Михаило Меденица, колумниста и политички аналитичар: Запад ће од Балкана увијек правити тамни вилајет

Међутим, простори бивше Југославије налазе се већ 30 година у константном стању приправности и напетих односа, исте запаљиве реторике, неријешених граница и апетита. Према мишљењу колумнисте и политичког аналитичара из Београда Михаила Меденице минулих тридесет година су тек ехо вијекова који на мученом Балкану дјелују као реприза - репризе.

- Како то објашњавам? Без иоле личнога, потпуно објективно, заиста верујем да је реч о вечитој жељи других да Срба не буде, или да их буде на нивоу статистичке грешке, и наше тежње, борбе и права да постојимо, да векујемо ту где нам је корен, да нас буде. Е, то “да нас буде” је очигледно разлог постојања многих, јер своје нације, идентитете, постојање и чињење заснивају управо на томе да нас не буде. Речју, живе за то да Срби не живе, и није то никаква теорија завере, нити мит, већ апсолутна истина која је, нажалост, толико пута потврђена - истакао је у интервјуу за “Глас” Меденица.

ГЛАС: Коме је у интересу да свјетло на овим просторима буде стално угашено и због чега?

МЕДЕНИЦА: Мутиводама, ситним и одвратним политикантским шићарџијама, гробарима мира којима запад вешто манипулише вековима! Искрено, народи смо који се лако дижу на оружје, а тешко дозивају памети, али сад морам да будем и личан и пристрасан. Срби јесу одувек били ти који су несебично пружали руку свакоме, а углавном су нам одговарали тако што би нам ту руку одсекли. Не мари, пружали смо и даље, и треба је пружати, народ смо вере и врлина и заиста треба тежити миру и животу у њему, међутим безмало сваки мир нас је коштао једнако, ако не и скупље од ратова. Понављам, западна поган ће довека чинити све да ови наши простори буду тамни вилајети, али на нама је да овдашње коњушаре тих јахача апокалипсе прозремо и мршнемо једном за свагда, али, некако, вазда бирамо да им верујемо, ваљда је тако лакше - следити форму уместо суштине.

Апсолутно сам за мир. Па, својим кћеркама више од свега желим мирне и срећне животе, али не може се вечито “мир” мерити бројем Срба под земљом. Ако је неко заиста пострадао за мир онда је то Србин, а готово никад мира за њега. Доста с тим, заиста доста, не може се звати миром кад се џелати заморе од растребљивања Срба па “предахну” једну или две генерације.

ГЛАС: Зашто је великим силама толико интересантан западни Балкан, од Берлинског конгреса па до данас и зашто је “српски фактор” толики трн у оку истима?

МЕДЕНИЦА: Зато што је српски фактор једини заиста значајан фактор на овим просторима, без намере да некога увредим или понизим, али је тако. Јака, стамена и неподељена Србија значи мир на Балкану, не само западном, већ читавом, а рекох и поновићу - великим силама, мада су мизерне и бедне, одговара све осим мира овде и све осим Србије која ће бити своја на своме.
Са таквом Србијом нема играња, нема поткусуривања њеном крвљу, нема вечите нестабилности које те “велике силе” чине стабилнима. Све за шта је Србија ускраћена јој је припадало, па опет колицна год да је биће вазда превелика за те “душебрижнике” који су нас тим конгресима завијали у црно колико и ратови.

ГЛАС: Како гледате на узаврелу ситуацију у Српској, а поготово након наметања закона о негирању геноцида?

МЕДЕНИЦА: Најпре морам да кажем оно што ми је на срцу, у души - Република Српска није само држава прекодринских Срба већ завет и светиња сваког Србина. Говорим и говорићу, Србин има три светиње: Косово и Метохију, Ловћен и Републику Српску, а то јесте оно веће од живота, оно за шта без размишљања вреди дати живот, и тога би ваљало да буду свесни сви који нам кантаре те светиње и мисле да се могу поигравати с њима. Што се поменутог, фукарског, закона тиче ево први сам који не негира геноцид - догодио се, али искључиво над Србима!
Кад кажем Сребреница најпре помислим на сва она српска села сребреничка којих више нема. На оне сироте мајке у црнини, на затрављена црквишта, на Кравицу, Залазје, Сасе, Братунац...
Идиотски закон о забрани негирања геноцида намеће се народу којег је све мање, да заштити “жртве” геноцида којих је више неголи пре рата, па има ли ту икакве логике?! Није то ни први ни последњи крст који ћемо понети, али бојим се да ће за оне који су га донели, и оне којима је поклоњен, бити камен око врата.

ГЛАС: Очекујете ли да након што је Хашки суд “завршио” с радом појачају притисци на Републику Српску? Представници бошњачких партија не крију да им је коначни циљ стварање унитарне БиХ.

МЕДЕНИЦА: Сигуран сам да ће притисци на Републику Српску бити све жешћи, али сигуран сам и да ће бити ништавни уколико смо сагласни око тога да је она заиста завет свакога од нас. Мислим да око тога нема поделе. Не рачунам безначајне гласове другосрбијанштине која се згрози на помен Републике Српске, јесу гласни, али су апсолутна мањина.

Могу бошњачке партије да желе шта хоће, ено им Деда Мраза па нек му се жале колико им воља, питање останка и опстанка Републике Српске је питање које узалудно постављају и они и такозвани међународни фактор. Оно што је омеђено крвљу и гробовима страдалника нема цену и уверен сам да и аге и лордови то одлично знају и да само дижу тензију вечитог неспокојства ради. Не верујем да ће се ико усудити да крене на Српску, политички, дипломатски, како год, јер она је за Србина једнака Косовском пољу, Мојковцу и Кајмакчалану, па ако мисле да то што ћутимо значи да смо неми - нек изволе.

ГЛАС: Након Валентина Инцка у БиХ долази Кристијан Шмит. Да ли је случајно то што нови високи представник долази баш из Њемачке?

МЕДЕНИЦА: Не, никад није случајност када за управника логора, наравно да ту изузимам Српску, мислим на такозвану федерацију, дође Немац. Случајности се ретко догађају. А ово није! Али, и то што је дошао Немац треба више да забрине друге неголи Србе, јер толико је пута Немац овде долазио, а сви знамо како је одлазио. Гурају нам прст у око, нема сумње, али заборавили су да Србин и без ока види мало даље и мало јасније од свих њих па да им је по четири ока у глави.

ГЛАС: Како да се у овој ситуацији понашају власти Српске?

МЕДЕНИЦА: Као своји на своме, што и јесу без иоле респекта и за Шмита и за жеље бошњачких нарикача! Нема одступања ни за корак, па да видимо да ли ће смети било шта да учине по питању нестанка Републике Српске?! Не кажем да треба ићи главом кроз зид, али свакако не треба показивати респекта према онима који га нису вредни, а Шмит то свакако није. Понављам, они ће смети да учине само оно што им ми дозволимо, ништа друго до тога, и зато нам највиши национални интерес мора бити одбрана Косова и Метохије, Републике Српске, српске Црне Горе и борба за Републику Српску Крајину, коју никада не смемо да заборавимо.

ГЛАС: Када год неко помене српске националне интересе с “друге стране” оштро реагују наводећи како се ради о великосрпском хегемонизму и покушајима стварања некакве Велике Србије.  И ова матрица сатанизовања српског народа се врло често користи, а Србија је све мања. Овдје нешто не штима, нема логике..

МЕДЕНИЦА: То нас враћа на оно да је извршен “геноцид” над онима којих је више неголи пре рата, а Срба све мање.
Па, шта Америка, Британија, Француска и Немачка бране своје националне интересе, и то сасвим отворено, баш тако их и називајући, а кад Србија то чини онда сви у страх од Велике Србије. Извините господо, али наше је легитимно право да се боримо за своје националне интересе и то ћемо чинити, а при ­том они не угрожавају баш никога, за разлику од њихових за којима остају реке крви невиних. Српски свет је синоним за вековну тежњу Србинову да живи у једној држави, држави која јесте наша, држави коју су комадали и поклањали националним анонимусима и апатридима да пусте корење, а корење су пуштали искључиво на нашим костима и гробовима. И ја сањам о српском свету и тако васпитавам децу, јер нема ничега лошег у томе, напротив, држава свих Срба није тамница других народа већ и њихов дом. Крај Србинове куће увек је свако био добродошао да подигне и своју, па је вазда тим којима је Србин ишао на мобе једино на памети било како да спали Србину дом, без разлике да ли ће пламен захватити и његов кров.

ГЛАС: Генерално гледајући шта би могло бити коначно и најбоље рјешење за овај регион, да ли би то могла бити евентуална одлука Брисела да земље западног Балкана прими у ову заједницу? Да ли је тако нешто реално?

МЕДЕНИЦА: Тврдим да никада нећемо бити примљени у ту заједницу, нити нам је место у том друштву робовласника и робља. Немамо ми шта тамо да добијемо, а можемо све да изгубимо. Решење је у јакој, бескомпромисној и одлучној Србији која ће бранити своје светиње. Не треба нама Европа да успоставља правила и норме па Србин је највише и пострадао за њу, знамо ми одлично шта су закони, и Божји и људски, и ваља нам се окренути себи, јер јака и слободна Србија јесте јак и слободан Балкан.

ГЛАС: У ком правцу данас иде Црна Гора, да ли се може рећи да странци и Мило Ђукановић и даље вуку све конце...

МЕДЕНИЦА: Што се Црне Горе тиче, одакле сам родом, ништа се одласком ДПС-а с власти није суштински променило, јер Србин је и даље грађанин другог реда у њој, што је апсурд и идиотизам, јер Црна Гора јесте српска земља, не зато што ја тако кажем, већ што ми гробови праотаца тако веле, кућа, гусле, слава, света Српска православна црква, манастир Морача у којима су пожутели листови књига крштених са којих се јасно, никад јасније види: Србин! Чини ми се као да је ово мали предах за Мила Ђукановића. Ови нови се више понашају као чувари његове фотеље неголи као власт. Ђукановић је уздрман, али далеко од тога да је пао, али оне дивне, величанствене, библијске литије су показале ко је и шта је народ Црне Горе.
Потписивање темељног уговора са светом Српском православном црквом је оно што под хитно мора бити учињено, не зато што је то моја црква, већ зато што су њени олтари темељ Црне Горе, па коме је заиста до Црне Горе то ће учинити што пре.
Понављам, Ђукановић није пао, уздрман је, и не треба му пружати руку да се усправи, јер веће зло није задесило Црну Гору од њега. Једнак је то душман и Србима и онима који се пишу Црногорцима. Док је њему иоле власти, и док власт подсећа на њега, ништа се осим козметике неће променити у Црној Гори. Ђукановић и западне амбасаде и даље ведре и облаче и ваља тој двоглавој аждаји што пре стати за врат.
То је тај српски свет - борба за сваког Србина да слободно и поносно каже да је то што јесте, ма где био и ма каква му сила претила.

Живот с гријехом

ГЛАС: Како коментаришете недавне изјаве хрватских званичника да неће дозволити да се њиховим генералима суди за злочине почињене у акцијама “Бљесак” и “Олуја”?

МЕДЕНИЦА: Њима би требало да се баве људи који су завршили школе за борбу са дијагнозама. Зар треба да чуде било какве изјаве које долазе из државе чији су темељи Јасеновац, Јастребарско, Стара Градишка, Пребиловци, Клепац, онолике јаме и вртаче?! Не желим да генерализујем и не кажем да су сви Хрвати усташе, али стоји да су све усташе - Хрвати! Са толико страсти и вере поричу, не један, већ онолико геноцида почињених над Србима да ми је заиста непојмљиво како је могуће живети са толиким грехом. Да је мој народ имао Јастребарско, једини логор смрти за децу у историји, па исписао бих се из Срба и молио да ми Бог никада не опрости грехе, али то смо ми, а они су “Бљесак” и “Олуја”. Зато нам се ваља дозвати у памет и чинити све на стварању српског света, јер он такође подразумева културу сећања и незаборава, чему смо склони па смо због тога сваки пут плаћали све већу цену  подсећању.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.