Живот Срба на позорници

Још од 1842. године постојала је велика жеља да у Београду буде основано стално професионално позориште. Иако су први покушаји у том смјеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано. Дана 22. новембра 1868. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву представу - изведена је представа "Ђурађ Бранковић" Кароља Оберњака. Тај датум данас се слави као Дан позоришта.

Године 1868. догодило се друго гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду. Тада кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. Он је захтијевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године. Кнез је позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште, а он је прихватио позив као част и изазов.

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко вријеме застале. Намјесништво је хтјело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа - "Посмртна слава кнеза Михаила" коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила био је Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обиљежили су: Алекса Бачвански, Адам Мандровић, Милка Гргурова-Алексић, Тоша Јовановић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Сава Тодоровић и други.

У бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, зграда позоришта је оштећена. Исте године је и обновљена. За вријеме окупације тадашњи директор Народног позоришта Јован Поповић ставио је ову институцију у службу окупационог и квислиншког режима. Године 1986. кренуло се у још једну, темељну и детаљну, реконструкцију зграде. Реновирана зграда Народног позоришта свечано је отворена 15. октобра 1989. године.

Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обиљежиле су углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњовјековном и новијом историјом као што су, на примјер, "Смрт Уроша В" Стефана Стефановића, "Милош Обилић (Бој на Косову)" Јована Суботића, "Хајдук Вељко" Јована Драгашевића. "Коштана" Борисава Станковића први пут је приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.

Од истакнутих домаћих аутора нарочито се издвајају млади Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и умјетници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други. Од свјетских остварења која су обиљежила прву фазу постојања Народног позоришта истичу се дјела Софокла, Шекспира, Островског, Калдерона, Молијера, Расина, Голдонија, Шилера и многих других.

Након Првог свјетског рата и даље се игра класични репертоар. Од свјетских писаца извођени су Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсворди и други, док домаћи репертоар чине Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, који стичу изразиту популарност, Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Тодор Манојловић и други. У то вријеме међу публиком је веома популаран и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски "лаки комади". Када је ријеч о режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи. У периоду од 1945. до почетка педесетих година 20. вијека изводе се представе са јасном политичком поруком, а превладава такозвани "социјалистички реализам".

У Опери Народног позоришта су ангажовани прваци, првакиње, солисти и солисткиње. Међу првакињама су Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић, Софија Пижурица…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.