Nikola Rakočević, glumac, za “Glas Srpske”: Gušenje identiteta stvara političke frustracije

Svaki pojedinac vidi razlog za svoje učešće u njemu odbranom vrednosti koje poštuje i voli. U tom kontekstu Mirkova životna pozicija je nezahvalna, on nije najmoralniji lik koji je postojao na planeti, ali ima principe koji su njemu bitni i koje ne želi izneveriti. Nalazi se u rascepu između porodice i rata koji besni oko njega, a u kojem se on našao iako to nije želeo.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Nikola Rakočević, jedan od najtalentovanijih srpskih glumaca, objašnjavajući kako je on doživio lik Mirka Jovića, srpskog seljaka koji je u četnicima, čiji je mlađi brat u partizanima, a najmlađi se lomi na koju će stranu, a kojeg on tumači u filmu “Heroji Halijarda” Radoša Bajića.

- Jović je seoski, porodičan čovek kojeg rat stavlja u neobičnu poziciju, promenivši mu život i pretvorivši ga u heroja koji ne želi slavu i čast nego želi da sačuva porodicu u vremenu koje ne mari za ljudske želje. Likovi poput Mirka, ljudi sa takvom vrstom problema ili dileme u karakteru su inspirativni za glumca i daju nam priliku da ostvarimo što zanimljiviju ulogu - dodao je Rakočević.

GLAS: Koliko Vam je, kao nekom iz Beograda 21. vijeka, bilo teško ući u lik seoskog čovjeka iz drugog vremena i dati mu uvjerljivost i ljudskost razumljivu publici, a ne izgubiti autentičnost epohe?

RAKOČEVIĆ: Pošto sam poreklom iz Kragujevca, tačnije iz jednog prigradskog naselja u blizini Kragujevca, gde sam odrastao u seoskom okruženju do svoje 18. godine, gde su držali krave i konje, to mi nije nepoznata sredina, tačnije više sam vremena proveo na selu nego u gradu. Sa druge strane moj pradeda po ocu bio je u četnicima, tako da sam imao i lični uvid u sudbinu pripadnika tog pokreta. Naravno ne u smislu da ja sad propagiram neke ideje JVuO, nego da su mi kao glumcu ova iskustva olakšala put u tumačenju uloge, da što lakše postavim odnos sa njima kao karakterima, da bih ih što uverljivije predstavio publici.

GLAS: Pisac Dejan Stojiljković nedavno je rekao da su danas priče o podjeli na partizane i četnike smiješne, jer to je otprilike kao podjela na navijače BSK-a i Jugoslavije, ali sudeći po burnim reakcijama na “Heroje” i dalje smo kao narod spremni na sve osim suočavanje sa istinom i činjenicama?

RAKOČEVIĆ: Sa jedne strane on je u pravu. Zanimljivo je da mi danas nemamo ni pravu monarhističku, niti komunističku opciju, ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu, ali imamo veoma burne reakcije na “Heroje”, sa obe strane tog nazovimo ga “za i protiv”, političkog stajališta. Rekao bih više da je to pitanje identiteta, koje je surovo ukinut, te bio zabranjen decenijama. Kao narod vezani smo za vojnu tradiciju, samo u tom periodu od 1912. godine do 1945. godine učestvovali smo u četiri rata i preživeli veliku nacionalnu golgotu, što je na neki način upisano u našim genima. Nešto što se ne briše lako. Naša nacionalna identifikacija sa vojskom i ratničkim duhom je snažna u kolektivnom nacionalnom nasleđu. I tada dolazimo u situaciju da se ko se god u Drugom svetskom ratu priklonio četničkoj frakciji našao zabranjen i prognan iz javnog sećanja, uz krajnje ekstremne situacije da je porodicama naređivano da se odreknu svojih bližnjih. Ne ulazeći u političke stavove, bilo koje frakcije, i poražene i pobedničke u Drugom svetskom ratu, teško je sa ljudske strane prihvatiti da se odričete oca ili brata, zato što se našao u redovima pogrešne političke strane. To je ozbiljan napad na identitet i to je frustracija koja je godinama potiskivana i zbog toga je svako novo preispitivanje te tematike ispraćeno burnim reakcijama, koje često prevazilaze značaj filmske umetnosti.

GLAS: Koliko je naša sklonost ka potpirivanju sukoba i podjela pomogla ovako žučnim reakcijama, iako je u pitanju samo igrani film koji se bavi određenim istorijskim momentima?

RAKOČEVIĆ: Kada se istorija konstruiše, nije neprirodno i da se dekonstruiše. Ako se manipulisalo činjenicama 1945. godine, zašto se to ne bi ispravilo 2023. godine. Neka istorija kao nauka donese sud šta se stvarno dešavalo na osnovu istorijskih činjenica, da se tom problemu pristupi sa manjkom strasti i sa više razuma. “Heroji Halijarda” su film koji se bavio jednom istinitom epizodom iz srpske istorije, koji se bavi činjenicom da su četnici spašavali američke i engleske pilote. To su činjenice, ne može se opovrgnuti tako lako, postoje dokumenta koja to potvrđuju, ali ako on motiviše istoričare da se nepristrasno bave tim dešavanjima, tim bolje, ali naučnike, ne ljude podeljene na frakcije ili simpatizere neke od strana, koji se navijački odnose prema filmu ili istoriji, a vrlo malo poznaju i jedno i drugo.

GLAS: Dijelili ste scenu sa glumačkim velikanima poput Petra Božovića i Žarka Lauševića u jednoj kompleksnoj produkciji u svakom pogledu od fizičkog do emotivnog. Koliko Vas je to iskustvo obogatilo u zanatskom smislu?

RAKOČEVIĆ: Igrao sam u dosta filmova i serija u poslednjih desetak godina. Svaka uloga bila je različito i značajno iskustvo. Svakom glumcu je važno da poput, recimo, muzičara ili sportiste, bude u “treningu” i da radi sa ljudima, koji su jako dobri u svom poslu, poput Petra Božovića ili pokojnog Žarka Lauševića. Dosta možete da naučite od njih, ali možete i da naučite nešto od mlađih kolega, jer je rad konstantno učenje. Učenje je dvosmerna ulica. Logično je da više naučite od nekog poput Božovića ili Lauša, koju su tokom karijera i života prošli dosta toga, ali svako na setu može da vas motiviše ili inspiriše u određenom trenutku, da vas natera da izvučete i date publici najbolje od sebe.

GLAS: Zanimljiva je i Vaša rola u filmu “Mrak”, koji se bavi nepopularnom temom u modernoj kinematografiji, životom Srba na Kosovu, u jednoj čudnoj, skoro pa horor atmosferi, ali da bude tužnije nije u pitanju fikcija, već realnost, u kojoj ti ljudi žive svaki dan.

RAKOČEVIĆ: Sa Dušanom Ilićem radim dugo, dobri smo prijatelji i dosta toga smo prošli zajedno na raznim setovima. Dobro poznajem kako on piše i šta želi postići, što mi olakšava glumački dio zadatka u njegovim projektima. “Mrak” je, po mom skromnom sudu, možda i njegovo najbolje rediteljsko delo. Imao je problema sa festivalima, iz banalnih razloga, gde se malo selektora usuđivalo da ga stavi na festivalske programe, bojeći se reakcija i optužbi da su pustili prosrpski film. Što je, da budem direktan, čista glupost. Zašto mi ne bismo snimili film koji govori o našoj poziciji. O poziciji u kojoj se Srbi nalaze na Kosmetu. Mi nikoga nismo napadali ili lažno optuživali. Naši ljudi dole žive izolovano, u enklavama, u životima nedostojnim čoveka u 21. veku. To je univerzalna priča, koja se na kompleksan filmski način bavi složenim odnosima unutar jedne porodice, odnosima oca i kćerke i njihovog života u ekstremnim spoljnim uslovima. Film nije jednostran. On iskreno priča o tom događaju, iz naše perspektive, a da nije nacionalno ostrašćen i zbog toga mi je značajan. Niti se izvinjava bilo kome, niti optužuje bilo koga, niti podilazi bilo kome, ali govori iz srpske perspektive, što je verovatno razlog što nije prikazan na dobrom delu festivala.

GLAS: Osnivač ste putujućeg pozorišta sa kojim ste obilazili manja mjesta širom Srbije. Iz tog iskustva koliko su ti ljudi, posebno djeca i mladi, zainteresovani danas za umjetnost, dok ih okruženje hronično bombarduje banalnim temama i estradnim sadržajima?

RAKOČEVIĆ: Iskreno, mislim da bi tim ljudima bilo draže da im dođe neka estradna zvezda, da im da podršku, kad već imaju tu moć kod njih. Stekao sam utisak da se ljudi u manjim mestima ili selima, na neki čudan i dodao bih, nepotreban način osećaju manje vrednim. Možda je pogrešan moj utisak, ali nema ni potrebe za tim kompleksima, jer žive na prelepim mestima, koja imaju mnogo toga, što veliki gradovi nemaju. Kada je u pitanju umetnost, većina ljudi na ovoj planeti ima potrebu za njom. Mi smo igrali predstave u manjim mestima, njima je to bilo značajno, meni je bilo značajno. Nažalost, estradizacija umetnosti uzela je maha, ljudi su se navikli na lak i besplatan sadržaj, teško ih je pokrenuti da odu u pozorište ili koncert klasične muzike. Sa druge strane jednako je pogubna elitizacija umetnosti, gde se stvara mišljenje da je umetnost namenjena jednoj grupaciji publike, koja se navodno razume šta je umetnost. Naš odlazak tamo sa putujućim pozorištem je jedna vrsta pokušaja da se umetnost približi ljudima, da deca dobiju pravu informaciju na vreme, da ih ona pokrene, jer deca daleko brže i neposrednije reaguju. Da izbegnemo zajedno zamke estradizacije i elitizacije i da uživamo u onom što umetnost može ponuditi čoveku, pri čemu je svejedno da li on živi u gradu ili na selu.

Želje

GLAS: Oprobali ste od “Šejtanovog ratnika” do danas u skoro svim žanrovima sa širokim rasponom karaktera koje ste tumačili. Da li je ostala neka vrsta uloge koju biste voljeli da zaigrate onako fanovski za svoju dušu, ako bi se kockice poklopile?

RAKOČEVIĆ: Voleo bih da naučim da sviram gitaru, ali to nema veze sa glumom (smijeh). Nemam želju za određenom ulogom, ali želim da što češće srećem ljude, sa kojim mogu da napravim pozorišnu predstavu i to mi se na svu sreću u posljednje vreme često i dešava. Nije mi bitan žanr niti uloga, bitan mi je tekst i da je ideja dobra, ali da su mi pre svega ljudi inspirativni, da bih napravio zanimljiviju ulogu. Odnosi među ljudima su ključ i na filmu i teatru, da bi gledaocima preneli emociju između nas, između ideje i društva, ako to nismo uspeli, nismo ništa uradili.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.