Прихватилиште за дјецу у Бањалуци

Документи ОНО Бањалука недвосмислено потврђују да је крајем марта 1946. на његовој територији евидентирано 4.630 дјеце без оба и 22.000 дјеце без једног родитеља.

Оснивање

На подручју града Бањалука попис ратне сирочади извршен је у периоду од септембра до новембра 1946. године уз помоћ антифашистичких организација и уличних повјереника. Том приликом евидентирано је 1.423 ратне сирочади.

Један од начина збрињавања ове дјеце био је смјештај у дјечије домове, за чије је отварање и издржавање држава улагала велика материјална средства. Крајем 1946. године у Бањалучком округу било је 11 дјечијих домова, у којима је смјештено 1.286 дјеце, углавном без оба родитеља. Један од њих био је и Дјечије прихватилиште Бањалука.

Прихватилиште је основано марта 1948. године. У почетку је било смјештено у улици фра Грге Мартића бр. 6, у адаптираној штали Жупног уреда. У том почетном периоду прихватилиште је имало на располагању свега 12 кревета. Као што се то може и закључити из његовог назива, прихватилиште је привремено, до обезбјеђења трајног смјештаја, прихватало ратну сирочад. Привремени боравак је трајао од десет до 20 дана, односно онолико колико је потребно да се дјеца излијече од свраба и бројних других кожних инфекција. Потом су дјеца упућивана у дјечије домове, на љетовања, у болнице ради лијечења од заразних болести или у друге републике на школовање.

Прихватилиште је неријетко примало на преноћиште и дјецу која су у Бањалуку долазила на љекарски преглед и слично.

Селидбе

Поткрај 1946. Прихватилиште је пресељено у бивши Омладински дом, одмах иза жељезничке станице. Послије  извршене адаптације, капацитет зграде је био 60 кревета, али је било случајева да је накратко збрињавано и по 300 дјеце, која су даље транспортована на љетовање или на изучавање заната.

Прихватилиште је зграду бившег Омладинског дома користило до септембра 1950. године. У зграду је усељена тек формирана Партијска школа, а Прихватилиште је измјештено у Васе Пелагића бр. 31. Капацитет овог објекта био је знатно мањи - свега 20 кревета. Прихватана су дјеца различитог узраста, док су прерасла дјеца одмах укључивана на изучавање тесарског, куварског, ташнарског и конобарског заната.

На свом редовном засједању одржаном 16. септембра 1950. године, Обласни народни одбор је старање над Дјечијим прихватилиштем, као установом од обласног значаја, пренио у надлежност Градског народног одбора Бањалука.

Септембра 1951. године, због скученог простора у згради у Пелагићевој 31, кухиња прихватилишта је измјештена у подрумске просторије Школе за бабице, а магазин и учионица са благоваоницом у зграду у улици фра Грге Мартића бр. 36. Спаваонице су и даље остале у Пелагићевој. У Школи за бабице ученици су се хранили заједно с дјецом. Када је септембра 1952. године ова школа престала са радом, управа Прихватилишта је преузела на управљање цијелу зграду.

Рјешењем Градског вијећа Народног одбора града Бањалуке од 17. децембра 1952. године, Дјечије прихватилиште у Бањалуци проглашено је установом са самосталним финансирањем и преименовано у Државни дом ученица у привреди, са сједиштем у улици фра Грге Мартића бр. 28 (касније на бр. 34). Дјелатност Дома финансирана је на основу посебног предрачуна прихода и расхода, који су били саставни дио буџета НОГ-а Бањалука. Дјелокруг рада, односно задатак установе био је збрињавање и васпитање ученица у привреди под старатељством.

Државним домом ученица у привреди управљали су Управни одбор и управник. Управни одбор сачињавали су представници организација Савеза бораца и ратних војних инвалида, Антифашистичког фронта жена, Синдикалне подружнице Дома и Друштва за васпитање дјеце, домски љекар, управник и извјестан број грађана специјализованих за питања дјечије заштите. Управника дома постављао је Управни одбор уз сагласност Градског народног одбора Бањалука.

На сједници Градског вијећа НОГ-а Бањалука 1953. године Дом ученица у привреди је преименован у Дјечије прихватилиште у Бањалуци. Разлози за то били су врло прагматични. Уредбом о самосталном финансирању социјалних установа било је регулисано да трошкове издржавања установа као што су дјечија прихватилишта сносе народни одбори срезова са чијег подручја долазе штићенице, док би терет финансирања дома ученица у привреди пао на Градски народни одбор Бањалука. У току 1954. године у Дјечијем прихватилишту било је смјештено 60 питомица са 18 срезова.

Рјешењем Народног одбора града Бањалука од 29. јула 1955. године установа је преименована у Дјечији дом "Јосип Мажар Шоша". У дјелокруг његовог рада спадало је збрињавање и васпитање дјеце оба пола, узраста од седам до четрнаест година.

Дјеца

Кроз Дјечије прихватилиште Бањалука прошло је од 1948. године до 1955. године 15.370 дјеце. Приближно половину су чинила дјеца палих бораца и жртава фашистичког терора, а другу половину дјеца социјално угрожена и без родитеља.

Управник Дјечијег прихватилишта од оснивања до 28. јануара 1954. године био је Милан Мандић, када дужност преузима Софија Мачкић. Васпитачи су радили хонорарно и често су се мијењали, а било је и периода када је са домском дјецом радио само управник.

Управник дома од 6. септембра 1954. до 1. септембра 1956. била је Дервиша Капетановић.

Верица Јосиповић, Аутор је начелник Одјељења за сређивање

и обраду архивске грађе у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.