Био је прави српски јунак: Борио се у шест ратова, а завршио као најгори непријатељ

Петар Бојовић још једна је легенда из српске јуначке историје. Каријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. вијека прошао у пешадију.

Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Када је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи дио времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.

Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Кумановске и Битољске битке послије којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов приједлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.

У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у бици на Брегалници.

Вријеме смрти и велике славе

Почетак Првог свјетског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смијењен са мјеста команданта.

Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се српска војска повлачила према Косову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу прије него што су се и саме повукле.

Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино ријешење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негдје и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.

У тим најтежим тренуцима, умјесто обољелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на мјесто начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Крфу и бригу о рањенима.

И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на Солунском фронту и то у сарадњи са Свезницима. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ.

По пробоју Солунског фронта за ратне успјехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као посљедњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.

Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од њемачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.

Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи дио Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар дио Хрватске.

Мирнодопски “рат” Петра Бојовића

Петар Бојовић један је од најодликованијих српских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Карађорђеве звијезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

Па ипак, послије Другог свјетског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Нијемци, а након ослобођења и нове власти.

Ријеч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.

Ухапшен је заједно са сином а, иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо послије тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од “последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору”. Било му је 86 година.

Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз пријетњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тијело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.

Сахрани је присуствовала само најужа породица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.