Упознајте највећег преваранта 20. вијека који је продао Ајфелову кулу два пута

ГС
Foto: X (Твитер)

ПАРИЗ - Виктор Лустиг је био највећи преварант у 20. вијеку.

Далеке 1925. године Виктор Лустиг сједио је у својој хотелској соби у Паризу. Док је пио јутарњу кафу и читао дневну штампу пажњу му је привукао необичан новински чланак о Ајфеловом торњу. Метална конструкција чувене куле убрзано је рђала и као једино рјешење наметала се прескупа рестаурација, али влада није могла да приушти новац за преко потребну обнову. Чланак се завршавао приједлогом продаје куле као једине разумне опције.

Викторове очи су засијале. "Продаћу је!" узвикнуо је.

Наравно, Ајфелова кула му није припадала, али узимајући у обзир чињеницу да управо читате чланак о једном од највећих свјетских превараната свих времена, потребна “папирологија” била је ситница. Виктор је гајио посебан однос према свом послу. Суштина његове криминалне личности било је задовољство које је изазивало спретно бјекство од полиције и тајних служби. Бјекство је била његова пасија. Велики новац који би украо био је тек пропратни елемент његових готово филмских превара.

Мистериозан од самог рођења

О самом Лустигу мало знамо јер су затворски интервјуи које је давао новинарима дијаметрално супротни. Наводно је рођен у граду по имену Хостине који се некада налазио у Аустроугарској, а данас је у границама Чешке. У једном интервјуу описао је своју породицу као 'најсиромашније сељане у граду' док их је у другом интервјуу представио као чланове краљевске породице. Чак је у том истом интервјуу изјавио да му је отац био градоначелник.

Као младић, био је одличан студент иако није био фокусиран на традиционалне академске предмете, већ на 'проучавање људи'. Био је изузетно рјечит, пажњу су му привлачили обрасци људског понашања које многи други нису примјећивали. Студирао је на универзитету у Паризу и течно је говорио чешки, енглески, њемачки и италијански. Никада није био наметљива особа, али је у младости научио да су шарм и поезија његово највеће оружје.

Почетак деведесетих година XIX вијека обиљежило је уздизање Лустигових превара на врхунски ниво. Почео је као просјак, убрзо је постао џепарош, а затим провалник и дилер наркотика. Коцкање је била једна од његових највећих страсти у то вријеме јер је захваљујући својим спретним прстима са лакоћом изводио преваре. Омиљени су му били покер и блек-џек. Према часопису 'Труе детективе мyстериес', шпил карата у његовим рукама 'једино није могао да прича'.

Његови познаници за Лустига су говорили да је увијек био елегантно обучен и да је имао џентлменске манире. Тако је и зарадио надимак 'Гроф'. "Радио је” под многим лажним именима, међутим његов заштитни знак био је ожиљак од 3 центиматара на образу, очигледно успомена од неког ко није пао на његов шарм. Овај 'биљег' на Лустиговом лицу био је разлог зашто га је касније полиција називала и "Скар фејс" (“Лице са ожиљком”).

Власник "кутије која штампа новац"

Почетком двадесетих година, велики новац ушао је у Америку која је тако постала идеално мјесто за живот. Како за поштен свијет који је желио да се обогати својим радом, Америка је тада постала и примамљиво мјесто за лопове и преваранте. Прве Лустигове жртве били су новопечени богаташи, људи који су се астрономски обогатили преко ноћи.

Користећи своју вјештину убјеђивања, специјализовао се за преваре богатих и наивних Американаца који су путовали из Америке за Француску. Варао их је са такозваним "кутијама које штампају новац". Према његовим ријечима кутија је могла да копира и штампа чекове од 100 долара користећи радијум. Цијена по којој је продавао кутије кретала се од 20.000 до 30.000 долара.

Напунио би машину са неколико чекова од 100 долара који су полако излазили из кутије како их је машина “штампала”. Вријеме "штампања" износило је око шест сати, довољно времена да Виктор Лустиг буде далеко од мјеста преваре. Међутим, овакве преваре биле су исувише лаке за њега и брзо су му досадиле. У потрази за адреналином почео је да тражи нешто узбудљивије. Продаја Ајфеловог торња постала је животни подухват Виктора Лустига. Прво је направио лажни идентитет, затим је направио лажну легитимацију са амблемом владиног одјељења задуженог за јавне зграде. Није губио вријеме! У париски хотел Црилон, који је био популарно мјесто за пословна окупљања, позвао је пет највећих париских компанија које су се бавиле прерадом гвожђа.

Направио је представу за представнике ових компанија којима је пласирао причу да ће Ајфелов торањ бити продат у старо гвожђе. Наравно, ово је била контроверзна куповина која је захтијевала дискрецију. Лустиг је убрзо од 5 представника изабрао своју жртву, Андреа Поисона, човјека са малим самопоузадањем који је желио да остави траг у тадашњем париском друштву.

Када су се накнадно срели Андреа Поисон је признао да има озбиљних сумњи у читав посао. Лустиг му се тада представио као сиромашан државни службеник који би у замјену за мало већу количину новца пристао на то да баш за његову компанију “намјести” посао вијека. Поисон је прогутао причу и ушао у посао.

Убрзо је Лустиг био у возу за Беч. Неколико дана касније, када се Поисон суочио са својом наивношћу, Лустиг је био далеко. Како би задржао своју репутацију несрећни предузетник цијели случај није пријавио полицији. Лустиг је схватио да је то што нема вијести о превари заправо добра вијест, па се вратио у Париз и покушао да понови “продају” Ајфеловог торња. Међутим, нова жртва је била мање поносна и одмах је полицији пријавила превару. Лустиг већ побјегао у Америку.

Умро је јер су мислили да блефира?

Преко Атлантика, Лустиг је успјешно продавао "кутије за новац". Користио је чак 47 идентитета и успио је чак и неколико пута да побјегне из затвора. Постао је познат тајним службама по изузетно вјерним копијама чекова који су безброј прута прошли на шалтерима банака. Његова операција извлачења готовине толико је узела маха да је постала озбиљан проблем за америчку економију.

"Лустигов новац" доживио је свој крај када је његова љубоморна дјевојка пријавила свог вољеног “Грофа” федералној агенцији као чин освете. Виктор Лустиг коначно је ухваћен 1935. и осуђен је на 20 година затвора у Алкатразу. Дванаест година касније добио је упалу плућа. Умро је два дана касније тражећи докторску помоћ и лијекове, али кажу, чувари у затвору су мислили да блефира, преноси Мондо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана