Мирјана Узелац и Верица Винсент Кол, књижевнице: Криминал је у свакој ћелији нашег друштва

Међутим, он је почео и стао. Онда ми је пало на памет да би Мира, са својом маштом и смислом за хумор, могла да истрагу погура и учини је занимљивијом. Кум је прешао на други случај и на сцену је ступио полицијски инспектор Гаврило Бозољац.

Рекла је ово за “Глас Српске” књижевница Верица Винсент Кол објашњавајући како је дошло до њене сарадње са  колегиницом Мирјаном Узелац и писања заједничког криминалистичког романа “Убиство под псеудонимом”(“Лагуна”) у тзв. стилу “писања у четири руке.” Да ствари буду занимљивије, Верица живи на Малти, а Мирјана у Београду и први физички сусрет двије сараднице имале су на београдској промоцији романа прије неколико дана, али је ова понуда,  по Мирјаниним ријечима, била прави дар са неба у времену пандемије.

- Верица ми је послала свој недовршени рукопис са којим није била начисто шта би и предложила да направимо нешто заједничко, тако што бих ја увела неке нове ликове, разрадила радњу, пустила, како је то рекла, машти на вољу. Ово се све дешава код првог удара короне и био је то дар са неба да се окупирам другим стварима сем бриге и страха који нас је окруживао - рекла је Узелчева.

ГЛАС: Кад смо код издаваштва, у историји жанра унутрашњи свијет публицистике није био претјерано честа тема крими романа. Да ли је то разлог зашто се убиство и истрага код вас двије дешава баш у тим водама?

ВИНСЕНТ КОЛ: Да, ја могу да се сетим само једног криминалистичког романа који се дешава у том свету (“Original Sin” ауторке П. Д. Џејмс, где је жртва убиства директор једне издавачке куће), али с обзиром да је то један комплексан свет који може да изнедри неке убедљиве мотиве за убиство, чинило се као добра идеја. Издавачи су, на крају крајева, они који једноставном одлуком могу да одреде нечији живот, да писца створе или да га униште.

УЗЕЛАЦ: Мени је то било јако интересантно, јер је свет писања и издаваштва нераскидиво везан. Галерије ликова са једне или друге стране су неминовно упућене једна на другу. У крајњем случају издавачи, уредници, су ти који “секу”. Велики број рукописа остане необјављен, заборављен, затурен, толико се говори о писцима из сенке, тако да су инспирације за писање неисцрпне. Са друге стране, сујета, као део јавног живота која у роману можда има и централно место, је била идеална за обраду.

ГЛАС: Колико је био изазов писати у четири руке, посебно у свјетлу поменуте географске дистанце? Шта су биле предности, а шта слабости?

ВЕРИЦА: Претпостављам да је, да ми нисмо толерантне и на много начина сличне особе, то могло бити изазов, јер сваки писац има свој “глас”, свој стил, своје идеје и афинитете. И нас две се разликујемо као писци крими романа: ја сам заклети писац “whudunita” (поджанра кримића у коме је акценат на погађању ко је убица), док Мира више нагиње чистим трилерима.  Упркос томе, ова конкретна сарадња је имала много више предности него слабости, јер смо, без сујете, искомбиновале “јаче стране” сваке од нас: моју склоност ка томе да свако евентуално зашто има своје зато, и обрнуто, Мирину “распевану” машту и смисао за хумор.

УЗЕЛАЦ: Када ми је Верица послала започети рукопис истог момента сам се убацила у брзину. Не бих рекла да је то био изазов, већ авантура. Да сам у старту то прихватила као изазов, мислим да бих била престрављена. Овако, било је то феноменално поигравање јер смо се радовале и уживале у сваком кораку који је водио ка финишу. Изузетно ценим Верицу као писца крими романа, она има ту класичну школу писања. Од ње можете много научити, а ја сам увек била штребер. Највећа вредност свега овог је што смо чиста срца и са великим ентузијазмом и уживањем написале нешто што је производ једног пријатељства и немерљиве подршке.

ГЛАС: На београдској промоцији романа Мирјана је направила занимљиво свирачко поређење: “да је она Моцарт, а Верица Бах у случају писања”. Шта је Бах одсвирао, а шта Моцарт у роману?

ВИНСЕНТ КОЛ: Мени се поређење врло свидело и мислим да је апсолутно адекватно. Рецимо да сам ја, као Бах, склона чврстој, дефинисаној структури када је у питању уклапање сцена, ликова, мотивације. Мира је, баш као Моцарт, унела у то разиграност, било да је у питању сам заплет, или ликови и њихова комуникација.

УЗЕЛАЦ: Код мене је писање ствар ритма, такта, музике. Зато ми је и пало на памет на промоцији то поређење. Звучи чудно, али да, ти брзи ритмови, хумор, Моцартова “Чаробна фрула”, то су моје паузе и смирење, док не пређем на “Реквијем”, онда је то разарање. Тако су се формирали и ликови. Бах и оргуље су хармонија. Верица је неко ко уме да се измакне и буде објективна. Да зада тему, уобличи причу и композицију и одреди такт.

ГЛАС: Генерално, занимљива је чињеница да подручје тако богато криминалом и насиљем као Србија има тако скромну књижевну традицију када је у питању криминалистички жанр, за разлику од уређених друштва попут рецимо Скандинавије?

ВИНСЕНТ КОЛ: У Србији је својевремено било покушаја на том плану. Чак је и Милош Црњански објавио крими роман “Подземни клуб” (додуше под псеудонимом), а у Србији је штампана и већина романа Милана Николића, “Вировитичког Сименона”, који се сматра пиониром овог жанра у Југославији и који је аутор 47 романа, продатих у неких 700 хиљада примерака, што је за било ког нашег савременог аутора незамислив тираж. Међутим,  чињеница је да се након тога традиција није одржала, бар не у довољној мери да жанр постане цењен довољно да га издавачи радо штампају. “Убиство под псеудонимом” се дотиче и те теме, кроз размишљања једне од јунакиња, која је и сама ауторка крими романа. Неспорно ту традиција игра велику улогу (пример Велике Британије и Скандинавије), али да би се она успоставила потребно је време, упорност и квалитетна понуда од стране писаца.

УЗЕЛАЦ: Вероватно да је потребно да се као друштво суочимо са тим да је криминал ушао у сваку пору, сваку ћелију и да се и код нас дешавају морбидности и злочини који се до пре пар деценија нису ни могли замислити, да су сви могуће жртве и мете, да око нас шетају психопате, педофили, убице. Скандинавски писци су најбруталније дали слику свог тог језивог насиља. Поражавајуће је то што је ово некада била тема хорор прича или тешких драма, а сада је постало тема трилера и кримића. Бојим се да како свет постаје бруталнији и неосетљивији на насиље, као да се то дешава у свемиру, да ће и трилери и кримићи као жанр бити превазиђени и прећи у неки другу блажу форму.

ГЛАС: Гдје се крију узроци  такве ситуације? У социјалистичком уређењу бившег система (у којем је рецимо Митар Милошевић писао “Луна, краља поноћи” под псеудонимом Фредерик Ештон), у презиру академске литературе према жанру (један Пекић је дочекан на нож због трилера “Беснило”) или у скромном тржишту?

ВИНСЕНТ КОЛ: И Хрватска је припадала истом уређењу, али је ипак изнедрила једног Павла Павличића који је био прихваћен и кога је куповала и читала цела Југославија. Мислим да је, што се формирања књижевног укуса тиче, очигледно да је криминалистички роман увек био популарнији у “грађанскијим” друштвима него што је то Србија икада била, тамо где о злочину може да се размишља и на емоционалној дистанци, као нечему што није само стварност и део свакодневице, него и фина интелектуална забава. Одговор на питање зашто је то тако вероватно захтева дубљу социолошку анализу.

УЗЕЛАЦ: Живимо у друштву у коме је све ствар тога да ли сте за или против. Све што има наговештај жанра је нешто што је гранична категорија. Пекићево “Беснило” је један од мојих најомиљенијих романа. Не знам зашто постоји тај отклон и подозрење према жанровској књижевности, до те мере да људи посежу за псеудонимом. Нико не гаји илузију да ће се на том пољу остварити као врхунски писци. Али да би написали трилер, кримић, морате имати темеље. Они нису у трилерима, кримићима, хорор романима, они су у Достојевском, Булгакову, Кишу, Андрићу, Селинџеру, Памуку, Маркесу. Да бисте волели оно што пишете морате имати поштовање према томе, а највише према читаоцу.

ГЛАС: Ипак, и ту се посљедњих деценија полако ствари мијењају набоље, а занимљиво је да велику улогу у том процесу имају женски аутори попут вас двије или Мирјане Новаковић и Мирјане Ђурђевић? Како из позиције “заната” видите стање у домаћем жанру крими романа?

ВИНСЕНТ КОЛ: Мислим да криминалистички романи полако почињу поход на публику, те жанр полако налази своје место и у издавачким плановима. Чини ми се да постоји сасвим озбиљна прогресија, што ће, неминовно, довести до више аутора и, самим тим, квалитетније понуде.

УЗЕЛАЦ: Ми смо имали среће да је наш роман објавила “Лагуна” и да смо ушле у комфорни круг колега трилераша који су нас прихватили. Некако се подразумева да је писање трилера и кримића мушки терен. Проблем овог жанра је што морате ући у клинч са кривично-судском процедуром. Да не говорим о судској медицини и психологији, форензици, криминалистици. Ако не постоји одговарајуће предзнање, то може бити оптерећујући фактор. Ја се дивим писцима који имају историјску причу или знамените личности за главне јунаке, као што су Дејан Стојиљковић, Владимир Пиштало, Горан Скробоња, јер је огромна одговорност да изнесете све то на начин како су они то урадили. Мирјана Ђурђевић и Мирјана Новаковић су одшкринуле врата за “женски” клуб у жанру крими романа. Апсолутно сам оптимиста по питању жанра крими романа у региону. Што више романа буде, то ће напросто све терати да подижу лествицу до висине када ће овај жанр добити место које заслужује.

ГЛАС: Вјероватно не постоји женски аутор који ће написати у жанру кримића нешто, а да се уз њено име не помене Агата Кристи. Помињете у роману Џејмса Елроја, али шта је оно што је вас инспирисало?

ВИНСЕНТ КОЛ: Ја сам, као што рекох, од свог првог романа искључиво писац “њхудунита”, поджанра чији је Агата Кристи најпознатији представник. Међутим, у укупној слици за мене су то сви они (понајвише британски) аутори који су писали или пишу у овом поджанру, од Дороти Сејерс, преко П. Д. Џејмс и Рут Рендел до Луси Фоли. Мада, претпостављам да вас као писца обликују сви они које читате, а ја са подједнаком страшћу читам све квалитетне кримиће.

УЗЕЛАЦ: Мислим да не постоји ни мушки, а камоли женски аутор у жанру кримића који у свом писању нема утицај Агате Кристе. За мене је она апсолутна инспирација. Не само романи, већ њена упорност, њен свет у који је урањала док је писала, док су јој се ројили сви ти ликови, радње, решења, држање пажње. Јер то је најважније у овом жанру. Опет се враћамо на музику. Држати ритам. И оно да виси нота у ваздуху, пре фуриозне завршнице. На мене је највише утицао Едгар Алан По. Можда зато што је све што је везано за њега мистика, иритантност. Он је дао тај образац. У њему има места за сва осећања и емоције. Од оних најбољих до најмрачнијих.

ГЛАС: Да ли ће након читања овог романа српски издавачи бити мало опрезнији када је у питању третирање крими рукописа?

ВИНСЕНТ КОЛ:  Претпостављам да српским издавачима треба времена да ухвате корак када је овај жанр у питању. Једном када он заузме своје припадајуће место у њиховој понуди, верујем да ће сви елементи тог процеса, а нарочито третман рукописа и самих аутора доћи на своје место. Онда више неће морати да се плаше, бар не тога да ће их неко стрпати у роман као “лоше момке”.

УЗЕЛАЦ: Ако је гледати по тиражима и продаји трилера и кримића, како страних, а све више и домаћих, мислим да смо на најбољем путу да буду свакако читани. Ја волим домаћу књижевност и домаће ауторе и увек им дајем предност. Заиста има сјајних писаца. И што је најважније, јако много читалаца овог жанра. А они су и те како избирљиви и знају да процене и осете шта је писано са страшћу, а шта роба која мами купца.

Сродне душе

ГЛАС: Како је протекао сусрет очи у очи “главних криваца” за роман “Убиство под псеудонимом” на београдској промоцији?

ВИНСЕНТ КОЛ: Ми смо комуницирале једно дуже време и пре почетка рада на овом роману. Ја сам читала Мирине романе (неке и пре објављивања), она је читала моје, размењивале смо мисли.  Тако да је сам сусрет био заправо нешто као сусрет старих пријатеља који се, рецимо, једно време нису видели.

УЗЕЛАЦ: Предивно. Остала ми је запечаћена слика Верице када сам је први пут видела. Седела је опуштено, мирно, ја сам прилазила ужурбано једва чекајући да је загрлим. И све што је било након тога је ишло спонтано. Ја кажем да је Верица моја сродна душа. То вам живот ретко пружи и то се видело и осетило. Надам се да ћемо написати наставак да бисмо доживеле овакве вредне сусрете.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.