Prvi sudanski student u Jugoslaviji, ljekar koji je umro kao slikar

Jedan od najznačajnijih srpskih putopisaca Viktor Lazić prije nekoliko godina posjetio je njegov slikarski atelje u Kartumu, prenosi RTS.

Bio je prvi student u Jugoslaviji koji čak nije bio stipendista, nego je došao u Beograd o svom trošku. Sudan je dobio nezavisnost 1956. godine, a samo dvije godine kasnije Fuad se već upisao na Medicinski fakultet.

- Sa beretkom na glavi podsjeća na francuske slikare. Stan mu je prepun slika. Zadivljuje me jedna naslikana dama raskošne crvene haljine nabreklih grudi. Pokazuje mi svoja umetnička dela, a kad stane pored njih, u boje se utapa i njegovo mršavo staro telo. Neke su vesele kao mladalački dani, a druge pune tmurnih očiju i boja kao da predosećaju nesreću. Pojedina platna su ogromna, preko celog zida. Boje i četkice su svud po ne baš preterano sređenom domu - prisjetio se Lazić.

„Živeo sam i radio u Sudanu, Londonu Bagdadu… putovao svetom. Ja sam lekar po profesiji, ali slikar po duši! Nisam mogao da završim život a da ne ostavim traga na platnu, drvetu, staklu, ma bilo čemu što mi padne pod ruku kad osećanja krenu da mi se kovitlaju.”

Talentovan je i slike mu se skupo prodaju. Pod stare dane po svijetu prikazuje svoja dela po izložbama čijim se katalozima hvali.

- Na polici prepoznah Medicinsku enciklopediju Leksikografskog zavoda u deset knjiga. Dobro je rabljena, a sigurno jedva preneta za Sudan – ima u njoj skoro dvadeset kilograma. Na polici je takođe džinovski srpski kuvar „Veliki pelaprat”, a tu su, odmah pored mikroskopa, i audio-kasete Bajage i instruktora. Među afričkim tikvama, maskama i kotaricama spazih da je na zid okačen i srpski opanak i šajkača, a tu je i flaša šljivovice, stara dvadeset godina. To mu je poklonio tast, otac njegove bivše srpske supruge. Sa njom ima troje dece - zabilježio je Lazić.

Fuad je bio prvi ekspert za rendgen u Sudanu, to mu je bila specijalizacija. Obišao je mnogo zemalja kao eminentni doktor, čak je osamdesetih godina prošlog vijeka jedno vrijeme radio na Kosovu i Metohiji. Njegovo znanje spasilo je na stotine života, učinilo da se mnoge bolesti na vrijeme otkriju pa i izliječe, smanjilo je patnju mnogih ljudi. Ali ne i patnju u njemu. On je slikar, a ne ljekar, pa ako je već živio kao ljekar, odlučio je bar da umre kao slikar.

Žene, naslabija tačka

- Albumi sa poštanskim markama otkrivaju još jednu Fuadovu strast. Ali on mi priznaje koja mu je najveća slaba tačka: žene! Voleo ih je celog života i još ih voli. Zamenio bi godine staračkog života za jednu strasnu noć, ali to davno nije moguće. Divi se lepoti Srpkinja – ne može da zamisli da bi vile ili boginje mogle biti lepše.

Ja sam se tih dana zagledao u jednu Etiopljanku. Bila je mlada i naivna, pobegla u Sudan od bede i građanskih nemira. Etiopljanke vole dugu kovrdžavu kosu, njena je zaista bila bujna. Kosa mi se najviše na njoj i dopala: činilo se kao da je u kovrdžama skupljena cela Afrika.

Fuad je, sasvim razumevši i moju opčinjenost ženama, ponudio da prenoćimo kod njega. Bio sam u potpunoj neverici kada je pred spavanje skinula, činilo se, dve trećine svoje glave, a onda sam pomalo postao i rastužen i razočaran: trebalo je sebi priznati da su emocije prema perici bile veće nego prema njoj.

Moja Etiopljanka dolazi iz konzervativne porodice, nikada ranije nije izašla sa muškarcem i čula je da je veliki greh spavati sa suprotnim polom. Ali je sada u tuđem gradu i tuđoj zemlji, život je težak i usamljena je. Malo ljubavi, malo dodira, pa i malo mog novca, ne bi joj škodilo. I tako je pristala da legne u krevet sa mnom i počini taj veliki greh – spavanje sa muškarcem. Samo što je ona bila ubeđena da se tu radi o pravom spavanju, a ja nisam želeo da nevinom biću razvejavam iluzije. Život će to svakako sam učiniti, a zahvalan sam joj na toj nevinosti, na slatkim snovima te noći koja je za pamćenje.

A za pamćenje je i dobroćudni Fuad, prvi srpski student, rentgenolog koji je tragao za lepotom i pronašao je u ženama. Bilo mu je žao što ženske lepote nema dovoljno da se njome ispuni svaki kutak postojanja. Na kraju je ostao sam, a ogromnu prazninu, u sebi, ali i u nesrećnom svetu, ispunjavao je slikarskim bojama.

Umro je pre građanskog rata, nije doživeo da gleda kako mu pokućstvo i dame koje je strpljivo prenosio na platno, raznose pljačkaši – zabilježio je Lazić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.