Звонко Карановић, писац и публициста, за “Глас Српске”: Српска поезија не мора да брине за будућност

У међувремену сам постао много строжи према свом писању, нагомилало се искуство, занат писања је узнапредовао. На срећу, емоција и младалачка енергија су остале. Видео сам једног млађег себе пуног поверења у поезију, музику, свет, спремног да тек крене да живи.

Рекао је ово за “Глас Српске” познати пјесник, писац и издавач Звонко Карановић коментаришући како је њему лично остарила његова поезија за 32 године, колико је прошло од првог издања до реиздања култне поетске антологије “Сребрни сурфер” (1991, СКЦ Ниш) у едицији “Партизанске књиге” (2023). Један од најистакнутијих пјесника и писаца модерне српске књижевности са објављених 10 збирки песама, три романа и дванаест књига у иностранству ових дана има пуне руке посла, двије књиге му излазе у САД, једна на јесен у Француској, плус уредничко-издавачке дужности куће “ППМ Енклава”, али каже да је и сам изненађен што није морао много кориговати ново издање свог књижевног првенца.

- Иако сам имао прилику, у реиздању збирке практично ништа нисам мењао; три наслова на енглеском сам превео на српски, избацио једну строфу и неколико песама другачије преломио. Након овог тродеценијског контролног пункта “Сурфер” наставља свој пут кроз време, а надам се и до неких нових читалаца - рекао је Карановић.

ГЛАС: Како сте Ви остарили као пјесник током ове три деценије, да ли сте губили идеале, снове и емоције с којима сте прилазили писању поезије почетком деведесетих или сте их обогатили искуством потрошеног времена и проширењем умјетничких видика?

КАРАНОВИЋ: Мислим да прави песници никада не старе. Сви они имају опчињеност светом и људима, неусахлу радозналост, потребу за игром. Књижевно поље је подложно променама, увођењу нових поетичких парадигми, државно-историјско-националним пројектима, а ту је и људски фактор; увек се нешто тргује, договара, обећава, праве се кланови које замењују нови, итд, али све је то неважно. Најважније су добре песме, једино оне бране песника од заборава без обзира на друштвени систем и време у коме живи. Никада нисам губио веру и идеале. Желео сам само да у томе што радим будем што бољи, да сваком новом књигом сам себи подигнем лествицу и покушам да је прескочим. И никада ништа нисам очекивао споља јер главна борба се дешава изнутра. Пише се из унутрашње потребе, а не због броја лајкова или датих интервјуа. Песник би морао да посматра живот са стране, а не да ларма преко медија и друштвених мрежа. Држим се девизе да ће се свако добацити у складу са својим талентом и, наравно, радом који подразумева непрестано читање, преиспитивање и промишљање.

ГЛАС: Када смо код поезије, уз књижевни бавите се издавачким и уредничким радом, како Вам се данас чини српска поезија, да ли хвата дух времена и да ли чујете нове гласове у њој?

КАРАНОВИЋ: Људи отупљени виртуелним световима и могућностима које им пружају најновија технолошка достигнућа преко писања стихова све више траже пут за додир са собом, својим мислима и осећањима, а због кратке форме поезија им то релативно једноставно омогућава. Српска поезија не мора да брине за своју будућност, већ сада на сцени постоји најмање двадесетак-тридесетак изузетно талентованих младих песника и песникиња са објављеном првом или другом књигом, а који ће за деценију или две чинити кичму српске песничке сцене, бити превођени, заступљени у антологијама. Сви они имају своје особене поетике, пишу комуникативно и, наравно, у својим стиховима рефлектују дух времена. Освајају се нови простори, пре свега на тему сексуалности и друштвене критике, и у томе се нарочито истичу песникиње.

ГЛАС: Шта Вас је након скоро три деценије у књижевности мотивисало или натјерало да 2018. године покренете “ППМ Енклаву”?

КАРАНОВИЋ: Мотивисало ме је неколико ствари, пре свега аутистична ситуација са издавањем књига поезије које нису имале никакву дистрибуцију, већ чамиле по подрумима и на полицама библиотека и културних центара, лош графички дизајн издања и незграпан избор фонтова, а највише од свега аљкавост и неуређеност самих текстова, речју, недостатак адекватног уредничког рада. То сам кроз објављивање збирки поезије у “ППМ Енклави” покушао да исправим, да књиге имају препознатљив графички дизајн и добру дистрибуцију, и свакако на првом месту озбиљан уреднички рад. Водио сам се мишљу Жан-Лика Годара који је рекао: “Најбољи начин да критикујете неки филм је тај да ви покушате да снимите филм онако како ви мислите да треба”. Такође, видео сам велики потенцијал и жељу публике за новим, свежим стиховима. Бум поезије у Београду није се десио преко ноћи, већ је почео још пре десетак година са “Песничењем”, читањем поезије у биоскопу “Рекс”, где је на тим скуповима редовно присуствовало од двеста до триста људи. Читања по кафићима и клубовима су се континуирано наставила, постала нека врста слављења поезије, афирмације и селекције нових гласова, да бисмо данас имали редовне песничке програме у КЦ “Град” на којима се наплаћује улаз, што је доскоро било незамисливо, и где је увек пуно публике. 

ГЛАС: Објавили сте нека врло занимљива и оригинална имена у оквиру “Енклаве”, од Владана Миљковића преко Кристине Милосављевић и Маје Солар до романа Владана Кречковића. Да ли ауторе бирате по одређеним критеријумима или је то више ствар уредничког/читалачког инстинкта?

КАРАНОВИЋ: Уметност сам одувек посматрао као простор слободе, био фасциниран људима који су размишљали другачије од канона. Моја колекција књига, плоча и филмова, поред класика, пуна је аутора с рубних подручја, култних остварења. Више сам ценио уметнике који су покушавали нешто ново, па макар у тим покушајима и промашили, него оне који су играли на сигурно, држали се утабаних стаза без смелости да закораче у непознато. Само они који су кршили правила, имали визију и били истрајни у томе померали су границе књижевности. Ауторе које објављује “ППМ Енклава” бирам по њиховој страсти, посвећености, храброј замисли и различитости од доминантне струје. Уосталом, зато се издавачка кућа и зове “Енклава”, замишљена као мали брањени простор за поезију која није завичајна, преписивачка, мрзовољна, бескрвна, поезију која није написана реда ради, из навике, без правог мотива и идеје. “Енклава” има за циљ да пружи шансу младим песницима, као и свима онима који покушавају “нешто своје”, који су другачији.

ГЛАС: Ваша трилогија “Дневник дезертера” и даље важи за једно од занимљивијих прозних дјела у српској литератури овог вијека. Ипак, од романа “Три слике победе” (2009) прошло је 14 година, а Ваше ново прозно дјело и даље нестрпљиво чекамо. Да ли ће се чекање продужити и шта Вас је спријечило да пишете прозу, мањак жеље, инспирације или нешто треће?

КАРАНОВИЋ: Нити је у питању мањак жеље, а ни инспирације. После завршетка писања три романа вратио сам се поезији и то је резултирало објављивањем четири збирке песама у којима сам експериментисао, истраживао могућности песме у прози, играо се двоструким идентитетима лирских јунака које сам сместио у блиску, дистопичну будућност, увео елементе надреализма и атмосферу из филмова Дејвида Линча. Три од те четири књиге могу се условно читати и као лирски романи јер у њима постоје ликови и радња која се на крају разрешава. Дакле, био сам у поезији, али се нисам много одмакао ни од романа. Године 2018. завршио сам са том “психоделичном”, експерименталном фазом, а разлог зашто се још нисам вратио класичној прози је напросто недостатак времена. За пет година постојања “ППМ Енклава” је објавила 36 књига, велики посао с обзиром на то да је потребно урадити мноштво ситних невидљивих корака до физичке материјализације књиге, што односи много, много времена.

ГЛАС: У једном од интервјуа за “Глас Српске” прије десетак година рекли сте: “Долазе нове генерације које све више гледају напред, оне којима је важнији економски напредак, а не исправљање неправди из прошлости”. Да ли сте и данас тако оптимистични о питању нових генерација?

КАРАНОВИЋ: Свакако сам оптимиста, бар што се тиче нових песничких генерација, за прозу је потребно нешто друго; искуство, боље владање занатом, већа начитаност. Ту се највише очекује од средње или старије генерације. Млади песници углавном су самоникли, судећи по искуству са радионица поезије које држим, много мање читају, што обилато надокнађују активним учествовањем у животу; они су на улици, у крвотоку града, посматрају живот из близине, што им даје невероватну дозу аутентичности, друже се, путују, иду на концерте, у биоскоп, на журке, знају језике, сјајно баратају новим технологијама, боље од свих разумеју правила маркетиншко-корпоративног света, прилагодљиви су, радознали, паметни, спремни да уче. И нису оптерећени прошлошћу. За њих будућност почиње овде и сада. Њихов поглед на свет, бар мени, изузетно је занимљив и драгоцен.

ГЛАС: У једном периоду живота имали сте и музичку продавницу и живјели тај “Хигх Фиделитџ” живот. Дигитализација и пиратизација су тај посао обесмислили, али се данас плоче враћају у великом стилу. У хипотетичкој ситуацији, које бисте плоче вољели да продате неком радозналом купцу?

КАРАНОВИЋ: Срећан сам што се плоче враћају јер не постоји бољи и топлији звук од аналогног, лепши ритуал од спуштања грамофонске игле на винил, чак и пуцкетање плоче даје шарм целом доживљају. Некада смо имали привилегију да купујемо плоче само на основу прочитаног чланка у специјализованим магазинима, на препоруку пријатеља или из чисте радозналости. С обзиром на то да је данас због наше ниске платежне моћи то скупо задовољство, свакако бих препоручио најбоље плоче неких класика из било које области, џеза, блуза, рок или домаће музике, дакле оно што вреди и што остаје. Осим новца за плоче, велики луксуз је и губити време на лоше књиге, филмове и музику.

Императив

ГЛАС: Боравили сте у Бањалуци почетком љета као гост недавно одржаног “Императива”. Како стојите са фестивалима и колико су живи контакти писаца и читалаца, генерално важни у овом времену доминације неживе технологије?

КАРАНОВИЋ: Књижевност није само самотњачки рад на тексту, понирање у сопствене мисли, читање, прикупљање и истраживање грађе, њу чине и друштвени контакти, сусрет с публиком, размена мишљења с колегама, упознавање нових људи и локација. Зато су фестивали важна артерија књижевног живота, што смо јасно видели у доба пандемије. Жива реч, непосредна комуникација, наступ на сцени уместо говорења преко “Зум” или “Скајп” апликације. Био сам гост на многобројним фестивалима књижевности код нас и у иностранству и могу да кажем да је “Императив” један од најбољих не само у БиХ већ и у регији. Заслуге за то свакако иду директорки фестивала Санели Бабић и њеном стручном тиму, али и самој Бањалуци и њеним грађанима због изузетне гостопримљивости и интереса за књижевност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.