У Београду се некада практиковало „решеније шибом пред народом“ – сурова казна за преступнике

Са колико ће штапова осуђени бити батинан, зависило је од тежине кривичног дјела.

Мада у Србији у то вријеме није постојао кривични законик нити су особе у београдском суду имале било каквих нужних правничких знања, ипак, гледало се да пресуде буду, ма колико то контрадикторно звучало – правичне, пишу Калдрма и Национална географија Србија.

Тако су 1828. године осуђена два бећара, који су "зимус у вароши овдашњој шест којекаквих кућа похарали. Зато је одлука била да се решеније шибе над преступницима испуни". Пресуда је требало да се изврши код Батал џамије или на неком прометном месту у Савамали и то "у какови пазарни дан, кад је народа повише".

За овакво кажњавање владало је велико интересовање код Београђана.

Тог дана окупљала се из свих крајева града маса народа да би присуствовала извршењу казне.

У свим претходним случајевима било је забиљежено да је, док би пљуштали штапови по тијелу осуђеника, окупљена маса добацивала увредљиве ријечи и савјетовала га да више не прави такве испаде због којих га сад овако јавно шибају.

Међутим, шибање ова два поменута бећара, ипак, се није одржало у граду и није било јавно. Разлог је био само практичан умјесто милосрдан.

Српске власти су се забринуле да велико окупљање народа који је у толиком броју дошао да се наслађује понижењем осуђеника, код Турака у калемегданском гарнизону не изазове сумњу да се ради о каквој буни.

Казна је зато извршена у кнежевом конаку, без свједока, увреда и галаме, само уз јауке и крике осуђених како би им велики прут сваким ударцем наносио јаку бол по огољеном "дебелом месу".

Ипак, како је вријеме пролазило, тако се и казна батинања (шибе) почела ублажавати.

Већ 1842. године, увиђајући да је шиба као мјерило казне веома окрутна и сурова даје се могућност судовима да казну шибања по свом личном нахођењу и не употријебе.

У писму од 19. марта 1842. године препоручено је свим судовима па и београдском: "да примиритељни судови по њином благоразумију, над онима којима би иначе казне штапова досудили, могу намјесто такове новчану казну но највећу до пет талира изрећи, а да новци отуд доодећи припадну обшчинској каси…"

Међутим, и поред тог упутства, казна шибања се и даље често, и врло радо, примјењивала. Сматрало се да ће таква казна много "поправније" дјеловати на преступника него глоба, мада су мишљења о томе била подијељена.

Морало је да прође још доста времена да би и они најконзервативнији увјидели да је вриеме одавно прегазило старе казне обичајног права. Поготову, што је Србија већ имала свој кривични закон.

Тек 1861. читавих 19 година од првог покушаја да се ублажи па и укине шиба као казна, стало се на становиште, да је крајње вријеме да се она избаци из судских термина.

Због тога је 11. маја 1861. године разаслат циркулар свим министарствима, судовима и окрузима у коме је писало: "...Желећи укинути шибу као казну противну духу времена и затупљујући грађанима чувство човјечности, његова светлост (Кнез Михаило Обреновић), сходно предложенију попечитељства правосуђа и согласијем Совета, благоволили је превисоко решити да се казна шибе укине, а судови место ове, да осуђују на робију по размери постављеној у уредби о замени ове казне".

Јавно шибање и батињање ће тако, захваљујући прогресивном владару Србије заувијек нестати у историји, као посебно суров и понижавајућ начин казне. Ипак, неочекивано ће се појавити у тешким годинама окупације у Другом свјетском рату када ће му радо прибјегавати локалне кабадахије под оружјем, као вид терора над народом и наметања послушности.

Од шибања као казне било је и смртних случајева у то вријеме, да су и мушкарци и жене који су били тучени на овај начин, убрзо умирали од повреда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.