Вања Булић, публициста, о људским “рупама” у глави: Највећи родољупци су и даље по кафанама

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” београдски публициста, некадашњи члан легендарне редакције листа “Дуга” и аутор емисије “Бисери” Вања Булић поводом трећег издања књиге “Рупе у глави”, која представља скуп сатиричних прича написаних у посљедњих четрдесетак година.

- Ове врсте сатиричних прича су ванвременске. Ви и данас, када читате, рецимо, Радоја Домановића, његове “ликове” можете и данас препознати на улици или телевизији. Проблем је што се и даље углавном бавимо инсинуацијама на истину. И сада ми се зна десити да, када напишем неки истинит текст, људи кажу: “Види што је ово добра сатира”, пошто не могу да верују да може да изађе нешто о чему се углавном ћути. А то ми се дешавало и раније, док сам радио за лист “Дуга”. Када читам те старе чланке, они одишу том неком сатиром. Тога данас нема - каже Булић. 

У наставку овог разговора Булић је говорио и о “покондиреним тиквама” и “кафанским родољупцима”, зашто сматра да живимо у сличном времену као оном док је владао Милош Обреновић, те шта га је највише потресло током снимања емисије “Бисери”. На крају је описао и какав је човјек био легендарни Партизанов голман Милутин Шошкић, како је изгледало несрећно дјетињство Петра Божовића, али и открио зашто сматра да су легендарне реплике из “Лепа села, лепо горе”, филма који је снимљен по његовој истоименој књизи, представљале крик једне генерације.

ГЛАС: Књига има симболично име “Рупе у глави”, како сте дошли до њега, на које рупе сте мислили?

БУЛИЋ: Сви се рађамо као табула разе, празних глава, и онда нам их пуне. Али увек остане понека празнина. И добро је ако можеш запушити их нечим. И ја сам их имао. До деведесетих нисам знао где све Срби живе у оној Југославији. Као да ми је неко лупио шамар када се догодила Книнска крајина деведесетих. Хоћу рећи како су нам погрешним материјалом попуњавали те рупе у глави. Прво у школама, а касније и на факултетима. Наравно, и путем медија. А људи треба да се мењају, само магарци то не чине.

ГЛАС: Бранислав Нушић, Радоје Домановић и Стерија Поповић написали су нека од највећих сатиричних дјела. Утисак је да нисмо много поука извукли, и данас имамо много сумњивих лица, покондирених тикава...

БУЛИЋ: Тих “сумњивих лица”, нажалост, има и данас. Свуда, а посебно у политици. И покондирених тикава. Али не треба заборавити поменути и фантастичан Нушићев драмски текст “Власт”, у ком он описује шта је то власт, те како то изгледа када се политичари попну на мердевине и да ли они виде из те перспективе шта има “доле”. Многи се могу препознати и у Стеријиним “Родољупцима”, а посебно они “кафански ратници”. Они би као нешто бранили Косово, Српску, а када их упитате да ли су били тамо, негативно одговоре. Већина њих то ради само вербално и у кафанама. И ово је једна од тих прича о нашим рупама у глави.

ГЛАС: Шта је то што највише жуља данашње људе?

БУЛИЋ: Тешко се живи, јер стомак не може функционисати само од лепих речи. Дошло је неко време Милоша Обреновића, који је једном приликом упитао: “Прича ли народ вицеве?” Када му је “саветник” потврдно одговорио, узвикнуо је: “Добро је”. Други пут, када му је речено да народ ћути, он је узвикнуо: “Стежи!” Слично је и данас. Оно што ме ипак највише вређа јесте тај аутошовинизам. То је невероватно. Приче које су нам наметане тако дуго - “ми смо најгори”, “не треба нам нико други”... То је страшно и верујем самоуништавајуће. Али шта ћеш, подложни смо упијању и прихватању разних глупости које нам убацују у главу и онда почнемо да живимо са таквим мантрама мислећи да можемо само тако и никако другачије. Сатиричари покушавају да на све то укажу. Али њихов домет је мали, јер издавачке куће избегавају да штампају њихове књиге.. Сатире је мало и на телевизији. Сећам се, негде пре десетак година, хтео сам да урадим једну сатиричну серију. Јавило ми се мноштво младих људи. И на прво читање њихових прича сам могао закључити да су ти млади писци готово измештени из стварног живота. И онда се чудимо што ванвременске серије Синише Павића, попут “Бољег живота”, “Стижу долари”, “Бела лађа” или “Породично благо” имају толико успеха.    

ГЛАС: Да ли имате у плану неки нови пројекат?

БУЛИЋ: О једном још увек не смем да причам, али када је у питању други... Имам већ осам књига у којима је главни јунак Новак Ивановић. Планирам да наставим, а радња би требало да се догађа у Босни, у једном селу надомак Бањалуке. Многи ме питају да ли је то мој алтер его. Није мој, али јесте једног новинара којег више нема. Данас истраживачко новинарство, нажалост, више не постоји. Зна се унапред геометријски где ће шта у новинама да стане. Није потребан више ни потпис, а ни датум. Нема више онога: “Хајде да видимо шта у 'Политици' данас пише Момо Капор”. У данашњем новинарству чак 90 одсто текстова умре већ наредног дана. Мало је Тијанића и Тирјанића.

ГЛАС: По Вашој књизи прије 25 година снимљен је култни филм “Лепа села, лепо горе”. Да ли Вам импонује то што се поједине реплике из филма и данас користе?

БУЛИЋ: Не поједине, готово све. Испричао бих једну занимљивост. Нећу га именовати пошто се ради о једном мом познанику из Загреба. Једном приликом ми рече како има друштво које се једном месечно окупља и изнова гледа овај филм. Радили су то због реплика. Морам признати, а да не звучи патетично, како су оне настале ослушкујући крик једне генерације која тих деведесетих није била схваћена. Био је то крик младих људи и интелектуалаца који су имали своје мишљење о том несретном рату. И ми смо са великим страхом радили тај филм, не знајући како ће га људи прихватити.  

ГЛАС: На мене је највећи утисак оставила сцена у којој Никола Којо у тунелу прозива капетана Бату Живојиновића, те му тада каже: “Да су куће поштено зарађене, не би их тако лако палили једни другима”.

БУЛИЋ: Има ту велике истине. Када сам први пут отишао у Вуковар, написао сам репортажу чији је наднаслов био “Репортажа из ослобођеног Вуковара”. Прва реченица чланка: “Вуковар је ослобођен од кућа и људи”. То је тужна прича, која се понављала на свим странама. И онда су они који су писали о таквим и сличним стварима проглашавани издајницама. Искрено, мене не интересују будале у другим редовима, али у мојим да. Једно време су ми говорили да не идем на књижевне вечери, јер ми се не може гарантовати безбедност. Страшно је било. Не поновило се. Али то је неко лудило у главама, за које се надам да се неће никада поновити.

ГЛАС: Ваша емисија “Бисери” дуги низ година приказивана је на телевизији. Како сте успијевали пронаћи све те живописне ликове?

БУЛИЋ: Најбољи гости су ми биле жене, личности скрајнуте са маргина живота. Било је заиста потресних прича, па сам чак једном заплакао у емисији. Сећам се једне жене по имену Вера Ђукић. То ми је нешто најстрашније што сам икада доживео. Њен син је као добровољац отишао на сарајевско ратиште. Након извесног времена он нестаје. Несретна мајка годинама је покушавала наћи његове кости и место где је сахрањен. Када сам је питао како да је представим у емисији, она ми је рекла: “Ја сам мајка која као керуша трага за костима свог сина”. Када нисам умро у том тренутку. Тада ми је испричала и како је, док је тражила сина, знала сести крај врећа са неидентификованим костима и “испричати” се са сином. Сећам се и једног човека који је говорио како може да комуницира са ванземаљцима. Чим би му се поменуо рат, он би се искључивао и одлазио негде далеко. То је вероватно био његов одбрамбени механизам. Сећам се и једне урнебесне приче када ми је један певач показао слике са неке свадбе, а на којој тада веома познати естрадњаци леже у блату док их гости ките хиљадаркама “швајцараца”. Испричао је тада и једну своју свадбену анегдоту - како му је један газда рекао да за 200 евра седи на замрзнутој торти и пева. Он је то прихватио, а онда је чак и своје кинеско одело наплатио као да је “версаће”. Ово ме сада подсети на нешто друго. Својевремено сам урадио и једну монодраму коју је маестрално изводио Бићко из “Индексовог позоришта”. Зове се “Јачи смо од судбине”. У њој су главни ликови певачица народне музике и глумица. Обе траже националну пензију и “надгорњавају” која је више то заслужила. Кроз ово сам покушао да прикажем сву ту људску глупост и од кога смо све ми направили “народне хероје”. 

ГЛАС: Написали сте и многе романсиране биографије, од оне о голману Милутину Шошкићу, до глумачких величина попут Петра Божовића, Мише Јанкетића, Лазара Ристовског, Јелисавете Секе Саблић. Ко је од њих на Вас оставио највећи утисак и због чега?

БУЛИЋ: Мени је Милутин Шошкић био идол. Био и остао. И данас се сећам његових одбрана са утакмице између Партизана и Реал Мадрида 1957. године. Радило се о маестралном голману, са мачјим рефлексима. Једном приликом успео сам га упознати и тада смо се договорили о писању биографије. То није била књига о спорту, већ о животу једног необичног и принципијелног човека. Када је прочитала ову књигу, супруга ми је рекла: “Ово је сјајан човек, али тешко би било живети у његовим ципелама због принципа којима се руководио”. Док је бранио у немачком Келну, сазнао је за клупске малверзације и намештање утакмица. Када су хтели да продуже уговор, он је то одбио. Урадио је то иако је у претходном уговору постојала клаузула да, ако то не учини, не може више нигде бранити. Своју голманску каријеру је завршио са непуне 33 године иако је могао бранити још дуго. Шта су ти принципи! Друга занимљива ствар везана за њега јесте што су Шошкићеви некада живели у Пећкој патријаршији, коју су током Другог светског рата окупирале италијанске снаге. Када се 2007. вратио из Америке, на родној груди је поново затекао италијанске војнике. И ова књига управо је посвећена том кругу.

ГЛАС: А када су у питању остали?

БУЛИЋ: Петар Божовић је, рецимо, плакао док је говорио о свом детињству. Мајке се не сећа, а оца су му када је имао три године одвели на Голи оток. С друге стране, када сам припремао књигу о Секи Саблић, вриштао сам од смеха. Недавно ми се посрећило да имам прилику да приредим и књигу о Аци Лукасу. То је једна сјајна прича о животу и рокенролу осамдесетих. Мало људи зна да је Лукас некада био рокер. А онда долазе деведесете и преживљавање. Рокери “продају” душу и одлазе у народњаке. И ту почиње прича о сплавовима. Трећи део књиге посвећен је том његовом успону на естради. И он о свему томе отворено говори, без устезања, па и о дроги, коцкању, али и свим својим женама. Они који су га напали, али и мене, искористили су само две реченице из књиге, а у којима он говори о полицијској акцији “Сабља”, али и Александру Вучићу.  

Тајне службе и медији

ГЛАС: Током лудих деведесетих радили сте у листу “Дуга”. Недавно је приказан и филм “Дубоко грло”, који говори о опасностима с којима су се сусретали новинари овог листа. Да ли је истина да су Вас службе тада пратиле?

БУЛИЋ: Па вероватно прате и прислушкују и Вас сада док причамо. (Смијех). Да се не заваравамо, у свим редакцијама је некада постојао човек који је на неки начин био повезан са безбедњацима. Најсмешније из тог периода ми је било када су ме оптуживали како сам сарадник КОС-а. Наравно да то није истина, али и да јесте, нико од нас није био сарадник неке стране обавештајне службе. Ипак, оно што ме и данас мучи јесте убиство наше колегинице новинарке Радиславе Даде Вујасиновић 1994. године. Иако су многи званичници тврдили како се ради о самоубиству, једном приликом ми је речено како је она ликвидирана због својих текстова о трговини оружјем, а у којима је она за то директно оптуживала неке од највиших војних званичника тадашње државе. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.