Османско царство и Београд: Како је пао бедем хришћанства 1521. године

ГС
Ортелијус Абрахам,"Панорама и ратна сцена заузимања Београда 1521. године", литографија, Историјски архив Београда
Foto: Википедија | Ортелијус Абрахам,"Панорама и ратна сцена заузимања Београда 1521. године", литографија, Историјски архив Београда

Након скоро два мјесеца храбре борбе у одбрани градских зидина, Београд је пао у руке султана Сулејмана Величанственог 29. августа 1521. године

За Европу бедем хришћанства, а за Турке град светих борби - тако је Београд с краја средњег и почетка новог вијека описиван у историјским списима из тог периода, преноси Б92.

Међутим, заштитне зидине овог града, деценијама смештеног између крста и полумесеца, на ободима двије цивилизације, ипак су после два неуспјела покушаја попустиле и попуцале пред налетима Османлија почетком 16. вијека.

Прије тачно 500 година, добро наоружана и бројчано надмоћнија турска војска предвођена султаном Сулејманом Првим Величанственим покорила је Београд.

"То је вјероватно у том тренутку била најјача војна сила свијета, која је жељела да покори цијелу Европу, а на том путу покоравања нашао се и Београд као врло важан стратешки и војни центар", говори Владимир Томић, виши кустос Музеја града Београда за ББЦ на српском.

Београд, који су заједно бранили Срби и Угари, под чијом је влашћу тада био, одољевао је нападима око два мјесеца, али је на крају поклекао пред знатно јачим непријатељем.

По многима најзначајнији султан Османског царства - Сулејман Величанствени у град је ушао дан након победе, да би му се онда приликом сваког наредног похода ка Средњој Европи, поново враћао.

Угарски војници су послије битке по договору о предаји кренули пут домовине, док су београдски Срби већином одведени у Цариград.

Откуд Турци пред зидинама Београда?

Тежње ка заузимању српске престонице, Турци су испољавали и раније, још током 15. вијека.

Међутим, и тада се Београд показао као непремостива препрека на освајачком путу Османског царства, због чега је у два наврата био под опсадом - 1440. и 1456. године.

Други пут је напад предводио Мехмед Други Освајач, прадјед Сулејмана Величанственог и османски султан који је покорио Цариград три године раније.

Ни он није успио у властитим намјерама.

Београд је одбранио мађарски племић и војсковођа Јанош Хуњади, познатији као Сибињанин Јанко, уз помоћ српског деспота Ђурађа Бранковића.

Иако је овај покушај освајања био безуспешан, турски султан је већ 1459. године покорио Српску деспотовину, ушетавши у тадашњу престоницу Смедерево, и тако ставио печат на српску државност која ће се обновити тек у 19. вијеку.

На згаришту деспотовине формиран је Смедеревски санџак, управна јединица Османског царства, касније у народу називан Београдски пашалук.

Освајања су настављена и послије пада Смедерева, док је Београд и даље стајао као посљедњи бастион одбране Европе на маргинама Краљевине Угарске, у чијем се саставу формално налазио.
Сулејман Први - у Европи Величанствени, код куће Законодавац, на престо Османског царства дошао је 1520. године.

Млад, ентузијастичан и жељан доказивања, двадесетшестогодишњак је одмах на почетку владавине зацртао два циља - Београд и Родос, који је пао годину дана касније.

"Он је проценио сасвим добро да између Беча и Цариграда не постоји ни један важнији град од Београда и ко њега заузме, тај контролише много шири простор југоисточне и средње Европе и Подунавља", објашњава историчар Томић.

Османско царство се тада простирало на три континента - Европу, Азију и Африку и важило је за једну од најјачих војних и политичких сила на свету.

Са друге стране се налазила Краљевина Угарска, у потпуном расулу, са краљем Лајошем (Лудвигом) Другим Јагелонацем од кога нико није зазирао.

Ову средњоевропску монархију на чијим темељима је послије Првог свјетског рата 1918. формирана Мађарска потресали су непрекидни сукоби племства, сељачки устанци и борбе за власт.

У таквим околностима брига за јужне границе и усамљени Београд на ушћу Саве у Дунав није била приоритет.

Београд тог доба

Београд је због добре стратешке позиције одувеијк био на мети многих освајача, па су се тако и народи под чијом је влашћу био често мијењали.

Када је поново пао шака Угарској - 1427. године, био је то заправо град који је изградио деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића погинулог у Косовском боју 1389.

Током његове владавине Српском деспотовином од 1403. до 1427, Београд је први пут постао престоница српске државе.

Локација на којој је био смјештен одговара Београдској тврђави и дијелу данашњег Калемегданског парка.

Састојао се од Горњег града - на Калемегданском рту и Доњег града, у приобаљу.

Историчар Томић каже да је био снажно утврђен и припремљен за одбрану.

"Са копнене стране је био опасан двоструким бедемима и имао је дубоки јарак, док су са речне стране били једноструки бедеми и куле", додаје.

Са доласком Угара, Београд је постао велико трговачко средиште, док су се мјештани бавили различитим занатима.

Тако су граду живјели каменоресци, дрводјеље, оружари, ковачи и други.

Према појединим историјским изворима у Горњем граду је углавном била смјештена угарска војска, док је у Доњем граду и околини живели углавном Срби.

Опсада Београда

У поход на Београд турска војска предвођена Сулејманом Величанственим кренула је у другој половини маја 1521. године из околине Цариграда, да би успут сакупили још ратника.

Међутим, није тачно утврђено о ком броју се ради.

"Највећи број који се помиње је око 200.000, док млетачки извештач наводи бројку од 100.000 људи, а од тога 30.000 војника", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Данко Леовац, ванредни професор са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

Овај напад је, додаје, пажљиво припреман стога је султан, не препуштајући ништа случају, повео најбоље војсковође Пири Мехмед-пашу, Мустафа-пашу, Ахмед Пашу и друге.

Већина трупа је ишла копненим путем, док је било и оних који су путовали бродом преко Дунава.

Прије него што су се докопали Београда и околине, османске чете су у јуну упале у Ердељ (Трансилванију) - тада дио Краљевине Угарске, данас област у Румунији, затим у Хрватску и Босну.

До зуба наоружане Османлије првих дана јула заузеле су тадашње мађарско упориште Шабац, да би потом прешли у сусједни Срем.

Убрзо је под командом Пири-паше пао и Земун, што је значило да ће се звекет оружја ускоро чути надомак Београда.

Тако је и било.

У другој половини јула, први је пристигао Пири-паша који је поставио топове у близини и тукао по начетим градским зидинама у настојању да их оштети прије него што стигну остали.

Повучени ранијим искуством неуспјеле опсаде Мехмеда Освајача, Турци су промијенили тактику па су напади услиједили са три стране, не остављајући много избора опкољеним Београђанима.

Пири-паша је тукао са савске стране, Мустафа-паша са обале Дунава, а Ахмед-паша, фронтално, са ријечне стране и из правца Великог ратног острва.

"Главни турски напад сада је ишао са сремске, односно савске стране, где су одбрамбени бедеми били знатно слабији", истиче Леовац.

Бедеме хришћанства, тих љетњих дана 1521. године бранило је, према неким процјенама између 400 и 900 војника, наспрам десетина хиљада Османлија.

Због тога су се оружја, у незавидним количинама, дохватили и мјештани, не би ли на неки начин допринијели одбрани Београда.

"Иако је град био неприпремљен за одбрану и препуштен сам себи више од месец данас, то затечено становништво и војна посада, Срби и Мађари заједно, одолевали су надмоћној турској војсци", истиче Томић.

Опсада је, каже, локалцима донијела и бројне друге неприлике попут несташице хране и воде, али и немогућност да се погинули сахране како доликује, што је за собом повлачило остале хигијенске и медицинске проблеме.

Међу војницима су били припадници свих родова војске - пјешадија, коњаници, тобџије и шајкаши.

Шајкаши су били војници угарске дунавске флотиле коју је предводио Петар Овчаревић и који наводно нису хтјели да учествују у борбама за Београд јер су раније били понижавани и исмјевани тражећи на краљевском двору заостале плате.

Такође, обећана помоћ краља Лајоша Другог није никада ни стигла, а поред људства и хране, фалило је и барута, пушака, топова и осталог.

Поједини историчари тврде да је краљ средином јула кренуо из Будима ка Београду са 200 људи, док остала помоћ из Чешке и Аустрије није ни стигла на вријеме за битку.

Београд је пред опсаду имао двојицу банова - Фрању Хадерварија и Валентина Терака, каже професор Леовац.

Додаје да први због болести није ни био у граду током оспаде, па је мијењајући га одбраном командовао Михаило Мора који, према угарским изворима, "није био способан за овај положај".

"Обојица београдских банова кажњени су за пораз одузимањем целокупне имовине у Угарској", додаје Леовац.

Пад Београда

Турци су Доњи град заузели 8. августа у нападу у коме су учествовали и јаничари - припадници пешадије који су најчешће били заробљени и насилно потурчени хрићшански младићи, а који је предводио Пири-паша.

Преживјели становници, углавном Срби, у општој гунгули која је настала и борби за голи живот, почелу су да бјеже у Горњи град, али их, каже Томић, заповједници нису примили правдајући се тиме да нема довољно хране.

Наставило се рушење бедема и кула, а Турци су у град убацивали и запаљиви материјал који је изазвао бројне пожаре.

Одреди Ахмед-паше су 16. августа покушали јуришем да пробију одбрану, па је дошло и до крваве борбе прса у прса.

Сутрадан је коначно завршен понтонски мост - привремени, плутајући прелаз преко Саве, чиме је турској војсци олакшан долазак из Земуна.

Општи напад услиједио је 26. и 27. августа. Упркос одважној и храброј борби Срба и Мађара, све је слутило на пораз, што се напослијетку и догодило.

"Пошто су сазнали да од помоћи из Угарске нема ништа, браниоци су морали да се предају", наводи Леовац.

Послије безмало два мјесеца херојске борбе, Београд је званично пао 29. августа 1521. године.

Први велики ратни подвиг с уживањем је посматрао и султан Сулејман из сусједног Земуна гдје је стигао крајем јула 1521. године.

Он је у Београд дошао 30. августа и прву наредбу коју је издао била је да се црква Успења Пресвете Богородице у Доњем граду претвори у џамију, што су турски освајачи практиковали у свим покореним хришћанским градовима.

Крајем септембра је отишао за Цариград, али се Београду неколико пута враћао, посебно када би ишао у даља освајања Средње Европе.


Београд и Београђани послије пада 1521.

По предаји града преживјели Мађари пуштени су да се врате кућама.

"Према условима предаје, део становништва заједно са пораженом угарском војском бродовима је Дунавом пребачен на север у Сланкамен, а одатле даље у Угарску", наводи историчар Томић.

Међутим, српско становништво није имало привилегију да слободно напусти град, додаје.

Они су 9. септембра, под стражом и без могућства избора, спроведени у Цариград, данашњи Истанбул, а са собом су понијели икону Богородице Београдске, мошти Свете Петке и мошти византијске царице Теофане.

Главни разлог њиховог одвођења у престоницу Османског царства било је чување и одржавање градског водовода.

"Када су Османлије 1453. освојиле Цариград затекли су један изузетно развијен водовод, међутим нико није умео да га одржава од новопридошлих господара. Пошто је знатно мањи водовод сличног система постојао у Београду, српско становништво послато је у Цариград да би се бавило водоводом и да би несметано функционисао", тврди Томић.

Сјећање на београдске Србе и данас чувају поједини топоними у Истанбулу попут Белиград махале, Београдске шуме - омиљеног излетишта мјештана овог турског града, а ту је и Београдска капија и Београдско село.

Београд је, каже Томић, послије освајања постао главни војни логор за даље османске походе ка Средњој Европи.

"Треба имати у виду да су сви турски напади на непокорени Беч, престоницу хришћанског света, кренули из Београда, нису кренули из Цариграда", наводи историчар.

Београд је наредни пут накратко дошао у руке хришћана 1688. током Великог бечког рата између Османског царства и више европских сила, када га је освојио баварски кнез изборник Максимилијан Емануел.

Ипак, званичан одлазак Турака из Београда десио се готово два вијека касније, када је 1867. године београдски Али-Риза паша на Калемегдану предао кључеве кнезу Михаилу Обреновићу.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана