Никола Ракочевић, глумац, за “Глас Српске”: Гушење идентитета ствара политичке фрустрације

Сваки појединац види разлог за своје учешће у њему одбраном вредности које поштује и воли. У том контексту Миркова животна позиција је незахвална, он није најморалнији лик који је постојао на планети, али има принципе који су њему битни и које не жели изневерити. Налази се у расцепу између породице и рата који бесни око њега, а у којем се он нашао иако то није желео.

Рекао је ово за “Глас Српске” Никола Ракочевић, један од најталентованијих српских глумаца, објашњавајући како је он доживио лик Мирка Јовића, српског сељака који је у четницима, чији је млађи брат у партизанима, а најмлађи се ломи на коју ће страну, а којег он тумачи у филму “Хероји Халијарда” Радоша Бајића.

- Јовић је сеоски, породичан човек којег рат ставља у необичну позицију, променивши му живот и претворивши га у хероја који не жели славу и част него жели да сачува породицу у времену које не мари за људске жеље. Ликови попут Мирка, људи са таквом врстом проблема или дилеме у карактеру су инспиративни за глумца и дају нам прилику да остваримо што занимљивију улогу - додао је Ракочевић.

ГЛАС: Колико Вам је, као неком из Београда 21. вијека, било тешко ући у лик сеоског човјека из другог времена и дати му увјерљивост и људскост разумљиву публици, а не изгубити аутентичност епохе?

РАКОЧЕВИЋ: Пошто сам пореклом из Крагујевца, тачније из једног приградског насеља у близини Крагујевца, где сам одрастао у сеоском окружењу до своје 18. године, где су држали краве и коње, то ми није непозната средина, тачније више сам времена провео на селу него у граду. Са друге стране мој прадеда по оцу био је у четницима, тако да сам имао и лични увид у судбину припадника тог покрета. Наравно не у смислу да ја сад пропагирам неке идеје ЈВуО, него да су ми као глумцу ова искуства олакшала пут у тумачењу улоге, да што лакше поставим однос са њима као карактерима, да бих их што уверљивије представио публици.

ГЛАС: Писац Дејан Стојиљковић недавно је рекао да су данас приче о подјели на партизане и четнике смијешне, јер то је отприлике као подјела на навијаче БСК-а и Југославије, али судећи по бурним реакцијама на “Хероје” и даље смо као народ спремни на све осим суочавање са истином и чињеницама?

РАКОЧЕВИЋ: Са једне стране он је у праву. Занимљиво је да ми данас немамо ни праву монархистичку, нити комунистичку опцију, не само у Србији, него и на Балкану, али имамо веома бурне реакције на “Хероје”, са обе стране тог назовимо га “за и против”, политичког стајалишта. Рекао бих више да је то питање идентитета, које је сурово укинут, те био забрањен деценијама. Као народ везани смо за војну традицију, само у том периоду од 1912. године до 1945. године учествовали смо у четири рата и преживели велику националну голготу, што је на неки начин уписано у нашим генима. Нешто што се не брише лако. Наша национална идентификација са војском и ратничким духом је снажна у колективном националном наслеђу. И тада долазимо у ситуацију да се ко се год у Другом светском рату приклонио четничкој фракцији нашао забрањен и прогнан из јавног сећања, уз крајње екстремне ситуације да је породицама наређивано да се одрекну својих ближњих. Не улазећи у политичке ставове, било које фракције, и поражене и победничке у Другом светском рату, тешко је са људске стране прихватити да се одричете оца или брата, зато што се нашао у редовима погрешне политичке стране. То је озбиљан напад на идентитет и то је фрустрација која је годинама потискивана и због тога је свако ново преиспитивање те тематике испраћено бурним реакцијама, које често превазилазе значај филмске уметности.

ГЛАС: Колико је наша склоност ка потпиривању сукоба и подјела помогла овако жучним реакцијама, иако је у питању само играни филм који се бави одређеним историјским моментима?

РАКОЧЕВИЋ: Када се историја конструише, није неприродно и да се деконструише. Ако се манипулисало чињеницама 1945. године, зашто се то не би исправило 2023. године. Нека историја као наука донесе суд шта се стварно дешавало на основу историјских чињеница, да се том проблему приступи са мањком страсти и са више разума. “Хероји Халијарда” су филм који се бавио једном истинитом епизодом из српске историје, који се бави чињеницом да су четници спашавали америчке и енглеске пилоте. То су чињенице, не може се оповргнути тако лако, постоје документа која то потврђују, али ако он мотивише историчаре да се непристрасно баве тим дешавањима, тим боље, али научнике, не људе подељене на фракције или симпатизере неке од страна, који се навијачки односе према филму или историји, а врло мало познају и једно и друго.

ГЛАС: Дијелили сте сцену са глумачким великанима попут Петра Божовића и Жарка Лаушевића у једној комплексној продукцији у сваком погледу од физичког до емотивног. Колико Вас је то искуство обогатило у занатском смислу?

РАКОЧЕВИЋ: Играо сам у доста филмова и серија у последњих десетак година. Свака улога била је различито и значајно искуство. Сваком глумцу је важно да попут, рецимо, музичара или спортисте, буде у “тренингу” и да ради са људима, који су јако добри у свом послу, попут Петра Божовића или покојног Жарка Лаушевића. Доста можете да научите од њих, али можете и да научите нешто од млађих колега, јер је рад константно учење. Учење је двосмерна улица. Логично је да више научите од неког попут Божовића или Лауша, коју су током каријера и живота прошли доста тога, али свако на сету може да вас мотивише или инспирише у одређеном тренутку, да вас натера да извучете и дате публици најбоље од себе.

ГЛАС: Занимљива је и Ваша рола у филму “Мрак”, који се бави непопуларном темом у модерној кинематографији, животом Срба на Косову, у једној чудној, скоро па хорор атмосфери, али да буде тужније није у питању фикција, већ реалност, у којој ти људи живе сваки дан.

РАКОЧЕВИЋ: Са Душаном Илићем радим дуго, добри смо пријатељи и доста тога смо прошли заједно на разним сетовима. Добро познајем како он пише и шта жели постићи, што ми олакшава глумачки дио задатка у његовим пројектима. “Мрак” је, по мом скромном суду, можда и његово најбоље редитељско дело. Имао је проблема са фестивалима, из баналних разлога, где се мало селектора усуђивало да га стави на фестивалске програме, бојећи се реакција и оптужби да су пустили просрпски филм. Што је, да будем директан, чиста глупост. Зашто ми не бисмо снимили филм који говори о нашој позицији. О позицији у којој се Срби налазе на Космету. Ми никога нисмо нападали или лажно оптуживали. Наши људи доле живе изоловано, у енклавама, у животима недостојним човека у 21. веку. То је универзална прича, која се на комплексан филмски начин бави сложеним односима унутар једне породице, односима оца и кћерке и њиховог живота у екстремним спољним условима. Филм није једностран. Он искрено прича о том догађају, из наше перспективе, а да није национално острашћен и због тога ми је значајан. Нити се извињава било коме, нити оптужује било кога, нити подилази било коме, али говори из српске перспективе, што је вероватно разлог што није приказан на добром делу фестивала.

ГЛАС: Оснивач сте путујућег позоришта са којим сте обилазили мања мјеста широм Србије. Из тог искуства колико су ти људи, посебно дјеца и млади, заинтересовани данас за умјетност, док их окружење хронично бомбардује баналним темама и естрадним садржајима?

РАКОЧЕВИЋ: Искрено, мислим да би тим људима било драже да им дође нека естрадна звезда, да им да подршку, кад већ имају ту моћ код њих. Стекао сам утисак да се људи у мањим местима или селима, на неки чудан и додао бих, непотребан начин осећају мање вредним. Можда је погрешан мој утисак, али нема ни потребе за тим комплексима, јер живе на прелепим местима, која имају много тога, што велики градови немају. Када је у питању уметност, већина људи на овој планети има потребу за њом. Ми смо играли представе у мањим местима, њима је то било значајно, мени је било значајно. Нажалост, естрадизација уметности узела је маха, људи су се навикли на лак и бесплатан садржај, тешко их је покренути да оду у позориште или концерт класичне музике. Са друге стране једнако је погубна елитизација уметности, где се ствара мишљење да је уметност намењена једној групацији публике, која се наводно разуме шта је уметност. Наш одлазак тамо са путујућим позориштем је једна врста покушаја да се уметност приближи људима, да деца добију праву информацију на време, да их она покрене, јер деца далеко брже и непосредније реагују. Да избегнемо заједно замке естрадизације и елитизације и да уживамо у оном што уметност може понудити човеку, при чему је свеједно да ли он живи у граду или на селу.

Жеље

ГЛАС: Опробали сте од “Шејтановог ратника” до данас у скоро свим жанровима са широким распоном карактера које сте тумачили. Да ли је остала нека врста улоге коју бисте вољели да заиграте онако фановски за своју душу, ако би се коцкице поклопиле?

РАКОЧЕВИЋ: Волео бих да научим да свирам гитару, али то нема везе са глумом (смијех). Немам жељу за одређеном улогом, али желим да што чешће срећем људе, са којим могу да направим позоришну представу и то ми се на сву срећу у посљедње време често и дешава. Није ми битан жанр нити улога, битан ми је текст и да је идеја добра, али да су ми пре свега људи инспиративни, да бих направио занимљивију улогу. Односи међу људима су кључ и на филму и театру, да би гледаоцима пренели емоцију између нас, између идеје и друштва, ако то нисмо успели, нисмо ништа урадили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.