Зоран Милекић, историчар и писац: Жртве не могу бити само пука статистика

Рекао је ово за “Глас Српске”, историчар и писац Зоран Милекић објашњавајући зашто  његова актуелна књига “Када су велики писци били деца”,  има веома занимљив приступ великанима домаће књижевности, стављајући у први план чињеницу, која се олако заборавља усљед задивљености њиховим дјелом, да су и они некад били дјеца.

- А то је веома битан период њиховог живота, а у многим случајевима и пресудан за оно чиме ће се касније бавити У то сам се уверио прикупљајући податке о њиховом одрастању. Другим речима, многи од њих постали су заправо писци у детињству, макар у глави ако не и на папиру. Чак и ако тога нису били свесни. Зато ми се ова тема учинила важном и занимљивом - рекао је Милекић

ГЛАС: Колико је било тешко у занатском смислу пронаћи, пробрати и књижевно обрадити све ове приче и анегдоте скупљене у књигу?

МИЛЕКИЋ: Генерално, писати биографије познатих личности, па макар биле намењене и деци, веома је одговоран посао. Сваки податак, ако савесно радите, морате добро проверити, јер то ипак није белетристика па да машти дате на вољу. Има и за њу места наравно, али и тада мора бити у неким границама објективности. Међутим, тај занат писања оваквог дела за децу сам још раније некако савладао. Написао сам две научно-популарне књиге за децу о Доситеју Обрадовићу и Мики Аласу, као и роман “Мали војник Великог рата”. Ту сам знао мало да се “изгубим” у неким изразима тешко схватљивим деци, или у предугачким реченицама, недовољно јасним сликама итд. Али, на тим искуствима сам научио да од расположивог материјала одаберем оно што би данашњој деци могло бити интересантно. Улогу при томе помало игра и ствар осећаја. Ту ми је помогла чињеница да радим у неколико основних школа па сам у сталном контакту са данашњим генерацијама. А кроз разговор са њима свашта схватите, научите. Уз то, гледам да за децу пишем тако да то буде занимљиво и старијима. Не знам колико у томе успевам, али трудим се. Што се тиче извора, користио сам све што ми је било при руци, а пре свега биографије, аутобиографије, сећања и писаца и њихових пријатеља, њихове интервјуе и слично. Иначе, идеја је потекла од Зокија Пеневског, уредника у дечијој редакцији “Лагуне”. Мени се она толико допала да сам готово одмах започео рад и поред пар других дела која сам тада писао. Само истраживање и писање трајало је око годину и по дана. Наравно, велики број страница колико је имала прва верзија морао је бити сведен на меру прихватљиву за одређени дечији узраст.

ГЛАС: Стварно је незгодно бирати између великана којим сте се бавили у књизи, али чија су дјетињства оставили посебан траг на  Вас током рада на књизи?

МИЛЕКИЋ: Заиста је и незгодно и тешко. Свако од њих оставља неки утисак на вас, неки који вам просто остане у глави. Али ево, поменућу животне приче ваших чувених земљака, правих мајстора пера. Бранко Ћопић је у својим делима за децу тако ведар, његова сећања на детињство су заиста фасцинантна, често се, после толико година, присећао и неких детаља што само говори колико је заправо чезнуо за тим временима. Тињала је у њему нека жеља да једном напише “златну бајку о људима”, а ипак је на крају трагично завршио. “Збогом лепи и страшни животе”, то су му практично последње речи упућене свима нама. А ми такве људе нисмо умели да сачувамо. С друге стране, Иво Андрић је чезнуо да купи књиге за које као дете није имао новца. Зато је често знао да стоји пред излогом једне књижаре у Сарајеву и да замишља шта би у изложеним књигама могло да пише. Тако је он већ тада заправо постао писац, а завршио је као нобеловац. Дакле, како да на вас не оставе утисак те две чудесне слике. На једној, пред осветљеним излогом стоји сиромашан дечак, у мраку, док по њему падају кишне капи или снег и упорно пиљи у те шарене књиге. А на другој, тај некадашњи гладни и болешљиви гимназијалац, сада у отменом фраку, на сјајној свечаности прима највећу светску књижевну награду.

ГЛАС: Занимљива је прича како се Ваша сарадња са Тихомиром Станићем око сценарија за никад снимљени филм о Јасеновцу претворила у роман “Аустријанка”, а сада и његов наставак “Деца рата”?

МИЛЕКИЋ: У Станићевом тиму, који је он створио пре неких петнаестак година с крајњим циљем снимања филма о Јасеновцу, ја сам као главни историчар био задужен да прикупим што више релевантних података о томе. Истраживање је трајало неколико година и прикупили смо заиста море података о логорима, акцији Диане Будисављевић и страдању деце. Међутим, тада нам је Станић саопштио да неће успети да скупи новац за тако велики пројекат. Мада, оставио је могућност да се то једном ипак оствари. Морам признати да ме је такав развој ствари прилично разочарао. И нисам био спреман да све те године истраживања просто препустим забораву. Иако сам најпре планирао да напишем неку научну монографију о Диани Будисављевић, брзо сам променио одлуку. Сматрао сам да ће роман бити пријемчивији знатно ширем кругу читалаца. Уз то, прва идеја ми је била да прича о Диани иде паралелно са причом о судбини троје деце, али то је подразумевало превише страница. Зато се 2021. године најпре појавио роман “Аустријанка” о Дианиној акцији спасавања српске деце из логора, а ове године би требало да изађе и својеврсни наставак “Деца рата”.

ГЛАС: Шта ће конкретно прича долазећег романа “Деца рата” донијети у односу на “Аустријанку” и колико су ове приче биле емотивно искушење за Вас лично, уз дужно поштовање професионалном односу према раду?

МИЛЕКИЋ: Као што сам поменуо, у роману “Аустријанка” пакао усташких логора се сагледава углавном из угла Диане и њених сарадника. Дакле, прати оно што су они видели или чули, као људи који суштински нису очекивали да ће се наћи очи у очи са баш толиким злом. Улазили су, између осталих логора, и у Стару Градишку и то у најгоре време, у лето 1942. Оставили су потресна сведочанства о страдању деце и о тамошњим ужасима. Прича прати њену акцију од почетка до краја. Сматрао сам да ти људи заслужују причу у којој ће оно што су учинили бити чињенично осветљено па макар и после толико деценија. Роман “Деца рата”, за који се надам да ће се ускоро појавити, пролази кроз исте те ужасе, али гледане из угла троје деце. То су такође истините приче и прате ову децу од њихових села на Козари и Славонији, заробљавање од стране усташа, одвођење у логор, губитак чланова породице или блиских рођака и пријатеља и коначно преживљавање свих тих грозота. Свесно су изабране судбине то троје деце која су преживела. Битно је увек наглашавати ту победу живота над смрћу, победу добра над злом. Увек и изнова. Емотивно, није било лако писати ове романе. Има ту страшних сцена дечије патње које сам морао описати и самим тим на неки начин и проживети. Наравно, трудио сам се да као историчар испричам причу поткрепљену чињеницама,  али при томе проради оно људско, оно родитељско, у вама. Од троје негдашње деце о којој сам писао, двоје сам познавао и те приче чуо од њих лично. Верујте ми, и толико деценија после рата осетите ту тугу у њиховом гласу, ту патњу и жал за изгубљеним родитељима, браћом или сестрама. То се не да прикрити.

ГЛАС: Са друге стране, колико је тешко било провести истраживања потребна за припрему оваквих историјских романа, не само у смислу фактографије ратних догађаја, већ и само кућног начина живота људи са Козаре, њиховог језика и начина говора и понашања који сте сјајно “ухватили” у првој књизи?

МИЛЕКИЋ: Истраживање за филм о Јасеновцу, а потом, како се испоставило, и за роман, трајало је неколико година. А онда, кад ми је већ постало јасно да ће “Деца рата” бити засебна књига, уследила су и додатна истраживања. Прикупио сам заиста велики материјал при чему су ми велику помоћ пружили и запослени у београдском Музеју жртава геноцида. И сама грађа, сви ти извори до којих дођете може прилично изменити и сам концепт писања. Е сад, што се тиче начина живота, говора и сличног, па и то се истражује и проучава. Читао сам монографије у којима се говори о животима људи кроз векове у разним деловима Босне или Хрватске. У “Аустријанки” сам се, рецимо, суочио са више наречја. Не говоре баш исто деца са Козаре и других делова Босне. Не прича усташа из Загорја као онај из Херцеговине. Са сличним изазовима, и још већим, суочио сам се у “Деци рата”. Двоје деце је са Козаре, једно из Јабланца у Славонији. Једно дете је завршило у хрватској породици у Загребу, они причају на свој загребачки, да не кажем “пургерски” начин. Друго је завршило у породици у једном селу код Лудбрега, а то је већ Подравина. Све су то, на свој начин, другачији говори. Сналазио сам се како сам знао и умео. Читао сам Ћопића. Налазио на “Јутјубу” говор људи из Лудбрега и околине. Гледао старе филмове чија се радња дешава у Загребу. Питао разне људе. Срећна околност је у томе што ми сва та наша наречја некако брзо уђу у уши, брзо их савладам.

ГЛАС: Историчар сте по струци, колико је генерално тема јасеновачког ужаса обрађено стручно у научном смислу, када су већ прозни романи на ту тематику били врло ријетки до посљедњих година?

МИЛЕКИЋ: Поприлично је бројна литература о Јасеновцу и о тој теми уопште и не може се рећи да се о томе није писало. Треба само погледати библиографију о томе коју је својевремено објавио Јован Мирковић из Музеја жртава геноцида у Београду. Међутим, велики проблем је у томе што се тој теми често није приступало на потпуно професионалан и објективан начин, а то је за историчаре кључно. Некако, као да се о Јасеновцу давала већ типизирана слика, а онда се из извора извлачило само оно што је ту слику могло да потврди. А процес би требало да је баш обрнут. На основу извора стварати слику. А да при свему не помињем и идеолошки моменат који је погубан за објективну историографију. Нажалост, многи и данас навијачки острашћено и самим тим необјективно пишу и говоре о том страшном логору. Таквих има и код нас и око нас. И онда дођемо до парадоксалне ситуације, која је чак и помало комична у својој трагичности, да се хрватски националисти, хајде тако да их назовем, својски труде да умање број жртава Јасеновца, док, с друге стране, домаће патриоте по занимању теже да тај број знатно увећају. Испада, у тој апсурдности, да је првима жао што је тако велики број страдалих, па колики год он био, а овима другима што их је тако мало. Хоћу да кажем да је тема Јасеновца веома тешка за проучавање и да ће вам лаке и једноставне одговоре дати само они који о томе заправо не знају ништа или знају врло мало и површно. Број жртава је свакако веома битан, али свака жртва мора имати име и презиме да не би постала само пука цифра, статистика. Али није Јасеновац чак ни специфичан по томе, већ пре свега по страшним начинима на који су ти људи мучени и убијани. Нормалним људима тешко замисливим начинима.

ГЛАС: Филм који је Тика Станић планирао снимити, нажалост није снимљен, у међувремену је снимљен филм и серија “Дара из Јасеновца”, Лордан Зафрановић тренутно снима филм “Дјеца Козаре”. Како Вам се из стручног, научног и умјетничког угла чини “Дара” и каква су очекивања од Зафрановићевог филма који се бави сличном темом попут Ваше књиге “Деца рата”?

МИЛЕКИЋ: Верујем да је у стварању “Даре” помогло и оно што смо ми радили спремајући наш филм, јер је Тика Станић наше верзије сценарија уступио Гаги Антонијевићу. С уметничке стране прича је занимљива јер на логор гледа кроз призму једне девојчице која себи поставља за циљ да победи зло, што је на крају и успела спасавајући свог малог брата у ужасним околностима. Са научног гледишта, строго чињеничног, филм има одређених мањкавости које ипак нису велике и пресудне, и које вероватно западну за око само нама који нешто боље познајемо ту тему. Међутим, веома је важно да је тај филм снимљен. Што се тиче Зафрановићеве “Дјеце Козаре”, заиста с нестрпљењем очекујем тај филм, као и сваки са историјском тематиком. Знате, само велики уметник ће проговорити и о злу које су припадници његовог народа починили над другима. А то није лако и то не може свако. Имао сам прилике, у време када сам припремао “Аустријанку”, да прочитам сценарио за тај филм, а који су заједно, средином осамдесетих, урадили Зафрановић и Арсен Диклић. Подсећам да је овај други тада био познати писац чије дело је и “Не окрећи се сине”, а које се бави сличном тематиком. Иначе, између “Дјеце Козаре” и “Деце рата” има великих сличности. Мора је имати, јер је и тема практично иста. Без обзира што је прво филм, а друго роман. Јер, на крају крајева, и порука је иста: зло је универзално, као и добро. Али добро некако увек побеђује. Да није тако, нити би он снимао такве филмове, нити бих ја писао овакве романе.

Чињенице горе од маште

ЛАС: Историје имамо, као што рече једном Пекић и “превише за један мали народ”, али као жанр историјски романи дуго су, осим неких часних изузетака, некако били у другом плану, посебно они стварани око неких болних тема из наше историје које су гуране под тепих у име виших циљева?

МИЛЕКИЋ:  Тачно је да нема много романа о Јасеновцу и другим болним темама. Није их било из разних разлога, од идеолошких па до неспремности писаца да се ухвате у коштац са компликованим, замршеним и “незгодним” темама. Било како било, данас се бар могу писати без идеолошких притисака, бар може онај ко то жели и осећа се спремним за то. Романи су добар начин да се патње људи у том и сличним логорима представе широј публици на начин који ће разумети. Али, иако је у питању историјска белетристика, морамо се држати чињеница. И опет кажем, машти има места, али само у оквиру њих. Јер у овом случају, чињенице су горе од било какве маште. Ја се бар тога придржавам и тако гледам на то.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.