Забрањени интервју српске хероине Милунке Савић

Курир
Забрањени интервју српске хероине Милунке Савић
Забрањени интервју српске хероине Милунке Савић

Током посјете француског предсједника Емануела Макрона Србији у јулу ове године, Макрон је између осталог положио вијенац на гроб Милунки Савић, ветеранки балканских ратова и Првог свјетског рата. У историју је ушла као најодликованија војникиња икад, па је било и логично да Макрон ода почаст таквој војникињи у савезу Антанте у Великом рату 1914.-1918.

У априлу 1971. године новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу.

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.

У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу и том приликом написала репортажу коју ће стопирати уредништво јер је наводно проценило да је текст националистички и да велича српску хероину.

Чланак је објављен први пут двадесет и четири године касније, 9. децембра 1995. године под насловом "Милунка Савић из Гвозденог пука".

Преносимо његове делове: Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена - бомбаш, најхрабрија жена - ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања.

Сва одећа на њој је већ одавно изгубила боју од дугог ношења и прања. Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера, тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере.

Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.

То двориште од једва десетак квадрадних метара је једини свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.

- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал сам немоћна, па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.

Кад нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: "У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе..."

- То су моје ћерке - каже Милунка.

Она сада живи са најмлађом ћерком, четрдесетшестогодишњом Зором, која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид.

На другом комаду хартије пише: 'Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војиновићу и Аци Петровићу...'

- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић. - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.

- Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике.

- Ево, мама, ово си ти, а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.

- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?

- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.

- А моје ордење?

- И то су ти однели. Долазио један човек, па каже: "Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити". И више се није појављивао.

- За ову последњу годину откад се овако оболестих, однеше ми све и документа и новине где су о мени писали. Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је ко да сам умрла кад сам остала без свега тога.

У предсобљу је кухиња - шпорет са чунковима. То је сав кухињски намештај. На зидовима урамљене слике деце.

- То су моји унучићи. Имам четири главна унучета и осам од мојих сестара - каже Милунка.

У малој остави на полици налази се туршија и две банане. Ту је и гомила старих, поцепаних капута.

- Имам пет капута, сад сам их спремила за прање - објашњава Милунка. - имам доста и хаљина, само су све старе.

Притом отвара једини орман и показује две - три избледеле хаљине и опрану постељину.

Милунка Савић месечно добија 34.710 динара пензије, 17.000 инвалиднине и 1.000 динара као носилац Карађорђеве звезде.

Болесна кћи је добијала новчану социјалну помоћ, али јој је пре пар неколико година та помоћ укинута. - Нама двема стигне. Негде претекне, а негде не достигне. Никад за јело нисам много марила, али би могло да буде боље. Стигне нам за кромпир и пасуљ, а кад неко дође, увек нам донесе нешто, било јабуке или кафу. Главно да нисмо гладне. Помагале су ми ћерке , али оне имају децу, а пара мало. Пре неки дан долазио ми је зет, па пита: 'треба ли шта да ти помогнем?' А ја кажем, 'Ево, окрећи ми собу.' И сад смо разместили ствари, али не знам кад ће да дође.

Шпорет у предсобљу је хладан. Не ложи се јер Милунка и Зорка углавном једу суву храну. „јабуке и хлеб, или шљиве и хлеб", каже Милунка. За те три одаје у оронулој кући и дрвени клозет у дворишту Милунка плаћа 52.000 динара годишње. Испред куће нема улице, већ само угажена стаза. Предвиђено је да туда прође модеран пут, а онда ће се и Милункина кућа рушити. Двориште је засађено цвећем и уредно окопано. Зорка стално нешто чисти и пере.

- Поручили су неки људи да ће доћи, па морам да уредим кућу - каже Зорка. - Погледај, мама, како сам лепо опрала све крпаре. Сад ти је све чисто.

Милунка и Зорка живе сасвим одвојено од света: без новина, јер Милунка не види да чита, а Зорка је неписмена.

Милунка Савић преминула је 5. октобра 1973. године.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана