцем. Само што је она била убеђена да се ту ради о правом спавању, а ја нисам желео да невином бићу развејавам илузије. Живот ће то свакако сам учинити, а захвалан сам јој на тој невиности, на слатким сновима те ноћи која је за памћење.
А за памћење је и доброћудни Фуад, први српски студент, рентгенолог који је трагао за лепотом и пронашао је у женама. Било му је жао што женске лепоте нема довољно да се њоме испуни сваки кутак постојања. На крају је остао сам, а огромну празнину, у себи, али и у несрећном свету, испуњавао је сликарским бојама.
Умро је пре грађанског рата, није доживео да гледа како му покућство и даме које је стрпљиво преносио на платно, разносе пљачкаши – забиљежио је Лазић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
