Гробови невидљиви, јунаштво упамћено: Записи и предања о чувеним “ешкијама” у Крњину

Записао је овако још средином 19. вијека путописац Иван Франо Јукић, фрањевац из Бањалуке.

И заиста, Крњин је некада био познато стјециште “ешкија”, односно хајдука како су Турци звали оне који су се одметнули од власти. Вријеме је избрисало највећи дио материјалних трагова хајдучког живота у Крњину. Гробови се данас не виде, иако је углавном познато гдје се налазе, али трагови хајдучких времена ипак постоје - у записима, народним предањима и називима појединих мјеста сачувано је до данашњег дана сјећање на хајдуке и њихова четовања, на брдовитом предјелу између ријека Босне, Усоре, Укрине и Илове.

Крњин (подручје Добоја и Станара) углавном је насељен православним становништвом. Густа шума и прометни путеви Сарајево - Тешањ - Брод и Тешањ - Прњавор - Бањалука били су привлачна мета за хајдучке нападе. Главни разлози одласка у хајдуке били су тежак живот православног становништва под турском управом, велики намети, неједнакост пред законом, израбљивање и злостављање сељака и њихових породица и уништавање имовине.

Турска управа је одређивала групе од пет до 100 људи који су прогонили хајдуке. Писани историјски извори потврђују да су хајдучке чете 1872. биле распрострањене и околини Тешња, а за сваког ухваћеног хајдука власт је плаћала по 200 меџидија (турски сребрни новац).

У једној старој књизи из 1840. године, баштини тешањских Срба, остао је запис “У Крњин планини у близини Тешња залегли многи 'ајдуци па се турска чељад дала у бригу”.

- Није познато када је овај натпис тачно настао - истиче Момчило Спасојевић у чланку објављеном у “Духу Српске Усоре”, 1997. године. Ипак, сигурно је да се односи на неки битан догађај у периоду од 1840. до 1878. године.

Најпознатије и најпотпуније сачувано предање свакако јесте оно о хајдуку Гојку, записано у сарајевском “Дабробосанском источнику” 1892. године: “Био је некакав хајдук Гојко, који је хајдуковао пунијех осам година, бранећи се са својим друштвом, за све то вријеме, народ од зулума и насиља непријатељског. Но послије тог времена, Турци га увате, свежу и у Тешњу затворе, и ту је он тамновао једну годину дана. Но једног дана он провали апс, докопа се оружја и побјегне из Тешња пут села Церовице. Турци чувши за његово бјекство и знајући, да ће им се за његово мучење грозно осветити, нагну у поћеру за њим и стигну га на оном мјесту које се данас Гојаковац зове, а на коме је онде – по народном предању, неколико великијех липа постојало. Иза овијех липа Гојко почне пуцати и бранити се од Турака. У дуже, пушкарању он убије шест Турака и њихова буљукбашу, али и сам допадне тешкијех рана ”.

Утом су, чувши пуцњаву, стигли и Гојкови другови хајдуци који су били у такозваном Зекином потоку, а Турци су се утврдили. Један од хајдука изнио је Гојка живог кроз кишу турских куршума, али је Гојко убрзо преминуо на рукама својих другова. На смртном часу оставио им је у аманет да га сахране под оном истом липом иза које је шест Турака убио, да то мјесто ограде и да нареде ондашњем свештенику “да ту сваког великог празника збор купи, службу свршује и помен да његовој души чини, а за сваку службу да друштво плати по један дукат свештенику и хаљине о свом трошку да му набаве”. Хајдуци су ову посљедњу жељу испунили. И дан данас брдо у Церовици, на којем се налазе гробље и црква назива Гојаковац, управо по хајдуку Гојку.

Мјештанин села Церовица Саво Јосић, један од најбољих познавалаца легенди и предања овог краја, каже да се још зна да је Гојко био ковач и да је живио у близини брда и израђивао оружје. Напомиње да није познато из ког рода је био и када је четовао по Крњину, али наглашава да је то морало бити прије 1856, јер је тада на једној аустријској карти уцртано мјесто Гојаковац, у селу Церовица.

Свештеник Мирослав Живковић, који је служио у Церовици до 2019. године, покренуо је са мјештанима села неколико активности на вредновању лика и дјела хајдука Гојка. Израђена је слика са мотивима борбе и страдања хајдука Гојка, која је постављена у Светосавском дому, а 2015. године вршена су пробна археолошка ископавања у циљу проналаска његових земних остатака.

Гдје су се окупљали

Будимир Анђелић, пензионисани свештеник поријеклом из Церовице, каже да је Зекин поток, који се помиње у предању о хајдуку Гојку, назван по харамбаши званом Зеко који се ту крио.

- Недалеко од потока налази се и њива даниште, мјесто гдје су се, како су ми причали отац и стриц, хајдуци окупљали током дана - наглашава Анђелић.

Наводи да се и изнад кућа Анђелића у Церовици, у дубокој шуми, налазе мјеста названа Збјег и Хајдучки гроб.  Збјег је мјесто гдје се народ са стоком и другим вриједностима крио од Турака, а Хајдучки гроб мјесто гдје је сахрањен хајдук Јово, родом из “доњих села”, од Дервенте.

- Према предању, група хајдука се за вријеме Босанске буне спустила из шуме до куће Анђелића, те су се ту понапијали и пуцали из пушака. Турци су били на сусједном брду Кесеровац, те су на коњима убрзо дошли до хајдука и припуцали. У том сукобу Турци су убили хајдука Јову, а остали хајдуци побјегли су у Дубоку. Турци су мислили да су убили Јову Анђелића, веома угледног и моћног мјештанина па су одсјечену главу донијели у Анђелиће, те су викали: “Убили смо Јову Анђелића”. Тада је пред Турке изашао сам Јово и рекао им: “Ево главе Јове Анђелића на раменима” -  прича Будимир Анђелић.

Хајдука Јову мјештани су сахранили на мјесту гдје је и погинуо. Гроб се налазио поред пута, на данашњим крчевинама Шљивића, а био је обиљежен дрвеним крстом и оградом. Сељаци су то мјесто називали и “ешкијин гроб”, а добро се распознавао до средине 20. вијека.

Наводи и да је постојао и неки хајдук Јовица који је често по Церовици тражио од домаћина да преко ноћи преспава у кући.

Иако су имали репутацију ослободилаца, Анђелић напомиње да је било и хајдука који су правили разне проблеме мјештанима села.

- Неки крњински хајдуци, према предању, хтјели су да отму из куће Кесер дјевојку Савку и да је удају за извјесног хајдука Вуковића. Савкина браћа су стала на врата и нису дали сестру, а у помоћ су звали комшије - прича Анђелић.

О постојању хајдука у овом крају говори и назив извор воде Хајдучки точак у Зарјечи у Добоју, којег су, према успоменама мјештана села, подигли и користили хајдуци. Према предању, и Шарена буква у Јеланској у брдовитом,  шумовитом и највишем дијелу Крњина, било је мјесто гдје су се окупљали хајдуци. У селу Станови, у Дјевојачкој пећини, раније називаном и Хајдучка пећина, скривали су се хајдуци, а у њој је била скривена од Турака и мала црква.

Жарко Попадић из Добоја, (родом из Јеланске) наводи да је хајдучко даниште било око извора потока Злокинац, које је касније народ назвао Хајдучки точак и Хајдучки поток, а који се налази између Јеланске и Цвртковаца.

- Тешо Попадић (Скулић), чији су преци послије убиства бега званог Скула доселили из Јошавке код Челинца у Крњин, живио је у Љесковим водама. Он је једно вријеме био у хајдуцима, а страдао је у једном окршају са Турцима на Дебелој обали надомак Дервенте - истиче Попадић.

Било је и хајдука из других мјеста који су хајдуковали по Крњину, као што су Репанчић, Инђо, Лексо, Маринко, Јовица, Никола Арсенић - Нико, поп Јеврем Станковић из Чечаве, Кићо Шућур из Љеба, Јеринић и Радић из Брестова, Милић Икић из Осиње, Саво Јелић из Велике Сочанице и Теодор Ратковац из Детлака, Симо Крајишник и Симо Екмечић.

Хајдук Јелић у мају 1875. године одиграо је значајну улогу у једној бици у Крњину.  Харамбаша Никола Арсенић - Нико имао је своју чету хајдука, а попалили су многе беговске и агинске чардаке у околини Тешња. Хајдук Теодор Гузоњић, за кога се сматра да је био родом са Романије, а који је четовао по Крњину, по доласку аустроугарске управе остао је да живи у селу Церовица.

Старина Слободан Кесер из Церовице, приповједа да се хајдук Теодор, рођен 1847. године, оженио Цвијетом Кесер која је сама живјела са оцем, доселио на њихово селиште. Народ га је у почетку звао Теодор Дошлић, а тако је прво уписиван и у земљишне књиге. Касније је узео женино презиме Кесер, а задржао је своје крсно име (славу) - Светог Игњатија Богоносца.

Колико је тачно хајдука било на овом простору и ко су биле њихове вође данас није познато. Сигурно је само да су били бројни и да је народ држао везу с њима. Ишчезли су крајем 19. вијека, с крајем владавине Османског царства и тиме затворили једно бурно историјско поглавље.

Више вриједи кокош неголи Вла’

У каквом су положају били Срби најбоље показује један текст у новосадској “Застави”, објављен у јануару 1877. године:

“Колико је Турцима убити човјека, показује Аџи Бећир-бег из Тешња. У селу Брестову покрај воде Укрње, бијући сељаке каже: ‘Код мене више вриједи кокош неголи Вла’, зато што кокош могу појести, она ваља два гроша, а влашка глава фишек барута - два крајцара.’”

„Црногорац“ о хајдуцима

„Црногорац“, лист из Цетиња објавио је 1872. године: „Да, има у Босни хајдука, и биће их све донде, док год у земљи самовоља и глупа суровост чиновништва  владала буде. У Босни не суди се по закону, и сваки кога потворе да је ово или оно учинио, пак макар најпрвији био, не да се власти у руке, већ бјежи у гору, а то зато што је увјерен да ако се довољно новца нема, да све од пандура почевши, пак до великог вилајетског кадије подмитити не може, да му живот сигуран није. Није чудо није што у Босни хајдука има, а још је веће чудо, што их на стотине нема...“

Илишин гроб

Локалитет Илишин (или Илешев) гроб у Доњој Остружњи становници крњинских села сматрају мјестом гдје је сахрањен хајдук Илеша. Сам гроб налазио се пар метара сјевероисточно од садашњег бетонског крста. На гробу се налазио велики храст, који је посјечен средином 20. вијека, а умјесто храста породица Стевановић је подигла крст.  До средине 20. вијека родитељи су дјеци говорили, а што су и она и чинила: „Чим пређете пут код Илишиног гроба прекрстите се“.

Међутим, према предању сачуваном у породици Стевановић, ту је убијен и покопан Илеша, слуга бега из Тешња, а не хајдук. Илеша је послије удаје лијепе кћерке Стојеше Стевановића, требао да је одведе код бега на „право прве брачне ноћи“. Породица и мјештани села били су против тога да млада иде код бега на преноћиште, али се нико није смио супроставити Илеши. Илеша је повео младу, али га је њен отац Стојеша сустигао те га на једној раскрсници путева из пушке убио, а потом су га мјештани ту и покопали. Стојеша није одговарао пред законом због убиства, јер је живио „преко воде“, гдје није важио закон из Тешња. Послије тог догађаја, бег из Тешња чија су селишта била по Доњој Остружњи, није више одводио српске младе жене код себе на преноћиште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.