Густа шума строгих правила у јапанским парковима

Они, на примјер, не дозвољавају игру лоптом, довођење кућних љубимаца, па ни јело и дуже сједење на клупама.

У већини земаља свијета друштвени проблем представља недостатак уређености и дисциплине, али у царевини Јапану правила има толико да умију да снажно пригуше живот. У парковима у тој острвској држави последњих деценија множе се забране и ограничења која све дубље задиру у оно што се на Западу сматра личним слободама.

Многе од тих забрана су смислене и разложне, мада одузимају од удобности и уживања и спутавају слободу у понашању. На примјер, вјероватно је тешко побити аргумент за забрану да на јавној друштвеној површини појединци продају робу за личну корист, или за упозорење да посјетиоци у парковима треба да се уздрже од роштиља, ватромета и коришћења петарди, јер могу да проузрокују пожар и повреде.

Међутим, нешто контроверзнија је пракса забране пушења, које се протјерује из паркова, што због тога што опушци могу проузроковати ватру, што због тога што дувански дим штети и смета другима, јер је, ипак, реч о отвореном и, обично, ширем простору.

Сумњу у оправданост и одмјереност дисциплиновања којем су изложени посјетиоци паркова у Јапану даље продубљује чињеница да многи од њих у последње вријеме не дозвољавају да се доведу кућни љубимци, што се обично правда потребом да се одржи добра хигијена и опасношћу да најмлађи буду повређени.

Регулаторни екстремизам

Мада звучи невјероватно, поједине локалне власти, да би избјегле гомилање смећа, чак забрањују гостима да једу и пију у парковима, мада је, у цјелини гледано, чешћи случај диктат да се отпаци јела понесу кући.

Неријетко, посјетиоци се опомињу да не дижу глас и не задржавају се дуже на клупама – ово друго, вјероватно, представља егалитаристички покушај да се већем броју људи омогући да предахну, мада је потпуно нејасно колико траје „дужи" боравак и ко ће и на који начин да утврди да ли је неко превише засио или је био фер према другима.

Један од паркова с таквом одредбом у токијској општини Нерима доспео је у новине као репрезентативни примјер простора у којем се тренира апсурдна строгоћа. Повод за одлуку да се не дозволи дуже сједење на клупама била је притужба да пензионери који играју домаћу стратешку игру шоги имају лош обичај да сатима окупирају клупе.

У том парку не само што је забрањено пушење, довођење паса и мачака и играње фудбала и бејзбола (два најпопуларнија спорта у Земљи излазећег сунца), већ и вожња бицикла, трчање у групи и храњење голубова.

Слично томе, парк у кварту Икебукуро у општини Тојошима је исплео невероватну мрежу од чак 45 правила, која укључује и забрану употребе скејтборда и групно прескакање конопца.

Засипање упозорењима, опоменама и забранама

У Јапану су грађани, посебно дјеца, константно изложени моралним поукама. Склоност (старијих) особа на положајима да стално морализирају није ограничена само на школско васпитање већ обухвата и јавни простор, као што су музеји, жељезничке станице и, наравно, паркови.

Тако су општински оци у парку Минамићо Наегихата истакли таблу на којој су ревносно забиљежили све могуће идеале савршеног парка који су им пали на памет: они опомињу кориснике да понесу смеће кући са собом и сами уклоне измет својих кућних љубимаца, позивају их да чувају постављене реквизите за игру, воде рачуна о дрвећу и цвијећу, али и брижно упозоравају да не истрчавају на улицу и да се врате кући пре него што се смрачи.

Но, обликовање понашања и дисциплина које посетиоцима јавних површина намећу анонимни мудраци из локалних управа не стаје на томе. У парку Хигаши маћи у токијском кварту Кићиђођи забрањени су коришћење дрвених и металних палица за бејзбол, било каква врста такмичења током игре и ударање лоптом у ограду и зидове.

Штавише, старијим основцима и средњошколцима се не допушта никаква игра лоптом, као да је она у њиховим рукама бомба.

Мада се све чешће упозорење да дјеца у парку не смеју да се лоптају чини непотребно строгим па и нехуманим, јапански инжењери јавног реда и мира као из топа ће навести све могуће несреће, повреде и неугодности по друге посетиоце које она могу да проузрокују тим спортским реквизитом.

Ту (претерану) анксиозност лепо изражава и правило за млађе основце у поменутом парку које забрањује додавање стандардном (тврдом) бејзбол лоптицом, те налаже коришћење њене мекше варијанте.

Том општем тренду спутавања и укидања живота у парковима најразличитијим забранама и даље се опире стари обичај уживања у пролећном бехару, када се десетине хиљада људи сјате у веће паркове, поседају под дрвеће трешње и, уз храну и алкохол, разгале.

Ментално вајање послушне личности

И док је посетиоцима многих јапанских паркова потребна завидна меморија да би запамтили све што не смеју да раде и стрпљење просвијетљене особе да би ишчитали све забране на таблама и званичним сајтовима паркова, строго и детаљно дисциплиновање деце од најранијег узраста је оно што творцима тих правила даје самопоуздање да ће она углавном бити поштована упркос бројности, замршености и крутости.

Ово, међутим, не значи да посетиоци паркова у Јапану проводе време у ставу мирно испред табли са списком забрана и захтева које до танчина студирају.

Јавни простор у њиховој земљи испуњен је писаним и звучним упозорењима и опоменама до те мере да они, и кад не желе да обрате пажњу на њих, та правила стално имају негде у кутку ока и ума.

Такође, претходно васпитање их систематски припрема да сами себе регулишу и цензуришу, тако да они, и без јасних упутстава, свесно или полусвесно, улазе у паркове са знањем да треба да пазе на друштвену имовину, буду тихи, не прљају, не заузимају пуно места и што пре обуздају децу ако се ова растрче и развичу.

Узроци растуће регулације

Поред већ поменутог афинитета према дисциплини и друштвених вредности као што су обзир према другима и чистоћа, које образују друштвену атмосферу која омогућава лакше прихватање прописаних правила, околности које битно доприносе феномену строге регулације паркова у Јапану су старење становништва, раст отуђења у градовима и уплив западњачке културе парничења.

Наиме, локалне власти и предузећа која управљају тим површинама добијају све више притужби од пензионера на буку, које се односе не само на вежбе уз радио, групне тренинге и пјевање, већ и на дјечју игру. На вриску дјеце жале се и самци без потомства, којих је све више. Такође, повреде задобијене током забаве у парку сада могу бити повод за велике одштетне захтеве, због чега се из њих све више уклањају љуљашке, клацкалице и тобогани.

Иако је реакција власти на те промене у правцу пооштравања правила разумљива, пракса круте регулације паркова у Јапану, може се рећи, клизи у екстрем, који прети да у потпуности обесмисли њихово постојање и отежа физички и ментални развој деце.

Иза ње леже културолошке особености острвске царевине, као што су инсистирање на поштовању правила, стално наметање дисциплине, па и далекоисточно, конфучијанско размишљање да државни апарат и разни локални колективи, попут месних заједница, имају право да у интересу групе до детаља сугеришу појединцима како да се понашају - чак и у слободно вријеме и током игре.

Почетак отпора?

Ипак, међу интелектуалцима и медијским посленицима последњих година се јавља све више оних који упозоравају на све бројнија и оштрија правила у парковима који су те зелене површине и места за игру претворили у бескорисни, стерилни простор.

Њихово извјештавање покренуло је друштвену дебату, која се посебно распламсала на интернету, о томе чему служе и какви треба да буду паркови, као и шта мноштво забрана значи за дјецу.

У том смислу, истиче се чињеница да елиминисање буке, лоптања, трчања или вожње бицикла из паркова значи да се деца дубље гурају у свет видео-игара и друштвених мрежа, уз све проблеме које то проузрокује, као што су слабљење вида, кривљење кичме, опадање физичке снаге и гојазност, али и недовољна социјализација и успоравање развоја емоција и маште.

У последњих пет, шест година јапанско друштво полако се удаљава од традиционалних колективистичких назора у раду који диктирају озбиљно жртвовање породичног и другог приватног живота за предузећа и намећу стереотипне родне улоге мушкарца као храниоца породице и жене као домаћице, што је све праћено општим растом свести о правима и слободама појединца када је у питању стил живота.

Тај тренд еманципације појединца и јачања индивидуализма у односу на стари источњачки колективизам могао би у будућности да доведе и до интензивирања захтева за проширење слобода у понашању и у другим областима живота, као што су забава и одмор, и тако допринесе укидању претерано строгих правила која владају парковима и дјечјим игралиштима.

У међувремену, становници Токија и околних градова мораће да се помире с чињеницом да и у парковима морају да буду опрезни готово исто као и у затвореним јавним просторијама – истраживања показују да највише строгих забрана, попут оних које се односе на играње фудбала и бејзбола, има баш у престоници и њеној околини, нешто мање у области Кансаи, у којој се налезе велики урбани центри као што су Осака, Кобе и Кјото, док их је најмање у другим мањим градовима у унутрашњости.

Последњих година у јапанској пријестоници приметан је и покушај да се нађе средњи пут, односно, компромис између потребе да се деци омогући игра и избјегне опасност од повреда и евентуалних тужби – у неким од мањих паркова који садрже игралишта сада се око љуљашки и пењалица преко траве и земље полажу меке подлоге које ублажавају удар при паду.

Власти у токијској општини Адаћи, на пример, дошле су на идеју да, где је то могуће, у парковима раздвоје простор за игру за већу дјецу од простора за одмор за пензионере и родитеље с малом дјецом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.