Игор Јарамаз, истраживач-савјетник за историјске сценарије: Један “нон-пејпер” не чини промјене

Вељко Зељковић
Игор Јарамаз, истраживач-савјетник за историјске сценарије: Један “нон-пејпер” не чини промјене

Ко би могао стојати иза фамозног и наводно словеначког “нон-пејпера”, а који говори о новом прекрајању граница на Балкану, односно о некаквом завршетку раније започетог пројекта разбијања некадашње Југославије те да ли је један такав сценарио могућ и изводљив, питања су која су изазвала велику медијску пажњу у региону, али и довела до усијања политичких прилика, а поготово у БиХ.

Сарадник међународних политичких консултантских кућа и истраживач-савјетник за историјске сценарије из Београда Игор Јарамаз каже да ако би морао да нагађа ко стоји иза поменутог неслужбеног приједлога, рекао би да је посриједи иницијатива одређених кругова који подржавају стварање Иницијативе три мора – Тримариум, која је суштински копија међуратног Интермариума.

- То би могли бити средњоевропски националистички кругови тзв. “Нове Европе” који се нуде Вашингтону као предзиђе према Русији и исламском свету, али и као проамерички тројански коњ спрам атлантистички - заморене “Старе Европе”. То је нека врста проширене Вишеградске групе која све више постаје несташно дете Европске уније. Према неком мом скромном мишљењу све ово личи не само на пробни балон већ и на покушај горепоменутих “осумњичених” да, из њихове визуре, реше Балкан и себи придобију Албанце, па чак и Србе, за свој “троморски пројекат”. Мислим да ће временом вредност српске стране све више расти и да ће понуде према нама бити све занимљивије ако ни по чему другом онда макар у рушењу политичких табуа из 90-их и 2000-их – истакао је у интервјуу за “Глас Српске” Јарамаз.

ГЛАС: Многи аналитичари упозоравају да блиска историја упозорава како на овакве и сличне мапе треба озбиљно гледати? 

ЈАРАМАЗ: Мислим да неће бити ништа од ове иницијативе. Промене балканских граница не могу бити искључене, али готово сигурно до њих неће доћи по овој карти или иницијативи. Верујем да ће бити убрзо заборављен као и бројни претходни предлози. Исто тако верујем да можемо очекивати још сличних иницијатива у будућности.

ГЛАС: С друге стране, из Сарајева поручују како је миран разлаз немогућ. Постоји ли неко међурјешење, а поготово ако се зна да Бошњаци и даље инсистирају на стварању грађанске државе?

ЈАРАМАЗ: Принцип “један човек - један глас” се није примењивао ни у Босанско-херцеговачком сабору 1910  - 1915 под Аустроугарском. Мислим да је релативна стабилност дејтонске БиХ управо у томе што постоје ентитети и консоцијативни механизми намењени спречавању миноризације једног народа, који су постојали и пет година пре Дејтона. Где нема разграничења и уставне заштите виталних интереса народа у заједници без већине, ту је етничка нестабилност. Најбољи пример тога је Црна Гора. Искрен да будем, нисам очекивао Ђукановићево препуштање власти у миру. Што доказује да локални експоненти западних центара моћи без одобрења потоњих не могу да заштите ни своје виталне интересе.

Уколико би се “велики” договорили, једног  хипотетичког дана, да ипак дође до разлаза БиХ, не видим наступ Бошњака као ратнички већ искључиво као преговарачки - било око разграничења или могућности (кон)федерације са Загребом или Београдом.

ГЛАС: Коме и зашто не одговара јака и стабилна Србија на Балкану, али и нефункционална БиХ?

ЈАРАМАЗ: Мислим да је дејтонска БиХ врхунац функционалности какву може имати у овим границама. Намера Стјепана Месића, Мила Ђукановића, Љупчета Георгиевског и Иљира Мете да се комплетно изолује Србија тзв. Јадранско-јонском иницијативом 2000. године је убрзо пропала. Делом због промене власти у Београду, али и централног значаја највеће наследнице СФРЈ. Од тада Србија постаје све јачи и утицајнији чинилац западног Балкана. То што то некоме смета неће много утицати на промену динамике која следи неке просто па природне, да не кажем аксиоматске, токове политике.

ГЛАС: Како гледате на Бајденову изјаву како од Београда и Приштине очекује реципрочно признање, може ли Србија повући један такав корак?

ЈАРАМАЗ: Као доследан наставак кругова чији је експонент, његовог личног сенаторско-лобистичког репертоара и као раскид са трампистичким ремећењем америчке, или тачније трансатлантистичке дубоко-државне, политике. За Србију би један такав потез био огроман пораз, као велики ударац на темељни стуб идентитета. Уосталом, питање Косова је имало удела у сменама власти 1987, 2000, 2008. и 2012. Мислим да је заправо на западу све више људи који су свесни неодрживости КиМ као засебног ентитета који би могао доћи у ситуацију стечаја налик црногорском. Стога предлози припајања Албанији, за које мислим да прецењују спремност централне и јужне Албаније да издржавају Косоваре чији партикуларистички национализам све више јача, нису реални.

ГЛАС: Могу ли се и на који начин и односи САД и Русије, озбиљније прелити и на ове наше просторе те на који начин би се то могло манифестовати, а поготово ако НАТО и даље буде инсистирао да БиХ и Србија уђу у овај војни савез?

ЈАРАМАЗ: Можда ће ово некима зазвучати невероватно, али НАТО је сенка оне моћне армаде која се окупила два пута 90-их да води рат против Срба. У међувремену су настале бројне поделе, већина чланица не жели да издваја неопходни минимум од два одсто одбрамбене потрошње, одбране западних земаља се све више баве испуњавањем диктата полит-комесара. На крају крајева НАТО већ 10 година након Либије, није извео истинску интервенцију или рат. Из Авганистана се повлаче уз капитулацију пред талибанима. Нису у стању да спрече спољнополитичко лелујање свог стратешког члана Турске. А да не причамо да не могу да смире тензије између два члана Грчке и Турске где се буквално остале чланице НАТО деле по страни у спору коју подржавају. Чувени Члан 5, по коме је напад на једну чланицу напад на цео НАТО, је мртво слово на папиру. Алијансу у животу одржава ентузијазам држава “Нове Европе”, горепоменуте проширене Вишеградске групе односно Тримариум. Они су локомотива рата против Русије у Донбасу. У склопу тога је и улагање у ловце на “руски малигни утицај” на Балкану који су карикатуралне личности. Мислим да и САД као силу у заласку, далеко више узнемиравају интерни проблеми и однос са изазивачем Кином. Сходно томе на Балкану очекујем разноразне потезе економско-политичке саботаже, али за сада не могу да замислим сукобе налик оним на границама Русије.

ГЛАС: Како бисте оцијенили досадашњи рад нове црногорске владе, али и константно држање тензија? 

ЈАРАМАЗ: Већ сам једном приликом на слично питање пре месец дана оценио рад нове владе са два минус. Наставе ли овим темпом мислим да ће им бити закључен кец на крају године. Просто као да се сваке недеље труде да разочарају бројне неофите култова Кривокапића, Бечића и Абазовића. Искрено нисам очекивао да ће се остварити ишта од онога што сам већ другог дана владе на “Твитеру” означио као три приоритета за српски народ – поштен попис 2021. године, засебни српски наставни план и програм, конкурс за пријем Срба у јавну управу, судство и органе силе. Многи су ми се тада смејали, међу њима један бивши министар из Србије, јер су у септембру 2020. године сматрали моје захтеве прескромним опијени одушевљењем победе. Сада следи отрежњење.

ГЛАС: На какву врсту отрежњења мислите?

ЈАРАМАЗ: Не само да се Србима не даје што им припада по Божијем и Ђукановићевом закону, него се на најружнији начин изигравају наде бирача. Тобожња демонтажа ДПС-овог система, под чијим изговором се одлаже примена уставом зајамчених права Срба, је толико изиграна да не само да нема смене људи старог режима већ се рехабилитују и именују као кадрови нове владе под геслом “без реваншизма”. То све на поднебљу где је управо политички реваншизам једини начин да поражени призна победника, где вековима уместо закона и државе постоје правило крвне освете и пљачка као легитимна привредна активност. Тензије су природне у Црној Гори у којој се вечито праве коалиције за нечије обесправљивање. Последњих 25 година је у знаку антисрпске коалиције мада је био случај, пре равно десет година, антиалбанске коалиције за измену изборног закона на њихову штету. Црна Гора, као историјски издржавана територија чије постојање искључиво зависи од жеље екстерних фактора, је природно тензично тло. Ни људи нису несклони тензијама што можда делује застрашујуће извана, али је заправо део локалног фолклора. У “Божићној побуни” 1919. је према примарним изворима било далеко више добацивања, натпевавања, скандирања и шенлучења него нишањења. Данашње комите су још безазленије и смешније.  

ГЛАС: Како коментаришете однос хрватског друштва и политике према највећом српском стратишту, Јасеновцу?

ЈАРАМАЗ: Пропуштена шанса за денацификацију Хрватске се неће више никада указати. Штавише мислим да ће хрватско друштво бити све горе по том питању и да ће тврда ревизионистичка струја - Златко Хасанбеговић, Игор Вукић, Бланка Матковић, Јосип Јурчевић бити све снажнија, посебно јер постоје градације умеренијих ревизиониста међу историчарима како на хрватским, тако на иностраним катедрама који злочине НДХ умањују, релативизују или их објашњавају као резултат “освета” или феномена “међуверског насиља”. Противници Срба воде борбу за историјски наратив ХХ века. Нису успели да нас окриве за Први светски рат, али су се задовољили заташкавањем концентрационих логора и масовних злочина над Србима БиХ, Србије, Угарске, Далмације. Обе Југославије су тенденциозно приказане као државе под “српском доминацијом”. О ратовима 90-их да не причамо. Други светски рат је барјак на врху тврђаве. То је сада поприште на коме српска страна мора да уложи пажњу, време, напор, људе у филмове, серије, књиге, студије, научне скупове, институте, музеје који ће прећи у офанзиву детаљним проучавањем не само нашег страдања већ и целокупних збивања на тлу окупиране Краљевине Југославије 1941-1945.

Разбијање клишеа

ГЛАС: Зашто су Срби увијек дежурни кривци за све што се дешава на Балкану, те како гледате на то да свако помињање српског националног питања одмах се доживљава као стварање некакве Велике Србије?

ЈАРАМАЗ: То је наслеђе протеклих деценија које ће време полако одложити у “ропотарници повијести”, да цитирам Марксов превод у западној варијанти. Свет се убрзано мења и сваким даном гледамо остварење клишеа да ништа више неће бити исто. Заиста не верујем да је ико могао да наслути, рецимо 2010. године, садашње стање међународних односа, у свету па чак и на Балкану. Ми заиста живимо у средишту тектонских промена.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана