Србија обиљежава један од најзначајнијих догађаја у историји

Свети Сава, који је у то вријеме био игуман манастира Хиландар, издејствовао је аутокефалност код никејског цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Првог Харитопула, а самосталност СПЦ је проглашена 14. септембра 1219. године, са сједиштем у манастиру Жича.

Средиште архиепископије у почетку је било у манастиру Жича, задужбини првог краља из династије Немањића - Стефана Првовјенчаног, а након упада Печенега, 1253. године, премјештено је у Пећ на Космету.

За првог српског архиепископа са титулом архиепископ српских и приморских земаља проглашен је Свети Сава, најмлађи син оснивача династије Немањић - Стефана Немање. 

Сви архиепископи и патријарси српски сматрају се столницима трона Светога Саве.

Српска архиепископија је проглашењем српског царства уздигнута на достојанство патријаршије на црквеном сабору у Скопљу 1346. године, а пећки архиепископ Јоаникије Други добио је титулу патријарха. 

Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарх Срба и Грка/Србије и Романије, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. 

Цариградска патријаршија је на овај поступак 1350. године реаговала анатемом и изопштењем из православне цркве српског цара Душана и његове породице, патријарха и народа усљед чега је настао раскол који је трајао све до 1375.

Тада је посредовањем кнеза Лазара Хребељановића и због угрожености од Турака, раскол превазиђен, а Пећкој патријаршији признат статус патријаршије у устројству православних цркава, који је одржала до данас. 

Падом Смедерева и српске деспотовине под турску власт 1459. године тадашња Пећка патријаршија је укинута, а обновљена је 1557. иницијативом великог везира Мехмед-паше Соколовића, који је за првог патријарха обновљене патријаршије поставио свог рођака Макарија Соколовића. 

Јурисдикција Пећке патријаршије покривала је широку територију од Велеса, Штипа и Самокова на југу, до Будима на сјеверу и сјеверних крајева Далмације Славоније и Паноније на западу.

Због тога што су епископи и патријарси често били на челу народа против Османлија, у чему су посебно истакнуту улогу имали вршачки епископ Мелентије, патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић и Арсеније Четврти Шакабента, султан Мустафа Трећи укинуо је Пећку патријаршију 1766. године. 

Годину дана касније укинута је и Охридска архиепископија, на чијем челу су били грчки епископи.

Након тога дијелови српске Цркве, који су остали под Османлијама, ушли су под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци - фанариоти. 

Велики број Срба је у то вријеме емигрирао на подручје Аустрије, те катедра архиепископа пећког премјештена из Пећи у Сремске Карловце, а у мају 1848. уздигнута на ранг патријаршије.

Након успостављања српске аутономије 1832. године у Београду је проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. је добила аутокефалност.

У току балканских ратова од 1912. до 1913. године у састав Београдске митрополије су ушле и Скопска, Велешко-дебарска и Призренска епархија. 

Услови за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије створени су проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. 

Од 1920. године средиште СПЦ је у Београду, а Црква има достојанство патријаршије.

Патријарх СПЦ од тада има титулу митрополит београдско-карловачки, архиепископ пећки и патријарх српски.

Цариградска патријаршија је 1922. посебним томосом признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије, као и пренос јурисдикције на СПЦ на простору дотадашњих епархија у Далмацији, БиХ, Старој Рашкој, Метохији, Косову и вардарском дијелу Македоније. 

Први српски патријарх обновљене Патријаршије био је митрополит Србије Димитрије /Павловић/, у чије је вријеме основано неколико нових епархија, Богословски факултет у Београду и Загребу, те Богословија у Битољу.

Црквени Устав је донесен 1932. године за вријеме патријарха Варнаве /Росића/, а у његово вријеме изграђена је, између осталог, зграда Патријаршије у Београду, те започет Храм Светог Саве /1935. године/. 

Патријарх Варнава, који се одлучно успротивио великим привилегијама Римокатоличке цркве у Југославији, које су угрожавале православну и остале вјероисповијести, преминуо је изненада у ноћи између 23. и 24. јуна 1937. у вријеме изгласавања конкордата у Народној скупштини.

По избијању Другог свјетског рата, патријарх Гаврило /Дожић/ и Свети синод СПЦ противили су се приступању Тројном пакту.

Током рата убијено је 515 свештеника, монаха и вјероучитеља, а патријарх Гаврило био је заробљен и одведен у логор Дахау у Њемачкој. 

Током цијелог рата, до његовог повратка, мијењао га је Свети синод са скопским митрополитом Јосифом /Цвијовићем/.

По завршетку Другог свјетског рата, СПЦ није исплаћена ратна штета, а комунистичке власти су Цркву одвојиле од државе, одузеле јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда. 

Притисак комуниста на Цркву био је велики у доба патријарха Викентија, који је устоличен 1950. године, а 1952. Богословски факултет је избачен са Београдског универзитета због патријарховог одбијања да буде размотрено питање "македонске цркве".

На челу СПЦ је од 1958. до 1990. године био патријарх Герман и у том периоду су основане четири нове епархије, обновљен рад Богословије у манастиру Крка, настављени радови на Храму Светог Саве, те саграђена нова зграда Богословског факултета у Београду.

Патријарх Павле, који је устоличен 1990, успио је да превазиђе раскол СПЦ у САД 1992. године, а за то вријеме је установљено и шест нових епархија.

Током ратова у БиХ и Хрватској већина тамошњих епархија је опустошено, српски народ је расељен, а цркве и манастири разорени.

Већина српског становништва је 1999, усљед НАТО бомбардовања и тероризма Албанаца, напустила и Косово и Метохију, гдје је спаљено и порушено више од 80 цркава и манастира, међу којима и неки из 14. вијека. 

На челу СПЦ данас је Његова светост патријарх српски Иринеј, који је устоличен 2010. године.

Српска православна црква је самостална и има достојанство патријаршије, а према важећем диптиху Цариградске патријаршије налази се на шестом мјесту, послије Руске, а прије Румунске. 

Сједиште СПЦ је у Београду у патријаршијском двору. 

Српска православна црква има 39 епархија, више од 3.500 парохија, 204 манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха и 1.000 монахиња. 

У шест богословија школује се више од 1.000 ученика, а на богословским факултетима и Академији студира више од 1.000 студената.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.