Небојша Јовановић, историчар, о деценијским изазовима Срба: Живимо у времену наслијеђених лажи

Вељко Зељковић
Небојша Јовановић, историчар, о деценијским изазовима Срба: Живимо у времену наслијеђених лажи

Сагледавајући историју српско-хрватских односа вјероватно би најбоље било да Срби и Хрвати никада нису ни живјели у истој држави. Провели су толике године у истом кревету, а да за то вријеме чак нису успјели да се нагоде ко је мушко, а ко женско. Због тога су се на крају и “потукли” почетком деведесетих година прошлог вијека.

Каже ово у шаљивом тону за “Глас Српске” историчар и књижевник Небојша Јовановић из Београда, а поводом најаве скорог изласка његове “нове” књиге симболичног и провокативног имена “Идемо на Загреб” и у Србији.

Ради се о роману који је у исто вријеме и ратна и антиратна књига, занимљиво штиво из прве руке и његово свједочанство као резервног официр о политичким и војним сукобима на простору некадашње Југославије.

Интересантно је да је овај Јовановићев роман, под овим именом, први пут, прије двадесет година, објављен у Хрватској, гдје је за веома кратко вријеме постао бестселер.

Како се уопште десило да овај српски роман тек послије двадесет година угледа свијетло дана и у Србији, како је он доживљен у Хрватској те шта је о њему рекао генерал Слободан Праљак, у овом интервју открива овај Лозничанин, који посљедњих десетак година ради као уредник у Заводу за уџбенике у Београду.

У наставку овог разговора он је објаснио и зашто сматра да је Југославија била грешка српског народа, како и због чега је историја Срба у двадесетом вијеку намјерно прекрајана те говорио о свим лажима с којима се српски корпус и данас суочава и бори. На крају је Јовановић, који за себе каже да је један нормалан патриота и националиста, објаснио и зашто сматра да би за Србију најбоље било да врати монархију.

ГЛАС: Откуд толики временски отклон, односно због чега овај роман тек сада објављујете у Србији?

ЈОВАНОВИЋ: Ово романескно штиво, настало на основу мог ратног дневника из деведесетих, први пут сам ставио на папир још 1998. године. Књига се тада звала “Дневник са резервистима”. Материјал сам однио једном великом београдском издавачу, али ми је он рекао да је то прича коју могу да причам својим пријатељима уз пиво, испред продавнице у Лозници. И на крају сам се и обратио својим пријатељима, који су ми помогли, што је и довело до тога да овај роман 2001. представим на сајму књига у Франкфурту.

Игром случаја тамо сам срео и упознао Јосипа Павичића, издавача из Хрватске. Узео је књигу, прочитао је и јавио ми се након пар дана с питањем да ли желим да он тај роман објави у Хрватској. У први мах био сам запрепаштен, чуј да Хрвати читају исповијест једног српског резервног официра.

Али, десило се нешто сасвим неочекивано. Роман је постао хит. Мислим да је било чак једанаест “званичних” издања. Роман је тада похвалио и хрватски генерал Слободан Праљак, а он је тада своје своје утиске са промоције ове књиге у Загребу сажео у реченицу да се у роману “не продају м.... за бубреге”.

ГЛАС: Како је тај ваш успјех тада дочекан у Београду?

ЈОВАНОВИЋ: Није добро, чак су ми и многи, од којих сам најмање то очекивао, замерили зашто сам то урадио. Нису могли да разумеју толику популарност тог мог романа у Хрватској. Наравно, било је то и време када је још жарио и палио Слободан Милошевић. Начин на који сам ја описао своје ратовање у Хрватској није одговарао онима који су тада владали и стварали слику о некаквом српском Рамбу, а ја сам писао о свести мобилисаног човека, коме је само једна ствар била на памети, да сачува живу главу и врати се кући.

Све што је описано у овом роману је у ствари представљено из угла обичних војника, како су они доживјели тај рат. Говори о људима којима су обучене униформе и дате пушке те им речено да иду да се боре. А тако се у рат не иде.

То није био рат Србије против Хрватске, већ рат Југословенске народне армије против паравојних јединица у Хрватској. Био је то сукоб који се одвијао између народа и његове сопствене државе. Био је то рат са полуистинама с обе стране.

Када сам сео да пишем овај роман, није ми била намера да сведочим о карактеру тог рата. Хтео сам да из свог личног угла опишем те ратне дане проведене као резервни официр бивше Југословенске народне армије. Покушао сам бити неутралан и све фактографски пренијети на папир, покушавајући то уобличити у једно читљиво штиво. Ништа није измишљено. Писао сам о неким нормалним људима који нису никога мрзели већ су мобилисани за рат о којем тада нису знали готово ништа. И мислим да се због тога и ова књига и свидела добром делу читалачке публике у Хрватској.

ГЛАС: Шта вам је остало посебно у сјећању?

ЈОВАНОВИЋ: Тешко је издвојити јер је било доста тога. Ипак најјачи утисак на мене је оставио тај неки драмски сукоб који је постојао између народа и војске, за коју тада нисмо знали како се више зове. Нисмо више знали шта је наша држава па су се постављала питања шта то ми овде радимо и због чега. А поготово након што је Словенија “изашла” из Југославије. Народу је неко морао рећи зашто му даје пушку у руке. Када он то зна, народ ће без много приче устати да се бори за своју земљу, као што се борио 1914. или рецимо од 1992. до 1995. године за Републику Српску, јер је то била њихова земља коју су хтели да одбране.

ГЛАС: Зашто суочавање с прошлошћу иде толико споро?

ЈОВАНОВИЋ: Разлози за то су дубљи и назнаке одговара се могу наћи у нашој заједничкој историји. То није производ само тренутка, него и наслеђених лажи. Није то филозофирање. Мислим да је југословенска држава сама по себи носила превише лажи. И онда су оне гурнуте пред људе да се изборе с њима. Речено им је: “Хајде ви их решите и распетљајте”. А то, наравно, није било могуће, бар не у том времену.

ГЛАС: Често се говори о некаквом великосрпском хегемонизму. Недавно је књижевник Мухарем Баздуљ рекао да он уистину постоји, не би Србија данас била толико мала.

ЈОВАНОВИЋ: То је тачно. Добро је констатовао. И нема се ту шта додати. И то је једна од тих лажи о којима сам говорио да су биле присутне у време Југославије, али и касније. И с тим лажима се ушло у ратове деведесетих. Прича о некаквом великосрпском хегемонизму је само флоскула. Волели смо много некадашњу нам државу, јер је пружала социјалну сигурност, али је у њој владало лажно братство и јединство. Заправо све је било лаж. Причано је како је неке народе српска чизма стегла још 1918. године и не дам им да мрдне. Много је тих неистина па тако и данас у неким историјским књигама пише како је 1943. и 1945. године настала Југославија. И то није тачно. Лаж је и да је Тито створио некадашњу нам државу. У ствари скоро све поставке Титове идеологије су саме по себи биле нетачне, јер је Југославија створена 1918. године од стране српске државе и носилац суверенитета те и такве државе био је српски фактор.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли како је над појединим српским владарима извршен највећи идеолошки масакр у времену послије 1945. године.

ЈОВАНОВИЋ: Па тако је било. Десило се то Карађорђевићима. Највише је то на својој кожи осетио краљ Александар, зато што је он био антикомуниста. Толико је неистина изнето о њему и против југословенске владе у Лондону, да је то непојмљиво. Мрзели су их без икакве потребе и разумних аргумената, при том заборављајући да није било тог истог краља,. Тито не би имао шта да и “обнавља”. Он је само наследио државу која му је остављена. У Титово време су нас учили и како је краљ Александар диктатор и фашиста. Издајник. Говорили су како у његове време није било слободе штампе. Наравно, све то није било тачно. Ни приближно истини. И све то су сам нам говорили разни живописни ликови у чије време није било никакве слободе штампе. У ствари, они су били диктатори. Нико никада није хтео да помене да је тај исти краљ био врховни командант оне славне српске војске која се борила на Церу, Колубари, на Солунском фронту. То није било ни у једном историјском уџбенику.

ГЛАС: А какви су нам данас ти исти уџбеници?

ЈОВАНОВИЋ: Посљедњих година покушали смо да покажемо ко су били једни, а ко други. До 2000. године све то није било појашњено те су лаици могли да помисле и како су партизани и четници пали с Марса. Да су једни позитивци, а сви остали негативци. Зато смо и покушали да појаснимо све то. Они који су поштовали предратну Југославију били су блиски четницима, а партизанима они који су хтели да изврше револуцију и који су издали Југославију. Да закључим, ни први, а ни други, нису ни позитивци, ни негативци, већ је на “крају” победник сео и написао своју историју. А та њихова победничка верзија, као и свака друга, била је лаж и неутемељено величање самог себе.

ГЛАС: Да ли се можете сложити с онима који сматрају да се хрватски, али и бошњачки национализам, данас гради и развија на мржњи према Србима?

ЈОВАНОВИЋ: Истина. Али, мислим да је за Србе, као народ, најстрашнија и најпогубнија ствар била када су се почели поредити са Хрватима. Некада смо се, од почетка деветнаестог века и изградње модерне српске државе Карађорђа и Милоша Обреновића, па до стварања кнежевине и краљевине Србије, поредили са великим народима, Французима, Енглезима, Русима и Немцима. Тражили смо узоре у великим историјама и државама. И то је било нормално, јер се и човек у животу покушава угледати на неке велике и успешне људе, а не на неке барабе из своје улице. Проблем је што се ми од 1918. године више не поредимо с великим народима. Од те године Србима су у фокусу само Хрвати. Тако је и данас. То је најстрашнија последица “постојања” Југославије. Због свега тога смо деценијама потопљени и не знамо како да испливамо из вртлога. Не може се напредовати, ако се не поредиш с великим. То је попут шаха, ако играш са велемајстором, и сам ћеш почети боље играти. Ако то радиш са неким пацером, изгубићеш квалитет, али и победе над њим ти ништа неће донети.

Монархија здравији систем

ГЛАС: Да ли би за Србију било боље да се врати поново на монархију?

ЈОВАНОВИЋ: Мислим да било праведно и много боље да врати краља и уведе монархију, јер је то “здравији” систем. Шеф државе би требало да буде неко ко је државу створио. Ниједан наш краљ није имао више власти него што је имао било који републикански шеф државе од 1945. па до данас. То је егзактна чињеница. Нико толику власт није имао као Тито или рецимо Слободан Милошевић. Навешћу један пример, у време краља Петра од 1903. до 1914. могло се писати све. И ту је највише платио сам краљ Петар, против кога су највише “ударали”. Зашто је тада то било могуће, а не и данас, питање је од милиона долара. И питање над којим морамо да се замислимо.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана