Идеалиста у служби српског народа

Свакако по вољи строгог оца, свих шест сестара Бабићевих било је удато за аустроугарске официре. Међу заробљеним аустроугарским официрима Љубо спази једног од својих зетова. Приђе му и понуди нешто новца, али овај презриво одби: Зар те није срамота да служиш овакву војску? Погледај се само како изгледаш!

Млади потпоручник, са српском шајкачом на глави и у похабаном шињелу и није богзна како изгледао, али је спремно узвратио зету: Иако си господски одјевен и у лакованим чизмама, не гониш ти мене већ ја тебе!

Бабићев пут до Солунског фронта

Из Драча је Љубо Бабић стигао на Крф, а након реорганизације српске војске и на Солунски фронт. Свуда и увијек је показивао изузетну храброст.

"Он се за своју нову отаџбину борио са онолико љубави и пожртвовања, са колико се борио сваки најбољи Србин. Често још и изнад тога. Сећам се једнога страшнога и сјајнога момента из 1917. године. Бугари су извршили напад на Ветреник. Засипали су га артиљеријским зрнима. Љубо Бабић је са два брдска топчића помагао нашу пешадију, непријатељска зрна су му покидала телефонске везе између осматрачнице и његових топова. Он више није могао да командује из заклона. Излетео је на гребен испред својих топова и прихватио команду... Остао је тако усправљен све док српска пешадија није извршила продор."

Таквим својим држањем Љубо Бабић је заслужио дивизијску и двије армијске похвале, два Бијела орла са мачевима, златну медаљу за храброст.

Слава Свети Јован

Иако је до 1930. остао католик, Љубо Бабић је још 1915. за своју славу узео Светог Јована. У борбама на Ропотову, код Косовске Каменице, српска је пјешадија била присиљена на одступање. Пред очима артиљеријског потпоручника погинула су два војника. Трећи се помолио св. Јовану да му помогне, али је и он покошен пао. Бабић је одлучио: "Ако останем жив, узећу светога Јована себи за заштитника". Одржао је ријеч и од завршетка рата славио је Јовањдан.

По ослобођењу и уједињењу настави се Љубин ход по мукама. Чак осам година провео је у чину потпоручника. Тек 1922. поново је изведен на суд због поменуте денунцијације. Напокон је оглашен невиним и произведен у чин поручника. Некако је догурао и до чина капетана прве класе, оног који је иначе генерално признаван бившим аустроугарским официрима, чак и онима које је српска војска заробила.

Трипут су га љубоморни официри обарали на мајорском испиту. Љубо је то називао својим малером. Услиједила је интервенција краља Александра, након које му је, мимо прописа, омогућено да полаже и четврти пут.

Медаље за војничке врлине

До избијања Другог свјетског рата службовао је у Зајечару, Требињу, Мостару, Осијеку, Ђаковици и Приштини. Одмјерен, савјестан и поштен, заслужио је медаље за војничке врлине и за ревносну службу. Посљедњу годину службе провео је у Прилепу, гдје га генерал Милан Недић унапређује у чин потпуковника.

Априлски слом га затиче у Скопљу, одакле одлази код свог пашанца Мирослава Грањића у Земун. Чим је генерал Милан Недић формирао Владу народног спаса, Љубо Бабић се свом доскорашњем команданту спремно ставио на располагање.

Слиједиле су крваве борбе са одметницима на Хомољу, Пећанчевим четницима, љотићевцима и партизанским јединицама, а генерал Милан Недић му додјељује генералски чин.

Хапшење и смрт

Свега неколико дана по унапређењу хапсе га Нијемци. Није му заборављено дезертерство из аустроугарске војске у Првом свјетском рату. До данас је непознато како су то Нијемци сазнали. У Бечу је осуђен на смрт. Опет му је у помоћ прискочио генерал Милан Недић, на чију је интервенцију смртна казна  замијењена вишегодишњом робијом.

У логору Оснабрик шиканиран је и физички злостављан од заробљених српских официра и војника. Од оних које је волио изнад свега, оптуживан је за сарадњу са Нијемцима (који су га осудили на смрт) и за сарадњу са издајником Недићем. Већ сасвим нарушеног здравља пребачен је у болницу, а одатле у логор Хамелбург. Ту је дочекао савезничко ослобођење.

Бабић у Минхену отвара кројачку радњу. Чак се и дружи са генералима Димитријем Живковићем и Илијом Брашићем, онима који су га шиканирали у логору. Слиједио је нечастан споразум ове двојице са органима ОЗН-е, који су тако сазнали Бабићеву адресу. Савезници су глатко одбили захтјев за изручење, након чега су ОЗН-ини оперативци киднаповали Бабића.

Оптужен је за убијање чак 33.000 партизана и злостављање недужног становништва и за сарадњу са Нијемцима у земљи и иностранству.

С циљем моралне деградације, оптужен је и за силовање једне партизанке. Пошто му је част била изнад свега, своју је одбрану усредсредио само на тај дио оптужнице. А када је суду предочио дописницу у којој му се отац те партизанке захваљује за хуманост и покушај да се она ослободи, тужилац је одустао од ове тачке оптужнице.

Генерал Љубо Бабић је осуђен на смрт стријељањем и доживотно одузимање националне и грађанске части. Стријељан је у зору 2. септембра 1946. и сахрањен на непознатом мјесту.

Љубо Бабић је био човјек чиста срца и пун идеала, припадник једне изумрле врсте, који се, одбацивши благодети које су му рођењем припале, ставио у службу српског народа. Нажалост, српски народ му се ни на који начин није одужио.

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.