Мајкл Правица, професор на Универзитету Невада у Лас Вегасу: Борим се да Американци схвате да су Срби поштен народ

Ова земља ми је пружила много прилика за успјех, које можда не бих имао у бившој Југославији да сам се тамо родио. Због тога ћу се увијек осјећати као Американац. Међутим, не могу заборавити и на своје српско поријекло, на које сам врло поносан. Значи, ја сам Американац српског поријекла. И та два идентитета се не могу одвојити од мене. Имајући у виду шта су све моји преци морали проћи, најмање што могу је да поштујем те њихове жртве. Борим се за то да моја деца и сви Американци схвате да су Срби један поштен и достојанствен народ.

Каже ово на почетку интервјуа за “Глас Српске” професор физике са Универзитета Невада у Лас Вегасу Мајкл Правица кога су сународници у Америци, “прекрстили” у Михајло. У наставку овог разговора овај врсни научник је описао све борбе и недаће с којима су његови преци сусрели након одласка из родне Херцеговине, завјету коју су му они оставили, свом првом сусрету с Требињем, осјећањима која је тада доживио, али и својим вишедеценијским напорима да у америчкој јавности промијени слику о Србима.

ГЛАС: Како је изгледао тај пут ваших предака и њихова борба да се уклопе у амерички начин живота?

ПРАВИЦА: Моји преци потичу из села Бијелац код Требиња. Моја два прадједа су ту рођена, али су њих двојица тражећи неки бољи живот, одлучили да оду у Америку. Вратили су се у домовину да би се вјенчали и добили дјецу. Знам да је један од прадједа имао веома занимљив живот. Путовао је по цијелом свијету, био је благајник неке компаније у Цариграду, борио се с Бугарима у балканским ратовима, а можда је чак радио и са познатом породицом Рокфелер. Мислим да је чак био укључен у побуну против Аустроугара у Херцеговини. Након што је прадјед умро, дјед Гојко је емигрирао у Канаду негдје двадесетих година прошлог вијека. Желио се вратити у Југославију након Другог свјетског рата, али до тога није дошло. У то доба имигрантима и њиховој дјеци живот је био изузетно тежак. Мој отац Вељко имао је само 10 година када је добио свој први посао. Иако га је његов средњошколски савјетник покушао обесхрабрити да не иде на колеџ, јер је био дијете имиграната, он је устрајао и успио, те је стекао низ диплома, баш као и моја мајка. Бака и дјед су хтјела да дјеца буду успјешна и да се асимилирају у Канади, а касније и у САД. Да свака генерација надмаши претходну. Да бих вам што сликовитије дочарао кроз шта су све моји преци морали проћи, навешћу само да је мој дјед једном приликом хоспиталитизован због глади. Настојао је побољшати радне услове рударима из Квебеку, а као организатор тих протеста завршио је на “црној листи” због чега му је неко вријеме било тешко пронаћи било какав посао. Али, сумирајући све, Америка и Канада су ипак мојим прецима понудиле бројне могућности које не би имали у својој ратом разореној домовини. Због свега наведеног, заувијек сам им захвалан на жртвама који су морали поднијети.

ГЛАС: Како је изгледао ваш први сусрет са породичним коријенима и традицијом?

ПРАВИЦА: Након што сам дипломирао, добио сам стипендију за проучавање историје предака у Југославији. Те 1988. провео сам укупно десет недјеља у Југославији. Сјећам се кад смо се зауставили на словеначкој граници и чуо како се изговора моје презиме, схватио да сам у земљи у којој је то презиме рођено. Након тога отишао сам до Требиња и села Бијелац из којег потичу моји преци, а у ком су они живјели више од 600 година као хајдуци. Осјећао сам се сретним што сам се истински вратио у свој генетски дом предака. Али, оно што ми је најдраже било, јесте што су ме у родном крају мојих предака прозвали “наш Михајло”. Током тог боравка научио сам много тога о својим прецима и њиховим борбама. Сазнао сам како је уопште настало презиме Правица. Све је кренуло од тројице браће Јовановић, који су били приморани промијенити идентитет након војне акције на турски караван у Црној Гори. Након што су се склонили у Херцеговину, одабрали су презиме Правица. Истражујући даље сазнао сам и да је један од рођака био национални херој. Ту је и прото Стефан Правица који је током аустријске окупације БиХ много пропатио. Један историчар ми је чак рекао како је и мајка Светог Василија Острошког носила презиме Правица. Свети Василије је наводно волио проводити вријеме у манастиру Тврдош. Не знам да ли је то истина, али барем знам да сам из породице која се јако борила да сачува своју вјеру и традицију. Моји преци потичу из регије Херцеговине која је дала Јована Дучића, Руђера Бошковића и многе друге познате Србе. Сретан сам због тога. Американци ми данас знају рећи да се храним попут Европљанина због начина на који држим виљушку и нож. Јасно је да ме моје српско насљеђе никада није напустило.

ГЛАС: Да ли и колико ваша дјеца знају о српским коријенима, обичајима и традицији?

ПРАВИЦА: Имао сам срећу да доста тога научим од баке, деке и родитеља, али и у цркви, гдје сам крстио дјецу. С њима често разговарам о томе шта значи бити Србин и зашто би требали бити поносни на то. Почео сам славити и Светог Јована. Сина Николу сам пријавио за универзитетску стипендију засновану на његовом “крајишком” поријеклу. Хтио сам да то учини како би боље разумио своје насљеђе, а поготово јер је моја мајка изгубила много чланова породице током Другог свјетског рата. Усташе су их побили. Надам се да то моја дјеца никада неће заборавити. Тим поводом написао сам и књигу под именом “Зашто је важан Јасеновац”.

ГЛАС: Колико уопште обични Американци знају о Балкану, о Србима и српској историји?

ПРАВИЦА: Обичан Американац се не бави политиком, не зна своју, а ни историју других народа. Збуњен је збивањима у Србији, јер не зна гдје је Балкан и шта САД траже на Космету. Мало знају о српској историји, осим можда да су Срби предвођени генералом Дражом Михаиловићем спасили више од 500 америчких пилота и да су “започели” Први свјетски рат.

ГЛАС: Колико уопште знају о Николи Тесли?

ПРАВИЦА: Читао сам многе чланке у којима се тврди да је он Хрват или Аустријанац, па сам почео писати писма и есеје о његовом српском насљеђу. Након што сам написао један есеј, глумац Метју Инман написао је врло сличан чланак и након тога многе су се ствари промијениле. Већина Американаца сада зна да је он отац мреже наизмјеничне струје, радија, даљинског управљача.... Чак сам надахнуо трговца новчићима из Сан Хозеа у да направи сребрни новац у спомен на Теслине изуме. Поносан сам што сам помогао у напорима да се промовише један од највећих генија који је овај свијет икада имао.

ГЛАС: Зашто званични Вашингтон годинама води једну негативну политику према српском народу?

ПРАВИЦА: Као прво, Срби су се заједно с Русима борили против Хитлера током Другог свјетског рата. Како су многи нацисти побјегли у САД, они су се организовали у Стејт департменту и од тада прикривено покушавају обликовати америчку спољну политику, а која је често антисрпска и антиправославно хришћанска. Три деценије та администрација спроводи једно политичко насиље над српским народом на Балкану. Мене тај подмукли рат страшно боли. Сваким даном се све више открива улога бившег предсједника Била Клинтона, Бушове клике, НАТО и европских послушника у тој сатанизацији Срба. Нажалост, на Србе ће се увијек гледати и као на “проруске” људе. Како Русија има више природних ресурса од било које друге земље, глобалисти ће увијек жељети да разбију Русију, баш као што су то учинили са Југославијом. Ако буде требало учиниће то и са Америком. Уосталом протеклих неколико мјесеци видјели смо да су одређене обојене револуције могуће и овдје. Нажалост, у свим овим процесима српски лидери се нису показали баш у најбољем свијетлу. Када се у Русији 1991. десио безуспјешан покушај државног удара, прокомунистичке коловође тог удара су тада подржала само два свјетска лидера, Фидел Кастро и Слободан Милошевић.

ГЛАС: Како је то тада дочекано у Вашингтону?

ПРАВИЦА: То је Милошевића аутоматски претворило у мету Запада који је тадашњу Југославију желио довести у своју орбиту. Било би боље да је Милошевић ћутао. Сјећам се и посјете младих српских “активиста” Бостону. Међу њима је тада био и Зоран Ђинђић. Готово свака друга ријеч му је била псовка која је за публику била иритантна и не баш дипломатска. Сјећам се и једног састанка који је одржан 1997. у Стејт департменту. Тада су поједини српски представници на немуштом енглеском језику покушавали америчким дипломатама објаснити како су Срби јели виљушкама и ножевима још у 12. вијеку. Вијековима прије западних Европљана. Таква прича није била добра, те не треба да чуди што САД понекад негативно гледају на Србе. Много је грешака направљено. Српски народ у тим кризним временима није имао праве лидере и вође дорасле датом тренутку. Они нису били у стању да артикулишу и одбране српске националне интересе. На мене је највећи утисак оставио недавно преминули косовски епископ Артемије, ког сам упознао приликом једне његове посјете Харварду. Али шта му се догодило? Склоњен је под сумњивим оптужбама и остатак свог живота живио је у малој соби молећи се за свој народ на Косову.

ГЛАС: Да ли је и колико српска заједница у Америци организована, те да ли она може нешто урадити како би се промијенила америчка спољна политика?

ПРАВИЦА: Мислим да тренутно нема утицајних српско-америчких организација које би могле нешто промијенити на том плану. Током година имали смо много прилика да изградимо јаку организацију која је можда могла нешто урадити. Једно вријеме је постајао Конгрес српског јединства, али су га уништиле себичне личности. Праве вође се никада нису појавиле.  Срби у Америци се данас боре са сличним проблемима са којима су се Срби у Југославији суочавали прије неколико деценија. Веома су забринути и због напора појединих владика да нас одвоје од СПЦ и ставе под “окриље” Васељенске патријаршије у Цариграду. То је једна од жеља и америчког Стејт департмента. Ово ће сигурно створити раскол у СПЦ у Америци.

ГЛАС: Колико Бајденова побједа може бити проблематична, с обзиром на неке његове раније изјаве о Србима?

ПРАВИЦА: Бринем се с обзиром на све што је учинио у Украјини, али и његовог опаког непријатељства према Србима. Надам се да се неће поновити деведесете, јер је и Русија сада много јача него што је била у Клинтоново вријеме. Ипак, мишљења сам како ће се нова администрација више бавити питањима плаћања националног дуга, расним односима, повећањем насиља, климатским промјенама, дубоко подијељеном нацијом, илегалним имиграцијама, несигурним границама и наравно пандемијом. Вјерујем да Балкан неће бити толико у фокусу.

Рендген и корона

ГЛАС: Бавите се и истраживачким радом посвећеном борби против вируса корона. Можете ли појаснити о чему се ради?

ПРАВИЦА: Дошао сам до закључка да би се циљаним коришћењем рендгенских зрака могле оштетити одређене компоненте вируса корона, а што би онда могло помоћи у стварању висококвалитетне и поуздане вакцине, не само за “ковид 19”, већ и за друге вирусе, укључујући и оне који би могли изазвати неке будуће пандемије. До сада сам одржао низ разговора са научницима и докторима широм свијета и нисам пронашао ниједан разлог зашто све ово не би могло успјети. Челни људи универзитета су пријавили овај патент и надам се да ћу ускоро са својим сарадницима доћи до коначног рјешења, а које би можда могло бити револуционарно у борби против оваквих и сличних вируса, па и самог рака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.