Српски спортисти на модерним Олимпијским играма до Другог свјетског рата: Отров у Стокхолму, пркос у Берлину

Драган Мијовић
Српски спортисти на модерним Олимпијским играма до Другог свјетског рата: Отров у Стокхолму, пркос у Берлину

Атина, 11. априла 1896. Све је на ногама, узбуђење расте већ пет дана откако су отворене прве Олимпијске игре у новом вијеку. Међутим, тог дана је посебно свечано, грчка штампа с нескривеним симпатијама најавила је долазак српског краља Александра Обреновића, јединог монарха који долази на ове игре и то по позиву грчког краља Јоргоса (Ђорђа I ).

Протокол је веома помпезан, у пирејској луци грувају почасни плотуни, свуда шпалири војске, све је искићено цвијећем и грчко-српским бојама. Док се српска застава подиже на високи јарбол олимпијског стадиона, војни оркестар свира “Боже правде”. У енергичном ставу, с десним дланом на шапки, један мајор из пратње српског краља поздравља химну. Неких 20 година касније, током Великог рата, тај човјек ће, у чину војводе, бити начелник Штаба врховне команде српских трупа у Грчкој. Да, био је то чувени српски војсковођа Живојин Мишић.

Иако спортисти Србије нису учествовали на овим играма, српски краљ је имао прилику да бодри једног српског атлету, који се такмичио у чак четири спорта: рвање, дизање тегова, атлетика и тенис. Тај млади такмичар био је Момчило Тапавица, Србин из околине Новог Сада, који је тада наступао за Угарску. На том стаситом момку све је пуцало од снаге, био је инкарнација свог епског имењака војводе Момчила. Причало се да је као млади гардиста могао оптрчати два-три круга око стрелишта носећи испод пазуха двојицу питомаца. Тапавица је освојио бронзану медаљу у тенису, био четврти у рвању и шести у дизању тегова. У каснијем животу марљиво се посветио свом основном позиву - архитектури, једно од његових дјела је импозантна зграда Матице српске у Новом Саду.

Његов син Мирко био је ватерполиста херцегновског “Јадрана”, а кћерка Јасна прва тенисерка у том граду. По неким изворима Тапавице потичу из старе Херцеговине.

 

Париз

 

Друге Олимпијске игре одржане су у Паризу од 14. маја 1900. године. Ни на њима није било спортиста из Краљевине Србије, но и овом приликом један Србин је изборио медаљу. У мачевању, дисциплина сабља, аустријски официр Милан (Михајло) Нералић освојио је треће мјесто. Као и већина Срба са Кордуна, и он је изабрао војни позив, а послије служења у 26. карловачкој пуковнији овај млади атлета из Слуња прелази у Винернојштат, гдје постаје војни инструктор мачевања највишег ранга. Послије је, осим мачевања, подучавао и скијање у Бечу и Берлину. Био је одличан гимнастичар, пливач, алпиниста, дизач тегова и скијаш, при скоку у воду изводио је двоструки салто. Сматран је једним од најбољих мачевалаца Аустроугарске, аутор је и књига о мачевању. Његова медаља и данас се чува у бечком “Olympia Sportmuseumу”. Нералића у хрватској литератури, као и многе из овог текста, називају Хрватима и хрватским спорташима, иако никада нису наступали за хрватску државу, нити припадају том народу. Овај текст свакако има превасходну функцију да од заборава отргне велика српска спортска имена, учеснике на љетним Олимпијским играма, али и да укаже на једну познату тенденцију “похрваћивања”  многих важних етничких Срба, па и оних из свијета спорта.

Све то има за циљ потирање истине о српском битисању, достигнућима и значају на просторима западно од Дрине и сјеверно од Саве и Дунава, што може произвести далекосежне негативне посљедице. Хрвати су спортска нација и требамо поштовати њихове успјешне спортисте, али ваљда ништа мање и наше асове, који су с поносом носили српско име, доприносећи афирмацији свога народа, па је зато наша обавеза да спријечимо отимање њихових резултата кроз ове идентитетске манипулације.

 

Сент Луис

 

Треће Олимпијске игре одржане су од 1. јула до 23. новембра 1904. године у Сент Луису. Организација је била врло траљава, а такмичења су трајала мјесецима и због тога је изостао велики број учесника са стране. Већину такмичара у тим условима чинили су домаћи спортисти, па су ове игре често називане националним првенством САД.

 

Лондон

 

Српски спортисти нису учествовали, као ни на сљедећим, одржаним у Лондону од 27. априла до 31. октобра 1908. Но, то и није баш сасвим тачно.

Пол Радмиловић, као такмичар Велике Британије, освојио је чак двије златне медаље: једну у пливачкој штафети 4х200 метара, а другу као капитен ватерполо репрезентације, са којом ће тај успјех поновити и на Играма у Стокхолму 1912. и Антверпену 1920. Пол, којег су у кући звали Павле, рођен је у Кардифу 1886. од мајке поријеклом Иркиње и оца Антонија - Антона Радмиловића, који је из околине Дубровника дошао у Велс 1860. Њега британски извори негдје називају Србином, а негдје Југословеном. По “добром” старом обичају, Хрвати га својатају као свога, иако генеалогија ове херцеговачке породице јасно говори о њеној српској припадности. Са друге стране, на попису српских жртава палих од руке хрватских бојовника током претходних ратова, нашло се и доста Радмиловића. Но, чији год да је, овај велики спортсмен заслужује велико поштовање, а његов рекорд од четири златне олимпијске медаље одржао се на Острву све до 2000. године.

Да споменемо и тзв. Олимпијске међуигре одржане 1906. у Атини, на којима је Ђуро Стантић, Буњевац из Суботице, под заставом Мађарске освојио златну медаљу у брзом ходању на 3.000 метара. Но, ове игре МОК не рачуна као званичне.

 

Стокхолм

 

Наредне “редовне”, пете Олимпијске игре одржане су у Стокхолму од 5. маја до 27. јула 1912. године и на њима су први пут званично учествовали спортисти Краљевине Србије. Били су то Душан Милошевић из Страгара за трку на 100 метара и Драгутин Томашевић из Петровца на Млави за маратон. Њихово учешће пратили су невјероватни инциденти, као у филмској причи. Чим је речено “нека игре почну”, разне нечасне игре су одмах почеле. Милошевић је прије трке отрован и отпремљен у болницу, гдје је утврђено присуство арсена у крви. Каснија истрага није разријешила овај случај, а у болници га је лично посјетио и Пјер де Кубертен. И Томашевић је имао своју драму, у завршници маратонске трке налазио се међу водећима, када га је група навијача извукла са стазе и држала обореног у каналу, док водећи нису измакли. Наш олимпијски тим уложио је оштар протест, али се све завршило на томе. На овим играма, за репрезентацију Аустроугарске наступио је и Петар Милан Кокотовић из Плашког, члан рвачког клуба “Wiener Sportverein” из Беча. Овај Личанин рођен је у угледној српској породици, која је давала учитеље и свештенике. Такмичење је Петар завршио са двије побједе и два пораза и одмах потом емигрирао у САД, гдје је и преминуо у Чикагу 1968. године.

 

Антверпен

 

Због Првог свјетског рата сљедеће, седме Олимпијске игре су одржане тек 1920. у Антверпену од 14. августа до 12. септембра. На њима се први пут појавила Краљевина СХС, и то само са фудбалском репрезентацијом. Ова екипа, састављена по хрватским жељама, неславно је завршила свој деби. Одмах у првој утакмици потучена је од Чехословака са 7:0,  а потом су их поразили и Египћани са 4:2 и, због куп-система, могли су се одмах паковати кући. Поред девет Хрвата и једног Словенца, само један Србин - Јован Ружић је наступио у обје утакмице и био стријелац једног гола против Египта.

 

Париз

 

Осме Олимпијске игре одржане су у Паризу од 4. маја до 27. јула 1924, уз учешће спортиста Краљевине СХС у нешто већем броју. Фудбалери су у длаку поновили наступ из Антверпена и одмах настрадали са 7:0 од Уругваја, те тако завршили такмичење. Разлика је била само у томе што је улогу јединог Србина у екипи од Ружића преузео Душан Петковић-Сенегалац.  Горчину овог пораза ублажио је Словенац Леон Штукељ са двије златне медаље у гимнастици, дисциплине вратило и гимнастички вишебој. Запажен наступ имао је Србин Личанин Никола Грбић у рвању грчко-римским стилом. Са укупно четири побједе био је на корак од медаље. У одлучујућој борби против Швеђанина Вестерлунда “случајно” су судиле шведске судије и, уз огорчени протест публике, “навукле” побједу свом сународнику. Овај вишеструки првак Југославије најдуже је наступао за клубове из Сомбора и Београда, те за клуб “Монте Гранде” из Буенос Ајреса, гдје је и преминуо 1973. На овим играма имао је свој доста солидан деби још један лички Србин - Вељко Наранчић у бацању кугле и диска. Он ће наступати и у Лос Анђелесу 1932, када је носио државну заставу, и у Берлину 1936. године. Као једини тенисер наступио је Новосађанин Ђорђе Дунђерски. Оно што је за нас врло важно, на овим играма се први пут појавио један спортиста из Босне и Херцеговине по рођењу и поријеклу. Србин Александар Алекса Спахић је учествовао у атлетском петобоју, па иако је остао без значајнијег пласмана, заслужио је да се о њему као великом шампиону каже која ријеч више. Рођен је у Чапљини пред сам освит XX вијека, 1899. године, и већ са 13 година почиње тренирати са чапљинским и пребиловачким Соколима, гдје скреће пажњу на себе. Када је у Сарајеву уписао Трговачку академију, одмах је постао и члан Српског спортског клуба (од '21. Славија) и већ 1920. постаје првак Краљевине СХС у бацању кугле, а истовремено наступа и за фудбалску екипу Славије. Наредних година нижу се сами успјеси које остварује у разним клубовима, због студија и службовања, од Загреба и Беча, преко Париза и Прага, до Београда и Брисела. Побјеђује на првенству Чехословачке 1921. и на Студентским играма у Риму 1922, а на Државном првенству СХС 1923. првак је у чак три дисциплине: бацање кугле и диска, те у скоку удаљ, гдје поставља државни рекорд. Власник је и једног белгијског рекорда у бацању кугле. Читав свој живот посветио је спорту, прије но што је склопио очи у Београду 1975.


Амстердам

 

На деветим ОИ у Амстердаму од 28. јула до 12. августа 1928. Југословени су такође учествовали. Фудбалери су, упркос значајним промјенама у репрезентацији, поново испали у првом колу. Овај пут изгубили су од Португалије са 2:1, примивши са играчем мање други гол у 90. минуту. (Двије године касније хрватски фудбалери су учинили велику услугу југословенском фудбалу и бојкотовали репрезентацију, па је она, састављена од српских “дунстера”, освојила 3. мјесто на Мундијалу у Монтевидеу.) У наставку Игара словеначки гимнастичари су нам поново освјетлали образ са освојених чак пет медаља: појединачно величанствени Штукељ по једну златну и бронзану, Приможич сребрну, Дерганц бронзану и екипно у вишебоју бронзану. Остало није вриједно помена.

 

Лос Анђелес

 

Десете ОИ су одржане у Лос Анђелесу од 30. јула до 14. августа 1932. Но овај пут, због даљине и великих трошкова, Југословенски олимпијски одбор није чекирао учешће. Упркос томе, већ поменути др Вељко Наранчић је кренуо пут Америке. Исто је учинио и земунски професор Вилим Меснер. Дио трошкова подмирило је Министарство физичког васпитања, а остало су морали сами. За игре их је пријавио наш конзул у Сан Франциску Миливоје Наумовић. Треба истаћи да су им клубови наших исељеника давали подршку и приређивали одушевљене пријеме. На самим играма Наранчић је остварио солидан резултат, док је Меснер одустао.

 

Берлин

 

Једанаесте ОИ одржане су у Берлину од 1. до 16. августа 1936. и биле су организоване на изузетно високом нивоу. Нацисти, који су три године раније дошли на власт, по сваку цијену су хтјели показати индустријску и технолошку надмоћ Њемачке, али и аријевску супериорност своје нације и тај идеолошко-пропагандни наратив се осјећао на сваком кораку. Саграђене су грандиозне грађевине, укључујући монументални стадион за 110.000 гледалаца, а први пут је такмичење преносила телевизија. Од  српских такмичара у олимпијском тиму били су: Ване Ивановић и Јован Митић, атлетика; Алекса Ковачевић, бацање кугле; Вељко Наранчић, бацање диска; Јелица Стојановић, бацање копља; Александар Николић и Миливоје Радовић, мачевање; Вера Романић, трчање 100 метара; Душица Радивојевић, Драгана Ђорђевић и Олга Рајковић, гимнастика; Лазар Јовановић, стрељаштво; Лука Цигановић и Богдан Тошић, ватерполо и други. Сребрну медаљу, једину за Југословене, освојио је поново ненадмашни Словенац Леон Штукељ у гимнастичкој дисциплини кругови. Када се говори о нашем тиму, на овим играма најчешће се у први план ставља њихово противљење нацистичкој пропаганди и одбијање да на церемонији отварања поздраве Хитлера подигнутом руком, док су Енглези и Французи то учинили.

Ова акција се првенствено веже за име Ивана Стевана Ивановића, тадашњег првака државе у препонском трчању на 100 и 400 метара, каснијег писца, филантропа, бродовласника, британског официра, свестраног спортисту и коначно политичког емигранта. “Ферал трибјун” је овако “израчунао” његово етничко поријекло, 50 одсто Србин, 25 одсто Аустријанац, 19 одсто Јевреј и шест одсто Хрват, а он сам се увијек осјећао Србином југословенске оријентације.

Био је оштар критичар Брозовог режима и залагао се за успостављање демократског поретка у Југославији. Био је лични пријатељ Слободана Јовановића и других српских политичара у емиграцији.

Овдје је потребно обратити дужну пажњу и на његовог кума Александра Алексу Ковачевића, такође учесника ових игара. Овај Србин, Невесињац, био је један од наших најтрофејнијих спортиста 30-их година. Све је почело побједом на Соколском слету у Београду, кад му је лично краљ Александар стегнуо руку и честитао. Године 1934. побједник је атлетског првенства Југославије у бацању копља и кугле, у којој поставља и државни рекорд. Потом осваја још четири државна и пет балканских првенстава. У Берлину је, нажалост, остао без медаље. Постао је пријатељ Џесија Овенса, који ће га касније посјећивати у Лондону, а 1941. одмах ступа у одбрану отаџбине, придружујући се Дражи Михаиловићу на Равној гори. Тешко је рањен 1943, а већ сљедеће године Нијемци га у Херцеговини заробљавају и интернирају у логор Оснабрик. Послије рата не може и не жели под комунистичку власт и уз помоћ  поменутог Ванета Ивановића настањује се у Лондону. Умро је у емиграцији 1979. године.

Била би неправда не споменути још једног домаћег спортисту у вези са берлинским ОИ. Наиме, сарајевски лист “Југословенска пошта” дана 16. јула 1936. јавља да је млади рвач сарајевског “Хајдука” Војислав Ћук од стране Југословенског олимпијског одбора одређен да учествује на ОИ у Берлину, као први и до сада једини Сарајлија. Ћук ће учествовати у јуниорској конкуренцији, гдје ће имати и тренинге под вођством специјалних тренера у рвању, каже се на крају. Треба рећи да је и његов старији брат Светозар ранијих година за исти клуб освајао титуле државног првака у полутешкој категорији. На крају треба поменути још и то да је у име Олимпијског одбора, генерал Светомир Ђукић поднио кандидатуру Краљевине Југославије за домаћина Љетних олимпијских игара 1948, што је начелно и прихваћено. Међутим, вихор Другог свјетског рата помео је и ту државу и њен међународни престиж и амбиције, али остале су пожутјеле слике, документи и приче о српским олимпијцима којима се можемо поносити.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана