Милош Тимотијевић, историчар, открива другу страну Другог свјетског рата: Четничко благо тражили и Тито, и УДБА и Енглези

Иако су биле организоване многобројне потраге претпоставља се да је пронађен тек мали дио овог вриједног ратног плијена, које је прозвано благом генерала Јамашита. Митови и легенде око злата из Другог свјетског рата нису везани само за овај дио свијета, већ и за просторе некадашње Југославије, јер никада до танчина није расвијетљено шта је било са златом и другим драгоцјеностима некадашње Краљевине Југославије, али ни са, како су га прозвали, “четничким благом”.

Историчар Милош Тимотијевић из Чачка годинама се бави проучавањем и истраживањем ове тематике, пратећи историјске трагове и проучавајући доступну архиву из тог доба, па је чак на ову тему написао и књигу “Злато четника и партизана”. У интервју за “Глас Српске” Тимотијевић расвјетљава све те мистерије, открива колико је новца и злата опљачкано током ратних година те шта је било са “краљевим златом”. Говори и о легендама о “четничком благу”, колико су Енглези и УДБА били ефикасни у проналажењу истог, али и како су се партизани и КПЈ финансирали те улози Москве у тим “финансијским пословима”.

ГЛАС: Шта је било са “краљевим златом”, односно шта се заиста десило након априлских догађаја 1941. године?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Питање “краљевог злата” је тема о којој се и даље много прича и расправља. Југословенска влада евакуисала је априла 1941. авионима из Никшића 674 килограма злата. Енглеској банци одмах је предато 435 килограма и размењено за фунте, а преосталих 239 килограма највероватније је остало у поседу војних власти Краљевине Југославије у емиграцији. Било је пуно расправа и свађа управо у вези са овим златом. Током евакуације злата на простору Црне Горе, украдено је око 88,5 килограма овог драгоценог метала. Краљевина Југославија је непосредно пред почетак рата највећи део златних резерви преместила најпре у Велику Британију, а потом у САД. Укупно 84,5 тона злата. Од те количине у САД је пре 6. априла 1941. продато 20 тона како би се добили долари неопходни за функционисање државе. Средином априла те исте године Југославија је у Њујорку имала 41,6 тона, а у Лондону 11,2 тоне. Злато у земљи налазило се у Сарајеву и Ужицу. Дакле, Краљевина је пред окупацију 1941. поседовала укупно 63,5 тона злата. Злато у Сарајеву узеле су усташе, а оно из Ужица највећим делом Италијани приликом његовог транспорта у Црну Гору. Немци су у манастиру Острог опљачкали и 188,5 килограма злата и драгоцености Двора Карађорђевића. Манастир је сачувао око 282,5 килограма, од којих су четници узели око четвртину. После рата злато сачувано у Острогу допремљено је Титу и остало је у његовом приватном власништву.

ГЛАС: Шта је било са другим драгоцјеностима династије Карађорђевић?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Поред злата и других вредних предмета које су опљачкали у манастиру Острог, Немци су 1941. на Опленцу код Тополе запленили и део драгоцености династије Карађорђевић. Никада није утврђено колико. Други део драгоцености запленили су децембра 1942. у селу Виљуши код Чачка. У питању су четири сандука у којима је поред златних и сребрних предмета, била и архива Карађорђевића.

ГЛАС: Колико су њемачки окупатори однијели злата?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Немци су опљачкали огромно благо из Србије и није само у питању злато. Из Бора су узели најмање 445 килограма злата и још 1.649 килограма злата које се добијало прерадом руде бакра. Постоје претпоставке да су можда узели чак 5.889 килограма. Један део тог злата опљачкао је и лично Франц Нојхаузен, немачки генерални опуномоћеник за привреду у окупираној Србији, преко једне тоне. Усташе су пак поред заплене злата у Сарајеву преузеле и злато Југословенске народне банке у Загребу. Укупно три тоне у шипкама, кованом злату и драгоценостима.

ГЛАС: Да ли је ишта од овога икада враћено Југославији?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Целокупна златна подлога Краљевине Југославије која је била у САД и Великој Британији, око 52,8 тона, враћена је Титовој Југославији. Броз је лично задржао “острошко злато”, око 240 килограма. Дуготрајним преговорима око повраћаја злата које су опљачкали Италијани, Немци и усташе, социјалистичка Југославија је од 1953. до 1958. добила укупно 10,52 тоне злата. У том повраћају није прихваћено да се враћа и “усташко злато” из времене трајања НДХ, јер је она третирана као посебна држава.

ГЛАС: Шта је истина о тзв. “четничком благу” и новцу? Да ли је то само политичка митологија и пропаганда или...

ТИМОТИЈЕВИЋ: Покрет Драже Михаиловића био је најслабије опремљена војска на простору Југославије. С друге стране партизански покрет имао је значајне финансије и пре него што је почео рат, да би током устанка 1941. из банака и државних установа узели огроман новац. То им је обезбедило финансијску независност и лакше деловање на терену. Четници су морали да се ослањају на добровољне прилоге из земље и помоћ из иностранства која је допремана бацањем из авиона или куририма из Турске. Много тог новца је заплењено или покрадено. Данас су познати подаци колико је Дража добио злата, отприлике око 400 килограма, односно 55.000 златника, као и још два пута толико папирног новца свих валута.

ГЛАС: Послије рата Енглези су долазили у Југославију тражећи то “четничко благо”. Како је изгледала та потрага?

ТИМОТИЈЕВИЋ: На широкој територији између Косјерића и Чачка током 1943. и 1944. била је смештена Врховна команда ЈВуО. На том простору било је и пуно британских војних мисија. Један део злата који је допреман закопаван је на тајним локацијама. После рата Британци су организовали акцију узимања једног дела драгоцености, а Титова Удба је 1965. организовала велику акцију под шифрованим називом “Морава”, како би дошли до “четничког блага”. Тито и Ранковић су лично надгледали ову акцију. Сматрало се да су “драгоцености” остале скривене “дубоко у земљи”, или јаругама, потоцима, пећинама. Највише се тражило у западној Србији и источној Босни. Тито је придавао велики значај откривању тог “подземног складишта”, али оно никада није пронађено.

ГЛАС: Споменули сте како је СССР финансирао КПЈ у предратном периоду. О коликим свотама новца се радило?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Совјетски Савез је између два светска рата помагао све комунистичке партије. Зна се да су балканске комунистичке партије 1922. добиле милион златних рубаља, односно 200.000 златника. То је око 774 килограма чистог злата. КПЈ је 1924. из Москве добила и додатних 750.000 златних рубаља. Исплате су понекад смањиване па и обустављане, чиме се покушавало дисциплиновати руководство КПЈ. Тито је почетком 1937. у Москви подигао и 700.000 француских франака које је Коминтерна наменила КПЈ за одлазак добровољаца у Шпанију. То је била вредност од три милиона фунти по курсу из 1994. Зна се да је Тито пред рат благајну КПЈ у Београду поверио на чување Кристини Ђорђевић. Она је била дворска дама, али и симпатизер комуниста. Та благајна страдала је у немачком бомбардовању 1941. године.

ГЛАС: Да ли је тачно да су партизани и четници изводили и оружане пљачке како би дошли до новца?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Партизани су већ 1941. систематски преузимали новац из свих банака и пошта које су дошле под њихову контролу. Расписивани су и многобројни зајмови, а било је и пуно примера да богатији грађани “добровољно” дају велике новчане прилоге. Партизани су у Аранђеловцу у ноћи између 28. и 29. јуна 1943. из месне банке запленили 1.092.500 динара. Четници су током 1944. године, када су остали без прилива новца из иностранства, систематски пљачкали возове, поште и банке по Србији. Београдски “равногорци” су 29. јуна 1944. пресрели камион који је транспортовао новац из Државне ковнице за Народну банку. Мањи део овог новца задржали су за своје потребе, а највећи део пара послат је на Равну гору. Упад у саму Народну банку организовали су у другој половини августа 1944. године. ЈВуО је овом приликом узела неколико стотина милиона динара. Ипак, њихова најспектакуларнија акција свакако је узимање злата и других племенитих метала из трезора Народне банке у октобру 1944., пред сам крај немачке окупације. Том приликом узето је 100,5 килограма злата из самог трезора, као и још 7,1 килограм из касе заменика гувернера банке. Поред злата узето је и килограм платине и неодређена количина новца у страним валутама. Злато и платина нису могли да се изнесу из Београда, а ОЗНА је 1945. запленила сакривене драгоцености.

ГЛАС: Шта сте мислили када сте једном приликом рекли како тајна “партизанског блага” још нису у потпуности откривена?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Још није било озбиљних истраживања колико је новца Москва дала КПЈ између два светска рата. Ради се о милионским сумама, исплаћиваних у најчешће поузданим валутама, разноврсним драгоценостима и злату. Токови новца увек су били сакривени, а понекад су се обављали и преко најразличитијих предузећа и агенција, као што се то уосталом и данас ради. Није познато са колико је новца КПЈ ушла у устанак 1941. као што је нејасно и колико су пара партизани прикупили на простору целе Југославије. Та тема још чека свог истраживача.

ГЛАС: Може ли се процијенити колико је Тито био богат?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Тито је био заиста богат човек, а о томе сведочи и оставинска расправа његове породице. Тек 2013. када је отворен Титов сеф, јавност је сазнала шта је он све имао. У његовом личном сефу остало је 29,36 килограма злата у полугама и праху, 2.663 златника, 13 одликовања из периода Карађорђевића, 149 других предмета од злата, брилијаната и дијаманата, 18 комплета позлаћеног посуђа. Комисијски је утврђено да су то заправо предмети породице Карађорђевић, што је изузето из имовинске расправе о наследству породице Броз. Тито је увек имао изражену склоност ка малограђанској скоројевићкој раскоши. Међутим, постојали су и неки други разлози инсистирања на спољашњем сјају и богатству, јер он никако није могао да се ослони на некакав углед који би произилазио из његовог идеолошког ауторитета. Зато је морао своју харизму да конструише путем показивања моћи. Раскошан начин живота био је један од начина за политичку репрезентацију и утицај на “масе”.

Орден за Михаиловића

ГЛАС: У својој посљедњој књизи писали сте и о спасилачкој мисија која се одиграла 1944. код Чачка, када је велики број савезничких пилота успјешно пребачен у Италију.

ТИМОТИЈЕВИЋ: Ради се акцији у режији ЈВуО током 1944. када је евакуисано укупно 465 пилота. Председник Хари Труман постхумно је 1948. одликовао Михаиловића за заслуге у овом спасавању. Орден је додељен на инсистирање генерала Двајта Ајзенхауера. На тај начин званично је признато да је он био легитимни савезнички војни командант, што је био ударац за Титов режим. Додела одликовања, међутим, остала је без публицитета. Такав гест је реметио спољну политику САД после 28. јуна 1948. када је дошло до разлаза Југославије и СССР-а. Американци су из својих стратешких разлога у то време подржавали Тита против Стаљина. Тек 1967. америчка јавност је на инсистирање конгресмена Едварда Дервинског сазнала за доделу овог одликовања. Томе је претходио и гест Ричарда Никсона, који је 1966. током своје председничке кампање писмено и постхумно захвалио Михаиловићу. Слично је поступио и Роналд Реган док је био гувернер Калифорније.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.