Зорица Хаџић за "Глас Српске": Било би нам много боље да смо Душка Радовића озбиљније читали

Рекла је ово за “Глас Српске” Зорица Хаџић, универзитетски професор, објашњавајући колико је било тешко пронаћи, објективан и непристрасан став у погледу избора материјала приликом приређивања монографије “100 година Душка Радовића”, посебно у свјетлу обиља материјала које је покојни Радовић оставио иза себе. Монографија објављена поводом 100. рођендана писца, поред необјављених текстова, биљежака и цртежа, садржи и његову приватну и пословну преписку, свједочења блиских пријатеља и сарадника, као и скенирану архивску и другу грађу. За изглед монографије великог формата на преко 500 страна задужени су Борис Миљковић, Славимир Стојановић Футро и Душан Шевић.

Хаџићева, редовни професор на Одсјеку за књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, наглашава да је циљ ове монографије био фокусиран на изношење приче о великом Душку Радовића, кроз мање познате текстове и рукописе.

- У књизи није донесено све што сам током рада пронашла, јер то није ни био концепт. Помоћу те епистоларне грађе, мање познатих текстова и рукописа испричали смо причу о великом Душану Радовићу. Књига је пре свега споменик несвакидашњем и посебном човеку. То је књига о Радовићу, али и књига Душана Радовића. Читаоци ће се упознати са његовом неиспричаном интимном и литерарном историјом - рекла је Хаџићева.

ГЛАС: Генерално, колико је уопште могуће једно тако богату каријеру и један тако бујан живот, ставити између двије корице једне књиге и шта ново и аутентично ово дјело нуди публици?

ХАЏИЋ: Највећи део материјала у књизи је нов и непознат. Тако да бих могла да кажем да се у њој налази један још увек непрочитан Душан Радовић, са много својих лица. Читаоци ће га упознати као сина, брата, мужа, оца, пријатеља, радника у једној београдској мензи, сарадника, уредника... Радовић је у својим писмима аутентичан и јединствен. У књизи се налази и много скениране грађе, јер се Радовић у писмима и разгледницама које је слао често играо, повезујући слику и текст. Његова писма су не само садржајно, него и визуелно богата и занимљива. Ни овом књигом није све речено о Радовићу, али то и није била наша намера. Али, књига ће, сигурна сам, отворити неке нове теме када је реч о Радовићевом делу и животу.

ГЛАС: Имали сте занимљиве помагаче на стварању ове књиге од Милоша Радовића до Матије Бећковића? Како је текла сама припрема и настанак књиге од почетне идеје до штампе?

ХАЏИЋ: Ове лепе књиге не би било без помоћи и поверења Милоша Радовића. Велики део материјала који је у њој публикован налази се у породичном власништву. Са Милошем Радовићем остварила сам врло лепу и подстицајну сарадњу. Тако је било и са Матијом Бећковићем, најбољим пријатељем Душка Радовића. Његова сећања отварају књигу. Он је и водич кроз књигу, његове мисли и коментари повезују и на неки начин објашњавају преписке које су се у књизи нашле. Матија Бећковић ми је увек великодушно излазио у сусрет. У књизи се поред његових сећања налазе и записи Милоша Радовића, Оље Бећковић и Бране Радовића. Рекла бих да смо сви заједно, уз много радости, стварали књигу којом обележавамо век од рођења Душка Радовића.

ГЛАС: Радовић важи за једног од најчитанијих и најштампанијих аутора на српском језику, али се његовим животом и дјелом није бавило много аутора. Да ли је у питању скрајност његовог дјела или сплет околности?

ХАЏИЋ: Не бих рекла да је Радовић потиснут и скрајнут. Он је и те­ како жив писац. Његова дела се читају, мисли често цитирају... Када је реч о Радовићевом делу намењеном деци оно има озбиљну и значајну научну рецепцију. Објављена су и два зборника посвећена његовом стваралаштву. Међутим, његово дело намењено одраслима јесте скрајнуто у односу на оно што је писао за децу. Могу да најавим и велики скуп посвећен Радовићу који ће се одржати у Матици српској 9. децембра. Увек има повода да се о Радовићу каже нешто ново и нешто што још није речено.

ГЛАС: Велемајстор писане ријечи, медијски стваралац, врстан уредник, друштвени критичар, аналитичар и непревазиђени познавалац нашег менталитета, само су неке од бројних титула које су пратиле Радовића. Из вашег угла, ко је био стварни човјек иза свих њих?

ХАЏИЋ: За себе је говорио да је занатлија који ради по кућама. Није припадао књижевним клановима. Био је свој и јединствен. Нетрпељив према лажима и претварањима. Борац против досаде. Био је лаф. То би била кључна реч за њега. Тежио је за апсолутном добротом што се види како из његових писама тако и из писама која је добијао.

ГЛАС: Он сам је знао рећи за себе “да је ипак срећан човек, мада то не може да докаже неким аргументима из свога живота”?

ХАЏИЋ: Говорио је да  није имао много шанси у животу, али да се некако снашао. “Немам никаквих рекламација” - то су биле његове речи.

- Свака жена има по једну, прву љубав, за успомену и дуго сећање, за кајање и уздисање, за боље разумевање поезије и музике.

- Водите рачуна о свом презимену. Оно ће живети дуже од вас и одговарати за све глупости и грешке.

- Они који издају и штампају папирни новац могли би са једне стране сваке новчанице штампати и упутства за употребу. Многи грађани имају пара, али не знају шта са њима да раде.

- Јуче и прекјуче били сте на имању и осећали сте се добро. Данас се враћате на ово наше заједничко немање и поново постајете беспомоћни и мрзовољни. Изгледа да друкчије и не може. Оно што имамо на једној страни, то мора да фали на некој другој.

- Молимо паметне и поштене да чувају здравље и не губе наду. За сваки случај. Ако нам нико други не помогне.

- Увек је боље ТАМО него ОВДЕ и увек је лепше ОНО него ОВО. Немамо среће са оним што имамо и што јесмо. Нашу срећу уживају други а да то можда и не знају.

- Чувајте срце! Срце не страда ни од рада, ни од здраве људске муке и невоље, ве­ћ од самољубља и повријеђене сујете. За срце нема тежег напора него кад се много бавимо собом.

- Да ли би људи могли бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства. Нисмо ли се мало пута заклињали да ћемо бити бољи? И неки стварно постану бољи, па испадају наивни. Јер су они други - постали још гори.

- Ко жели да је стално у праву, мора често мењати мишљење.

- Највише вас мрзе они који вам највише дугују.

ГЛАС: Бројне су тврдње, и то људи из његовог најближег окружења, да је укидање емисије “Београде, добро јутро”, у великој мјери нарушило његов унутрашњи мир и здравље, те убрзало његов прерани одлазак. Каква су ваша сазнања о тој епизоди његове каријере?

ХАЏИЋ: Емисија “Београде, добро јутро” има своју “епизоду” у овој књизи. Током истраживања сам наилазила на различите ставове и мишљења у вези са укидањем ове емисије. На пример, читаоци ће у књизи моћи да прочитају шта ми је о томе рекао Матија Бећковић. Уздржала бих се од изношења неког мог коначног суда у вези с тим. О томе да ли је укидање емисије нарушило његово здравље не могу да судим. 

ГЛАС: Један од његових бројних талената, који је остао у сјени афоризама и водитељског посла поменуте емисије “Београде, добро јутро”, јесте његов уреднички и педагошки рад, посебно на дјелима намијењеним најмлађим генерацијама публике?

ХАЏИЋ: Радовић се неуморно и жестоко борио против лоших књига за децу, лоше састављених буквара. Био је врло критичан и бескомпромисан у тим борбама. Писао је и о томе како би са децом требало радити, како за њих писати... Био је одличан уредник. Сетимо се само његовог “Полетарца”! Деца јесу најважнија публика и требало би водити рачуна о томе какве им се књиге данас пласирају. Било би боље да смо мало озбиљније читали Радовића и више размишљали и усвајали то што је он писао и говорио.

ГЛАС: Колико се Ваше лично мишљење о Радовићу и његовом дјелу промијенило приликом рада на овој књизи?

ХАЏИЋ: Увек са одређеном дозом страха и треме приступам рукописима писаца које волим. Не знам шта ме чека и да ли ће оно што пронађем променити моје мишљење о њима. Међутим, овакав “сусрет” са Радовићем учинио је да га још више поштујем и волим. То сам и написала у поговору књиге. Верујем да ће се и читаоци ове књиге сагласити са мном.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.