Витинички Кисељак

Они се први пут спомињу 1919. у "Гласнику Земаљског музеја БиХ", у ком је геолог др Фридрих Кацер дао кратак геолошки приказ подручја, као и хемијску анализу воде коју је 1890. урадио Ернест Лудвиг. У то вријеме била су позната само два извора. Први од њих, "Главни извор", како га је назвао Кацер, данас познат као извор број један или "Андрина вода", налази се у подножју Тутњевца, на десној обали потока Јасенице, док се други налази 380 метара узводно, на лијевој обали.

Оснивање љечилишта

Најранија каптирања извора вршена су између 1927. и 1935. године, док је у наредном периоду (1935–1946) каптирано још седам извора. Извори су добили бројчана имена, од један до девет, по редослиједу проналажења.

Већ у то вријеме била је распрострањена прича о љековитости воде са извора. Желећи да искористи ово природно богатство, Народни одбор среза Зворник је 11. фебруара 1954. донио рјешење о оснивању Љечилишта "Кисељак", које је наредне године преименовано у "Витинички Кисељак". То је била установа са самосталним финансирањем, са задатком да одржава и изграђује љечилиште и експлоатише љековите воде. Да би се оправдало постојање установе и остварили постављени циљеви, у Општој болници у Шапцу је током шест мјесеци 1957. испитивана љековитост "Витиничког кисељака" са извора број два. Утврђено је повољно и благотворно дјеловање минералне воде код више група и врста интерних обољења, као што су болест бубрега, гастритис, обољење јетре и жучне кесе, као и значајно дјеловање код лијечења бронхитиса.

Љекар интерниста Радмило Томић се на лицу мјеста увјерио у љековитост воде и о томе израдио опширан стручни рад. Након тога је шабачка општа болница препоручила да се "Витинички кисељак" прогласи бањским љечилиштем. Искуства посјетилаца кажу да и други извори имају љековита својства. Тако извор број четири звани "Дјевица", и извор број пет "Бубрежна вода" помажу у избацивању бубрежног каменца и пијеска. Извор број шест помаже код срчаних обољења, седми извор код очних болести, осми код обољења пробавних органа, а девети код кожних обољења и реуматизма. Извори један и три освјежавају организам и побољшавају апетит.

Испитивање извора

Да би ови потенцијали били боље искоришћени, ангажован је тузлански Завод за унапређење привреде, који је 1961. израдио Инвестициони програм за експлоатацију киселе воде у Кисељаку. Програм је обухватао истражне радове, те анализе сировинске базе, тржишта, локације и средстава потребних за изградњу бање и погона за експлоатацију. Велика пажња посвећења је испитивању свих девет извора. За сваки извор дати су приједлози и мишљења о побољшању издашности и квалитета воде. Извршене хемијске анализе воде су показале да је вода са извора један бистра и киселог укуса и да садржи калијум, натријум, магнезијум, калцијум и хлориде, док вода са извора два, скоро бистра и киселог укуса, садржи угљену киселину, хлориде, хидрокарбонате, калцијум, магнезијум, натријум и калијум. Сличан или исти хемијски састав имају и сви остали извори.

Према подацима управе љечилишта, број посјетилаца у периоду између 1954. и 1960. се креће од 2.500 до 5.500. Број посјета варира у зависности од временских прилика. Анализом тржишта предвиђено је да се минерална вода продаје непосредно пацијентима, као и у трговинским и угоститељским објектима у Зворнику, Бијељини, Брчком, Тузли, Шапцу и Лозници. Чак је и управа хотела "Москва" из Београда била заинтересована да јој се сваки други дан испоручује двије хиљаде литара воде. Анализа тржишта показала је да би годишњи капацитет производње требало да износи два милиона литара. Због недостатка средстава пројекат је остао мртво слово на папиру, а пословање љечилишта свело се на наплату боравишне таксе и повремено уређивање простора око извора. Туристи, који су претежно долазили из Подриња, Семберије, Срема и Мачве, нису имали никакве услове за дужи боравак. Зворничка општина је 28. новембра 1962. покренула поступак редовне ликвидације "Витиничког кисељака".

Налазиште у Козлуку

Када је 1972. окончано истраживање и пронађен богат извор минералне воде у Козлуку, заувијек је одбачена идеја о изградњи погона за експлоатацију у Кисељаку. Разлог томе је што се Козлук налази на главној путној комуникацији Зворник – Бијељина, што његов извор чини много приступачнијим. Све то је превагнуло у корист изградње данас познате "Витинке", која је 1974. пуштена у рад.

Драгоцјена вода Кисељака је и даље текла у неповрат, природна богатства остајала су неискоришћена, а туристи препуштени сами себи. Могли су да бораве само у изнајмљеним приватним кућама, док су се за храну сами сналазили. Није било ниједног друштвеног објекта који би им био на располагању.

Тек седамдесетих година тузлански рудник "Букиње" подигао је ту своје синдикално одмаралиште, чије су услуге могле да користе и трећа лица. Корак даље учињен је 1989. потписивањем Споразума о удруживању средстава за изградњу Туристичко-рекреационог центра "Мајевица". Будући центар је конципиран као објекат здравог туризма, намијењен лијечењу, рехабилитацији, одмору и рекреацији. Објекат је требало да има 150 лежајева и разне друштвене и спортске садржаје.

За изградњу центра средства су удружили сви значајнији привредни субјекти из Зворника, Тузле и Лознице, као и удружења пензионера, инвалида рада и инвалида рата. Започело се и са изградњом објеката, али су због недостатка новца радови постепено успоравани, да би коначно стали почетком 1992.

Послије тога су бригу о изворима углавном водили сами мјештани. Што се тиче општине Зворник, постоје планови ревитализације "Кисељака" и подстицања развоја бањског туризма. Туристичка организација зворничке општине планира да ове године постави туристичку сигнализацију и изради мапе љековитих извора. Тако и даље живи нада да ће љечилиште у Кисељаку постати бања и засијати у свом пуном сјају.

Дајана Пешко, архивиста Архив Републике Српске Зворник

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.