Миле Бјелајац, историчар: Југославију су највише оцрнили они који су све радили да је сруше

Непријатне успомене заједничког живљења се онда остављају по страни, а промовише  позитивно заједничко сећање. И кад гледате по тој вертикали онда видите да су и једна и друга, више инстиктивно, поступале на сличан начин. И у једној и у другој се, условно речено, фалсификовало.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас плус” политиколог и историчар, научни савјетник Миле Бјелајац, коментаришући све распрострањенији феномен ревизије историје на простору некада велике заједничке државе јужнословенских народа.

Како смо се довели у ситуацију да се ослободилац карактерише као окупатор? Да ли је из ове перспективе, након свих подјела и сукоба које смо доживјели, идеја Југославије била добра и могућа? Јесмо ли заиста толико блиски, а толико различити или су на те околности утицале велике силе? Коме је био интерес да Југославија не постоји? Претходни, 20. вијек један је од најтрагичнијих за све наше народе, а посљедице трпимо и данас. Професор Бјелајац истиче да је то трагедија свих народа, те да би тумачење и интерпретација историје морали бити очишћени од сваке острашћености, субјективности и идеолошког приступа.

- То се радило и у Француској, где се после 1944. године тврдило да се 40 милиона Француза храбро одупрло окупатору, да је вишијевски режим представљао малу непопуларну клику, да је зла политика Вишија произашла из злог Лаваловог мозга, што није тачно. Али, требало је непријатне поделе и ружне драме превладати. Тек касније се историографија на прави начин посветила том тамном периоду под окупацијом. Тако је било и у овој нашој муци у обнављању државе. Све са рачуном да ће заједничко живљење бити у корист свих. Неке ствари после 1945. године нису биле из зле намере. Међутим произвеле су и један трајнији проблем. То је службена или преовлађујућа историографија којој је оквире дао Титов реферат на Петом конгресу Комунистичке партије Југославије у Београду 1948. године - истиче Бјелајац.

ГЛАС: Шта је проблематично код тог реферата?

БЈЕЛАЈАЦ: Ко је све писао тај део реферата, не знам, али ту су ударени неки оквири за писање савремене историје краљевине Југославије, Другог светског рата, па и онога што су односи између народа Југославије. Требало је да прође више од 20 година да се то почне на прави начин историјски валоризовати. Међутим, многе генерације које су училе кроз школе на том обрасцу су већ стасавале и свако пропитивање тих образаца је онда изазивало одређене емоције, па чак и негативне реакције.

ГЛАС: Из данашње перспективе, да ли је идеја Југославије била погрешна?

БЈЕЛАЈАЦ: Након овог искуства са грађанским ратом, постоји такво мишљење. Разочарење код Срба довело је до става да је та Југославија била грешка. Има и таквих који тврде да је то била мегаломанија краља Александра. Међутим, кад се заиста прати развој те државотворне и политичке мисли и на српској страни, поготово ако се прати та Пашићева вертикала, онда се види да из тог великог искуства Србије, готово 50 или 60-годишњег искуства, тако мале, затворене, без излаза на море, против које очас подижу царинске баријере, где нема економског моментума какав би се желио... све то је указивало да је потребна једна већа, јача, респектабилна држава, која би онда у том крилу окупила, не само читав српски, него и остале народе. Дакле, био је реалан пројекат на којем се радило готово 100 година. У времену кнеза Михаила и касније, због међународних околности, није било снаге да се ти јужнословенски пројекти реализују. Чак и покушај уједињења Србије и Црне Горе 1914. морао се из истих разлога одложити. Тек је Први светски рат отворио ту могућност, али за њу се тек требало изборити и оружјем и дипломатијом. Српски ратни циљ је прокламован већ у августу 1914. године, у оном тренутку кад савезници, и Руси и они западни, траже жртве од Србије у корист Бугарске.

ГЛАС: А шта је била суштина Југославије?

БЈЕЛАЈАЦ: Србија нуди југословенски програм и већ крајем августа тражи подршку великих сила, нудећи једну велику државу која ће сутра бити протагониста савезничког интереса и бити брана немачком продору на исток.  С друге стране, мислило се, отклонила би интриге великих сила на Балкану. Балкан балканским народима. Равноправност, толеранција и грађанска права, економски и културни развој. Срби коначно обухваћени једном државом, слободни. То је суштина тог југословенства. Нека тактичка одступања диктирале су ратне околности 1917., када је Француска била исцрпљена, Италија поклекла, Русија испала из строја, а Америка још није била ушла у рат, па су западни савезници ушли у неке преговоре са Аустроугарском око сепаратног мира. Међутим, оног тренутка кад су савезници одлучили, не само због нас, него и због Пољака, Чехословака, али и Италијана, да нема више разлога да постоји Аустроугарска, онда се отворио тај простор и за коначно ослобођење Југославије.

ГЛАС: Али кад и због чега се појавила та прича да је српска војска била окупаторска, иако је на свим улицама дочекана уз помпу и цвијеће?

БЈЕЛАЈАЦ: Политика која је била старија од Југославије, која је оспоравала могућност заједничке државе, која је после радила против те државе, доживела је свој најсјајнији моменат, не само разбијањем Југославије 1941. године, већ и деведесетих година. Ту је корен тога зашто се потенцира да је Србија била окупатор, чак и у Војводини и Црној Гори данас. Корен оцене је и у потреби да се да легитимитет сецесионизму и да се ојача идентитет нових националних држава, бивших република. У том циљу било је пожељно, упркос чињеницама, створити што црњу слику Југославије у целом њеном трајању и приказати је као “тамницу народа” у којој је само један народ био срећан. У том циљу преписане су неке оцене из старе политичке пропаганде, чак и времена НДХ. Сви ти франковци који су били гласни, хајкачили против Срба пре 1914. и касније, писали те острашћене књиге попут оне Александра Хорвата “Хрватска на мучилишту”. Ових дана чујемо да је “зла” Југославија одвојила македонски народ од Бугарске “Берлинским зидом”.

ГЛАС: Хоћете да кажете да су те националистичке струје срушиле Југославију?

БЈЕЛАЈАЦ: Као што је и 1941. године Југославија срушена страном силом, тако је било и у овом скоријем времену двоструких стандарда “међународне заједнице”. Без обзира на наше унутрашње проблеме, да није било тог организованог рада са стране, Југославија би ту кризу прегурала. Да ли има иједне државе у Европи која није пролазила кроз кризе, било економске, било друге врсте? Па су опстајале. Узмите Шпанију, Француску, Португалију... Ако се каже да је Југославија вештачка творевина, а како то Белгија коју су направиле европске силе оног времена од два потпуно етнички, језично и историјски различита елемента опстаје дан данас? А проживљава кризе. Ево сад се прича о поновном успостављању унија на западном Балкану, а зашто није такав став био узет деведесетих? Тада само БиХ није била “немогућа држава”. И да ли су сада превладане “инкопатибилне цивилизације”?

ГЛАС: Да ли се већ 1918. године могло предвидјети шта ће се десити 1941. године или послије 1941. оно што ћемо доживјети  деведесетих?

БЈЕЛАЈАЦ: Није се могло предвидети шта ће се дешавати. Ни носиоци 27. марта нису могли да претпоставе да има таквих мрачних мозгова који ће у случају слома Југославије формирати Јасеновац, Јадовно и сва она стратишта која знамо. Југославија није била плод колонијалног освајања. С правом се рачунало на солидаран и хармоничан развој више него сродних народа. Два милиона мешовитих бракова пред слом. Шта то говори?

ГЛАС: Колико су други, поред Србије, жељели Југославију?

БЈЕЛАЈАЦ: У оном времену пред Први светски рат, новим курсом политике у Хрватској, Славонији, па и Далмацији, на власти је била хрватско-српска коалиција, која је промовисала сарадњу два народа. Она је била већински елеменат у Сабору 1917. кад се вратио тај политички систем у живот после смрти Фрање Јосипа. Дакле, они носе ту политику стварања Југославије на терену. Покрет Народног већа и декларацијски покрет су ти који захватају Словенију, БиХ, приморје, Хрватску и Славонију. То је био и легитиман и масован покрет, а франковци су били мањина и у Сабору. Такође, Радићева партија је имала само два посланика у то време.

ГЛАС: Радић се данас ипак посматра као најславнија личност тог времена међу Хрватима данас. Како то да тада нису биле примијећене његове девијантне идеје?

БЈЕЛАЈАЦ: Због тога што је Југославија била земља помирења. Личност Радића је била поштеђена од стране нас историчара и као таква се поново вратила у ову ревизионистичку историографију, а мислим да на томе не треба стати и да на томе треба радити. Све ово говорим на основу властитих истраживања. Дакле, Југославија је била могућа, али наравно, ако једна страна то опструише онда стално доводи у питање државу и тиме изазива реакцију државе. Тако би поступале и САД,  Британија, Француска, и све друге где су демократија и систем угрожени насилним деловањем и велеиздајом. То реаговање државе је онда малициозно узимано као доказ о карактеру те државе. Хрватски комитет, франковачки емигранти у Бечу (генерал С. Саркотић) су оценили “да је Радић подигао њихову палу заставу и да га треба подржати”

ГЛАС: Шта се то могло боље урадити у организацији државе?

БЈЕЛАЈАЦ: Ако изузмемо сферу економије, проблем Југославије после 1945., је био што нису прихваћене иницијативе да се уставним решењем 1946. направе аутономне области, односно покрајине и на простору данашње Хрватске. У првом реду, Српска област крајина, а исто тако и Далмација. Ти захтеви су тада постојали и од стране руководилаца у Далмацији, међутим то је Тито пресекао. Да је то тада формирано, то би већ формирало једну врсту навике, историјску свест да су то неки ентитети које треба респектовати. На крају крајева, пострадали српски народ је добио статус конститутивног народа и своје Антифашистичко веће и клуб представника у Сабору.  Имао је то и у БиХ, па је то поништено оним референдумом који је био уставно и законски бесправан, насилан. Слично се дешавало са српским народом у Хрватској после доласка ХДЗ на власт.

ГЛАС: Зашто то није учињено? Може ли се неко позвати на одговорност?

БЈЕЛАЈАЦ: Ја мислим да део одговорности сносе српски комунисти који су тада дошли на власт. Како у Србији, тако и у друге две републике, Хрватској и БиХ. Посебна прича је Црна Гора и формирање нове нације. Касније комунисти креирају нове нације, националне мањине се преводе у народности. На крају, Србији се намеће кроз уставне промене 1974. тај статус аутономних покрајина. Претходно је срушено српско руководство које је, бар Никезић, давало отпор. Никезић је Титу отворено рекао: “Ми нисмо против реформе, али не може реформа бити упркос Србији”. Покушај да се превазиђу апсурди тих решења Тито је пресекао 1977.  Замрзнуто питање “отварају” Албанци 1981. и почиње перманентна криза. Политичко руководство Југославије није било јединствено да подржи интегритет земље у било ком делу своје територије, као што је '74. подржан територијални интегритет Словеније и Хрватске када се последњи пут решавало Тршћанско питање.

ГЛАС: Како бисмо, из данашњег угла, могли посматрати ту велику идеју јединства?

БЈЕЛАЈАЦ: Немамо историју Југославије која би тачно израчунала и понудила слику користи коју су сви народи имали од те Југославије, укључујући и Србе, али и минусе. Није све било политика. Шта је све постигнуто за 70 година мира? Због свега тога имамо уопштавање властитог сећања, неких импресија и нашег разочарења које је сигурно наступило након 1990. године.

Фалсификовање

ГЛАС: Да ли је могуће кренути у реализацију великих националних идеја без, бар малог, фалсификовања прошлости?

БЈЕЛАЈАЦ: Велике идеје као мобилизаторски подстицај нужно редукују и улепшавају. Постоји више начина фалсификовања, а један од њих је пропуштање непријатних чињеница. Чим испуштате, ви већ искривљујете слику прошлог. Прошлост је прошлост, а само се мења наш однос и интерпретација. Прошлост и људе из неког времена треба разумети из ондашњих околности, а не из данашње перспективе. И ми као савременици жељели бисмо да објаснимо шта нам се данас дешава, али морамо бити свесни да смо ограничени за многе неопходне информације, које ће можда тек будуће генерације имати. Да није тако историја као наука не би имала смисао.

Дипломатија

ГЛАС: Много сте се бавили односом дипломатије и војске. Како видите данашњу српску дипломатију? Да ли су нам потребни нови Пашић, Тито или Коча Поповић?

БЈЕЛАЈАЦ: За припремање и образовање државника и кадрова важна су та знања о међузависности “дипломатских” средстава и реалних фактора моћи и геополитичког значаја. Србија је имала срећу да су њени државници дуго трајали. Старе дипломате школоване на страни имале су своје некадашње везе у метрополама. Ако нешто можемо да научимо од Пашића, то није само оно прилагођавање ситуацији под сваку цену. Он је знао да повуче црвене линије српског интереса. Био је спреман да иде тврдоглаво и против најјачег савезника, Русије. Поменули сте Тита и Кочу Поповића, који су такође били добре дипломате. Иза њих је стајала јединствена држава, на важном геостратешком положају и њихови заокрети нису доносили губитак, већ опстанак државе. За сваку упорну међународну политику предуслов је унутрашња кохезија и јединство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.