Слободан Бубњевић, физичар, за „Глас Српске“: Да је Хитлер имао атомску бомбу, бацио би је на Београд

Сви заједно смо знали да свијет више никад неће бити исти. Рекао је ово Роберт Опенхајмер, амерички физичар и научник који је стајао на челу пројекта “Менхетн” или боље речено “отац” атомске бомбе”, након прве успјешно изведене пробе у пустињи Новог Мексика 16. јула 1945. године. Те исте године, нажалост, бачене су двије атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Колико смо данас близу или далеко од једног оваквог црног сценарија, односно да ли све затегнутији односи између Русије и НАТО-а могу довести свијет на ивицу уништења?

Према ријечима научног новинара, писца и физичара Слободана Бубњевића, док постоји и једна једина нуклеарна направа, постоји и могућност атомског рата. Будући да се, како је истакао, послије пројекта “Менхетн” свијет никада више неће вратити у стање без нуклеарног оружја, сваки облик тензија међу некима од девет нуклеарних сила забрињава, а посебно кад је ријеч о САД и Руској Федерацији.

- Данас на свету има више од 13.000 нуклеарних бојевих глава, а већина је у арсеналима ове две земље. То је много мање од 60.000, колико их је било на крају хладног рата, али је и даље ужасно много из перспективе могућег узајамног уништења. Ситуација у Украјини је драматична, тај ужасни рат је свакодневна претња, али то је ипак конвенционални, такозвани прокси рат, највише налик на Кореју, на пример. Очигледно се одржава равнотежа и нисмо ушли у нуклеарни рат. Али, нуклеарне тензије међу силама су често ван јавне, медијске сфере, понекад и без рата какав је украјински. Заправо то је нешто што на дневном нивоу обликује међународну политику и чега углавном и нисмо свесни, а тиче се живота свих нас - каже у интервју за “Глас Српске” Бубњевић.

ГЛАС: Недавно се у продаји нашла Ваша књига “Алхемија бомбе”, која се управо бави овом нуклеарном темом која након хладног рата и Кубанске кризе поново постаје више него актуелна. Шта Вас је подстакло да је напишете?

БУБЊЕВИЋ: Неки од првих, иначе врло информисаних читалаца “Алхемије бомбе” су ми рекли: “Како ја ово нисам знао?” Историја развоја нуклеарних технологија, заправо, не само да је потенцијално занимљива за читаоца, него мислим и да га се она тиче. То је кључни мотив за “Алхемију бомбе”, да се на занимљив начин исприча прича која је важна за публику, а о којој се код нас не пише довољно.

Почео сам да пратим, како се то каже у медијима, ову тему пре скоро двадесет година, када сам као млад новинар посвећен сектору науке у недјељнику “Време” спремио један фељтон из шест делова о пројекту “Менхетн”. Била је то шездесета годишњица Хирошиме и мој покојни уредник Александар Ћирић се заложио да одвојимо силан простор за ову причу. Мада сам као физичар знао доста о науци иза бомбе, тек то новинарско истраживање ми је открило сву сложеност и последице које се крију иза ове приче.

Из разлога које сам поменуо испоставило се да се та тема никада није “потрошила” и да ми је две деценије касније и више од 60 чланака и есеја које сам написао једнако интригантна. Онда је избио рат у Украјини и показало се да та тема није резервисана само за наше устаљене читаоце, на пример оне који прате “Науку кроз приче”, већ да се огроман број људи интересује за нуклеарна питања, а да заправо, сада, кад је прошло више деценија од хладног рата и када у Србији практично нема нуклеарних физичара, људи врло мало знају о томе, нити имају одакле да сазнају. А то је једна од најбољих прича које треба испричати. Било је логично да о њој треба написати књигу.

ГЛАС: Гледано из садашњег угла, како је историја развоја нуклеарног оружја и реактора измијенила савремену цивилизацију?

БУБЊЕВИЋ: Прича о развоју нуклеарне бомбе, са свим њеним необичним обртима, драматичним последицама, величанственим сазнањима која су помешана са најстрашнијим злочинима, готово античким људским драмама и на крају, снажним утицајем на живот свих нас, спада у оне приче из науке које се једнако тичу цивилизације и културе, ако хоћете - човека, колико и научног прогреса и историје науке.

ГЛАС: Тренутно је актуелан и филм “Опенхајмер”, који говори о творцу атомске бомбе. Шта би било са свијетом да је Хитлер имао ово моћно оружје?

БУБЊЕВИЋ: Свет би био пакао. И без нуклеарног оружја, нацисти су побили толики свет, дословно милионе људи. Са таквим оружјем уништавали би град по град. Ми смо у Србији и БиХ на пример врло добро осетили шта је значила та политика војне одмазде нациста. На један миг нацистичких лидера биле би убијане не хиљаде, него милиони.

Уверен сам да би Хитлер међу првим градовима које би обрисао са карте уништио Београд, који га је нервирао још од Првог светског рата. При томе немачка физика је доминирала светом пре Другог светског рата и сам Опенхајмер је као и апсолутна већина америчких физичара тог доба, немачки “ђак”, био је у Гетингену у тој генерацији где су сви после направили чудесне продоре у свет атома. Бојазан да би Вернер Хајзеберг, а он је водећи немачки физичар тада и невероватан један ум, далеко креативнији од Опенхајмера, са сарадницима могао направити бомбу била је логична. И врло застрашујућа. Но, мало захваљујући лошим проценама окружена око Хитлера, мало и због Хајзенберговог отезања, то се срећом није десило.

Добили смо после америчке и совјетске бомбе, трагедију Хирошиме и Нагасакија, али ипак мислим да је свет боље прошао него да су се нацистички монструми докопали овог оружја.

ГЛАС: Да ли Вам је познато колико је до сада широм свијета извршено нуклеарних проба те које су то локације на планети на којима су ови експерименти са коришћењем енергије атома оставили трајне ожиљке?

БУБЊЕВИЋ: Након 1945, Лос Аламоса, Хирошиме и Нагасакија, детонирано је 1.800 бомби кроз пробе у девет земаља. То је огроман број. Срећом од 1963. и споразума ПТБТ велике силе више нису вршиле пробе над земљом, у ваздуху, свемиру и под морем. То је јако важно, јер су последице детонација већ биле постале преопасне. Највише трагова је у Невади у САД и на Семипалатинску у Казахстану, али и на атолу Бикини и Новој Земљи на Арктику. Та места су трајно уништена.

ГЛАС: Како смо до сада избјегли нуклеарно уништење, да ли је то због страха те колико дуго свјетски моћници могу и даље да пријете овим моћним оружјем које би уништило планету?

БУБЊЕВИЋ: Страх. То је једини одговор. Страх од нациста је покренуо пројекат “Менхетн”. Страх код Совјета и Американаца је узајамно произвео те чудовишне арсенале. Али због страха од одговора, од другог удара, нико се усуђује да их употреби. То је неочекивано добра страна бомбе. Захваљујући њој немамо светски рат већ 80 година. Зато бомба влада светом. И влада помоћу страха.

ГЛАС: Колико је близу да направи атомску бомбу била и Титова Југославија?

БУБЊЕВИЋ: Југославија је била на путу развоја бомбе. У првој фази, од 1948. до почетка шездесетих, потом након индијског теста, од 1974. до осамдесетих. Али никада је није развила. Тито је био пријатељ са Павлом Савићем, српским физикохемичарем који је 1939. године у Паризу био један од пионира открића фисије. Али у то доба су такви тајни пројекти били нормални. Сви су желели бомбу. И кад су покренули Винчу, то је био запањујући развој. За само 10 година у земљи која није имала никакву физику дословно се та наука у монархији уопште није развијала, студенти и пар пионира су направили два реактора и самостално покренули ланчану реакцију. Тито је калкулисао и закључио да више добија ако тиме тргује. Потписивао је споразуме и афирмисао антинуклеарни пут у Несврстанима, али је стално покушавао да покаже како Југославија може да направи бомбу ако хоће.

Зато је Винча дуго била средство у дипломатији. Тамо је, у тајно постројење, доведено више краљева и председника него у палату СИВ-а. И сви су они мислили да је Тито на корак од бомбе - мада заправо није био. Могло би се рећи да нам се то после помало обило и о главу - кад смо сами себи већ растурили државу, нико није превише журио да је спасава. Једна нуклеарна сила мање свакако. Оно што нам је данас остало су врло развијене природне науке. Нуклеарна физика је на крају пропала, али остатак науке је врло напредовао.

ГЛАС: У књизи се, ако се не варам, бавите и Ираном, Сјеверном Корејом и другим успјешним и неуспјешним нуклеарним силама.

БУБЊЕВИЋ: Да. Свака од тих прича је запањујућа драма за те народе. Неке су се нације због бомби дословно саможртовале, само да их направе.

ГЛАС: Запањујућа разорна моћ фузионих бомби каква је била совјетска “цар бомба” од 50 мегатона довела је до првих споразума о нуклеарном разоружању. У поређењу с овом бомбом, колике су снаге данашње?

БУБЊЕВИЋ: Цар бомбу је генијални Андреј Сахаров пројектовао на 100 мегатона, али ради смањења штете по околину на његов предлог детонирана је над Новом Земљом са 50 мегатона. И то је било монструозно. Ударни талас је три пута обишао планету Земљу. Печурка се подигла скоро до границе свемира. Пројектована “цар бомба” је око 8.000 пута јача од Хирошиме, да падне на Београд, зона тоталног уништења би се простирала од Карпата до Бијељине. Данашњи арсенали су тог реда, садрже бојеве главе које се не без разлога зову “убице држава”.

ГЛАС: У књизи сте се бавили и цивилном употребом фузије. Да ли су и колико годинама скривани инциденти у постројењима “Мајак” и “Виндскејл” наговијестили трагедије у Чернобиљу и Фукушими?

БУБЊЕВИЋ: Сви ти инциденти су чувани у тајности, и на западу и на истоку. Пре Острва три миље, у Америци је на осам реактора дошло до топљења. “Мајак” је изазвао настанак такозваног “источноуралско радиоактивног трага”, дугог 300 километара. “Виндскејл” у Енглеској 1957. је такође скриван и по мим мишљењу је најјезивији, јер се инцидент на крају срећом сам прекинуо. Нико није знао зашто се графит у реактору запалио, нити како га угасити. Такви реактори са ваздушним хлађењем се зато више нигде не праве. Проблем је што су сви ти рани реактори били војни и безбедност је била не тако битна.

То је корен и проблема са Чернобиљом јер РБМК реактори не би били први совјетски избор да није војне предисторије. Али, ови инциденти су нам данас корисни. У даљој будућности човек нема избора, број становника планете не може да опстане ако се не окренемо енергији атома, само је питање да будемо мудри и почнемо да правимо безбедне реакторе. И ватра је једном била велики ризик, али смо научили да је користимо, а да се не спалимо.

ГЛАС: Да ли је сљедећа нуклеарна електрана “Запорожје”? Које су потенцијалне опасности?

БУБЊЕВИЋ: Први пут у историји неки реактори су се нашли усред ратних сукоба. Навијам за тај, иначе сјајан ВВЕР-1000 дизајн реактора, да издржи овај изазов. И наравно, да се рат заврши.

Биографија

Слободан Бубњевић је научни новинар, писац и физичар, аутор и коуредник портала “Науке кроз приче” од оснивања 2017. године. Ради као стручни савјетник за комуникације у Институту за физику у Београду. Прије тога је био у Центру за промоцију науке и недјељнику “Време”. Пише за бројне домаће медије, а објављује и у страним часописима. Аутор је двије књиге и члан Српског књижевног друштва.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.