Трагична судбина Опенхајмера: Отац атомске бомбе који је постао жртва Хладног рата

Џулијус Роберт Опенхајмер је рођен 22. априла 1904. године у Њујорку у богатој породици. описујући његову природу пријатељи, познаници и савременици су га описивали као снисходљивог, несталаног и непрактичног. Сви су се ипак слагали око једног - био је човјек тешког карактера. Провео је деценије радећи као предавач физике и био је "отац" неколико запажених научних открића, укључујући предвиђање црних рупа тридесет година прије него што је то постало уобичајена теорија. Ипак, у историји је записан као отац атомске бомбе.

Опи, како су га звали, био је мршав и висок нешто више од 1.80 метара, а поред шешира који је стално носио, красила га је и погрбљеност.

Потиче из Јеврејске породице

Опенхајмери ​​су били богата њемачка јеврејска породица; његов отац је имао производњу одјеће и живјели су у Уппер Вест Сидеу. Опенхајмер је похађао Школу етичке културе, која је била фокусирана на стварање ученика који су били одани служењу. За будућег оца атомске бомбе, као тинејџер је имао чудан хоби - писао је поезију, поред тога што је сакупљао минерале.

Школовање је завршио као најбољи у својој класи. А онда су на ред дошле студије и Харвард универзитет, који је уписао 1922. године. Првобитни план је био да упише хемију, али је отишао у другом смјеру и пребацио се на физику. Међутим, ни тамо се није држао уско у материји.

Студирао је интензивно и нашироко — похађао је часове филозофије, књижевности и источњачке религије упоредо са својим главним смјером — и завршио четворогодишњу школовање за свега три године, дипломирајући са успјехом.

Након тога, пут га је водио ван Америке, у Велику Британију, гдје је наставио са школовањем на Кембриџу са намјером да проучава атомску енергију код физичара Лорда Радерфорда.

Касније је прешао на Универзитет у Гетингену у Немачкој да студира код др Макса Борна, познатог атомског научника.

Ексцентрик карактеристичног изгледа

Пет година након што је кренуо са студијама, 1927., дипломирао је. Легенда каже да је након положеног докторског испита, професор дубоко уздахнуо са олакшањем након времена проведеног са Опехајмером: "Драго ми је да је то готово. Био је на мјесту да ме испитује.".

Др Борн је касније рекао да је Опенхајмер био очигледно интелигентан, али је имао навику да прекида говорнике да им објасни шта су покушавали да кажу током часа.

Током и послије студија, Опенхајмер се борио са депресијом због чега је одлазио код неколико психоаналитичара. Међутим, како се наводи у тексту "Инсајдера", из канџи мрака извукао се вожњом бицикла по Корзици, као и читањем књиге "У потрази за бољим временом" Марсела Пруста.

Опенхајмер је био сложен лик, висок нешто више од 1.80, веома мршав и погрбљен. Колеге и пријатељи су га познавали као "Опи". Пио је алкохол, стално пушио, а препознатљив је по шеширу који је увијек носио.

Био је несталан и непредвидив, о чему најбоље говори случај који се десио током студија. Наиме, одлучио је да се трка са возом. Том приликом доживио је судар, и док је он само ишетао из аутомобила, дјевојка која је била са њим, била је у несвјесном стању.

Повратак у Америку и рад на Берклију

Знао је и говорио латински, француски, њемачки и грчки, а касније је проучавао санскрит како би могао да чита хиндуистичке књиге. 1929. Опенхајмер се вратио у САД и почео да држи предавања. Предавао је на Калифорнијском институту за технологију у Пасадени и на Берклију.

Док је његов рад у лабораторији често био запажен као добар, у самој учионици је бриљирао. Наиме, за разлику од других предавача који су могли да буду заглибљени у неважне детаље, Опенхајмер је имао осјећај за импликације у стварном свијету које проистичу из теорија и држао је интересовање својих студената.

Према физичару Хансу Бетеу, он је био један од најсофистициранијих предавача физике у САД.

"Овде је био човјек који је очигледно разумио све дубоке тајне квантне механике, а ипак је јасно ставио до знања да су најважнија питања остала без одговора. Његова озбиљност и дубока укљученост дали су његовим студентима истраживања исти осјећај изазова. Својим ученицима никада није давао лаке и површне одговоре, већ их је обучавао да цијене и раде на дубоким проблемима.", рекао је Бете.

Једно вријеме, Опенхајмер је живео потпуно академским животом, проводећи време готово као особењак. Касније је изјавио како током првих година подучавања није читао ништа о политици или економији и да никада није слушао радио, па чак ни имао телефон. Током 1930-их, направио је неколико значајних научних открића, укључујући предвиђање црних рупа 30 година пре него што је то постало уобичајена теорија.

Ипак, нажалост значајније за његов касније живот, било је оно што га је коштало маргине након Другог светског рата - дружење са комунистима.

Године 1936. имао је аферу са комунисткињом по имену Џин Татлок која га је увела у љевичарску политику. Њихова веза међутим није потрајала и 1940. се оженио Катерин Висеринг Појнинг, биологом и бившом комунисткињом, чији је први муж био комуниста који је погинуо у Шпанском грађанском рату. У каснијем животу, са њом је добио двоје дјеце, Петра и Кетрин.

У освит Другог свјетског рата, Опенхајмер, који је себе раније сматрао аполитичним, почео је да увиђа посљедице депресије и фашизма у Немачкој. Био је бијесан.

"Видио сам шта депресија ради мојим студентима. Често они нису могли да добију посао, или послове који су били потпуно неадекватни. И кроз њих сам почео да схватам колико дубоко политички и економски догађаји могу утицати на животе мушкараца. Почео сам да осјећам потребу да потпуније учествујем у животу заједнице“, рекао је он.

Године 1941, предсједник Френклин Д. Рузвелт је основао Менхетн пројекат као одговор на вијести да је Њемачка успјела да подијели атом и да би стога могла да створи атомско оружје. На челу пројекта налазио се генерал Лесли Гровес, који је поставио Опенхајмера за главног руководиоца лабораторије у којој је требало да се направи атомска бомба.

Усљед његове комунистичке прошлости, над Опенхајмеровом подобности је стајао знак питања са највећим питањем - да ли ће бити лојалан до крајњих граница? Ту је до изражаја дошла тактичност и ријешеност Гровеса који је ствари поставио једноставно, објаснио је да на Опенхајмера могу да рачунају као на лојаног услед његове јаке жеље да ствара историју.

Окупио највеће свjетске умове у Лос Амосу

У наредне двије године, у Лос Амосу у Новом Мексику, њих двојица су довели најбоље могуће људе за рад на пројекту на који је утрошено око две милијарде долара до краја самог рата.

Ангажовао је стручњаке који су радили у различитим областима у вези са атомском енергијом, укључујући неке од најпаметнијих људи на свијету, попут др Ниелса Бора и др Енрика Фермија.

Током овог периода, Опенхајмер је био под сталним надзором надлежних служби. Његови позиви и писма су праћени. У јуну 1943. виђен је како проводи ноћ са бившом дјевојком Џин Татлок, која је тада већ напустила комунистичку партију.

Такође је неочекивано признао владином агенту да су Руси покушавали да сазнају више о свом раду у Пројекту Менхетн.

Као одговор, три пута је испитиван. Једном приликом је дао списак комуниста и симпатизера, али упркос томе, није уклоњен са посла, већ је наставио са радом заједно са 4.000 људи колико је било стационирано у тајној бази где се правила атомска бомба. Послије нешто више од двије године, циљ је остварен.

Свијет више никада неће бити исти

Упркос томе што је био познат по својој непрактичности, са друге стране је хваљен због начина на који је водио пројекат, посебно због његове ефикасности и харизматичног вођства. Јер, с времена на вријеме, неки од научника и радника на пројекту су изразили забринутост да ли раде праву ствар.

Опенхајмер је успио да их убиједи да јесте. Рекао им је да, иако ће атомска бомба створити можда велике проблеме у будућности, то је такође начин да се оконча рат.

А онда је дошао и дан тестирања. У 5.30 часова ујутру, 16. јула 1945. детонирана је прва атомска бомба коју је направио човјек. Облак печурке достигао је преко 12.000 метара висине. Опенхајмер је успех посматрао издалека и када је видио како се облак печурке формира, изговорио је сада већ чувену реченицу: „Постао сам Смрт, разарач свјетова.

Био је то стих из хиндуистичког списа од 700 стихова, Бхагавад Гите. Цитат је из времена када је по предању хиндуистички бог Вишну наредио принцу да изврши своју дужност и постигне војнички успех.

У каснијим изјавама Опенхајмер је рекао: "Знали смо да свијет неће бити исти. Неколико људи се смијало, неколико људи је плакало, већина људи је ћутала."

"Да ли је наука добра за човјека?"

За неколико недjеља, САД су бациле двије атомске бомбе на Јапан, окончавши Други свјетски рат, убивши 80.000 људи у Хирошими и 40.000 људи у Нагасакију, док је на хиљаде њих касније умро од тровања радијацијом. У вријеме када су бомбе бачене, Опенхајмер је славио и чак је рекао да би волио да је бомба направљена раније како би могла да буде бачена на Њемачку.

Међутим, потом се осврнуо на јапанске жртве након бомбардовања. На исту тему говорио је и пред Америчком филозофском друштвом.

"Направили смо ствар, најстрашније оружје, које је нагло и дубоко промијенило природу свијета... Ствар која је по свим стандардима свијета зла ствар. И тиме смо поново поставили питање да ли је наука добра за човјека.", рекао је.

Недуго затим сусрео се и са тадашњим предсједником Америке, Харијем Труманом. Том приликом изговорио је реченицу због које је Труман наводно био згрожен - "Осјећам да имам крв на рукама.".

Прогон Опенхајмера

Упркос осјећају кривице, Опенхајмер је у наредних неколико година постао позната јавна личност. Био је на насловницама часописа и постао предсједник америчке Комисије за атомску енергију, која је формирана да замијени пројекат Менхетн. Добио је награде за свој рад, попут Награде за изврсност војске и морнарице 1940-их. Али он је такође отворено оклијевао да развије водоничну бомбу, која би била 1000 пута снажнија од атомске бомбе.

Труман се 1949. обратио комисији са идејом да направе хидрогенску бомбу, а на то је јавно позвао и мађарски научник Едвард Телер, будући „отац Х-бомбе“.

Са друге стране, Опенхајмер је наводно рекао: „Нити могу, нити ћу то учинити“. Такође је јавно подржао међународну групу која има контролу над атомским оружјем, а не Америку.

Нажалост, упркос његовим ставовима и залагањем, Х- бомба је развијена и тестирана 1952. године. Свега годину дана касније, у децембру 1953. године, почео је прогром Опенхајмера.

Понижавање пред комисијом

Предсједник Двајт Д. Ајзенхауер изрекао је и наредио забрану да сви тајни подаци иду ја Опенхајмеру, који је 23. децембра 1953. примио писмо у којем га је обавијестио да му је безбједносна дозвола суспендована. Оптужница је гласила - симпатизер комуниста.

Одржано је тајно суђењ јуна 1954. године, након 19 дана саслушања, у процесу који је био све само не поштен, трајно му је укинута безбједносна дозвола, иако комисија није пронашла доказе да је он погрешно поступао са било којом повјерљивом информацијом или да је показао било који знак нелојалности.

Све што је забиљежено је да је имао „основне недостатке у свом карактеру“.

Федерација америчких научника одмах је стала у његову одбрану, чинећи га симболом неправедног лова на вјештице. У наредним годинама је наставио да пише и објављује радове, да би му године 1963., амерички предсједник Линдон Џонсон уручио награду Енрико Ферми, гест политичке рехабилитације. Само три године након тога, умро је од рака грла.

Бете, говорећи о процесу изјавио је сљедеће: „Опенхајмер је врло тихо прихватио исход саслушања о обезбјеђењу, али он је био промењена особа; доста од његовог претходног духа и живахности га је напустило.", рекао је.

Без безбједносне дозволе, Опенхајмер није могао да настави свој посао. Вратио се у академску заједницу, водећи Институт за напредне студије у Принстону, Њу Џерси, док је такође држао јавна предавања и објављивао научне есеје.

Кенеди исправио неправду

Атомска бомба и посљедице настале након ње, изједале су га годинама након коришћења. Међутим, у разговору за медије 1961., када су га питали о атомским бомбама баченим на Јапан, рекао је да то није на његовој савјести.

„Научници нису делинквенти. Наш рад је промијенио услове у којима мушкарци живе, али коришћење ових промјена је проблем влада, а не научника.", рекао је између осталог.

Године 1962, Опенхајмера је добио позив на вечеру поводом Нобелове награде у Бијелој кући од предсједника Џона Ф. Кенедија, а сљедеће године је добио Ферми награду, највећу част АЕЦ-а.

18. фебруара 1967, само годину дана након пензионисања, Опенхајмер је преминуо од рака плућа. Имао је 62 године.

Током комеморације, велику пажњу јавности су изазвале ријечи физичара Хенрија ДеВулф Смита.

"Таква неправда се никада не може исправити; таква мрља у нашој историји никада није избрисана. Жао нам је што је његов велики труд за своју земљу плаћен на тако јадан начин.", рекао је он.

Улога коју је влада играла у његовом паду са милости повремено је истицана у јавности. Коначно, мрља са његовог имена скинута је скоро шест деценија касније, децембру 2022. године када је америчка секретарка за енергетику Џенифер Гранхолм поништила одлуку о повлачењу његове безбједносне дозволе.

Процес је описан као погрешан и проистекао је више из неслагања око његовог става о нуклеарном оружју, а не из било каквих стварних безбједносних забринутости.

"Како је вријеме пролазило, све више доказа је изашло на видјело о пристрасности и неправедности процеса којем је др Опенхајмер био изложен, док су докази о његовој лојалности и љубави према домовини само додатно потврђени", рекла је она том приликом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.