Дејан Стојиљковић, писац: Служба је Бранкову смрт сакрила велом мистерије

Рекао је ово за “Глас Српске” Дејан Стојиљковић, један од најчитанијих српских писаца, објашњавајући шта га је привукло да славног пјесника Бранка Миљковића учини главним јунаком свог новог романа “Звезда над празнином”, који пред публиком треба да се појави 24. марта. Чувени писац и сценариста каже да су живот, каријера и трагична смрт пјесника идеалан материјал за прозну фикцију.

- Савременици га памте као ведрог, насмејаног, склоног шали, имао је много пријатеља, а жене су га просто обожавале. Бранко није био талентован само за поезију, већ је умео лепо да пева и глуми, могао је да одабере неку другу професију или уметност и сигурно би и ту био успешан. Опет, превагнула је та његова упитаност над судбином света и човека у њему и из те упитаности и тог промишљања изашла је врхунска поезија - рекао је Стојиљковић.

ГЛАС: Коме је у социјализму сметао млад и успјешан пјесник и зашто се он нашао на мети убица, блиских злогласној “Служби”, која је у великој мјери одређивала живот и смрт у том периоду?

СТОЈИЉКОВИЋ: У то време, дакле, у периоду када је Југославија тек васкрсавала из пепела Другог светског рата и попримала обрисе модерне државе више окренуте Западу него Советском Савезу, каква ће дефинитивно постати шездесетих година, другови на високим функцијама нису имали много поверења у омладину, називали су их “прескоченом генерацијом” и нису разумели њихову склоност ка поезији, холивудским филмовима или “декадентној” музици какав је био џез. У периоду од 1945. до 1960. забрањена је маса књига, позоришних представа, чак и стрипова... На удар социјалистичке власти дошли су уметници попут Соје Јовановић, Бранка Ћопића, Мире Траиловић... Старији су мислили да омладинци попут Бранка и његових вршњака нису достојни јер нису били у рату и самим тим нису жртвовали ништа за домовину. И зато су се трудили да им додатно отежају све. Бранко јесте био праћен од стране Службе, али није био једини, Служба свакако има удела у заташкавању његовог убиства, али нисам пронашао доказе да су његове убице биле припадници Удбе.

ГЛАС: Колико је сама била комплексна припрема за писање, која је на неки начин била права детективска истрага кроз архиве и сјећања савременика? Да ли сте се сретали са ћутњом или проблемима?

СТОЈИЉКОВИЋ: Имам ту срећу да сам буквално на “извору” тј. у Нишу, Миљковићевом и мом родном граду, ту је Бранков легат у Народном музеју у коме сам пронашао доста материјала, онда су ту и многи Бранкови вршњаци и савременици са којима сам водио разговоре. Конкретних проблема није било, али је било ћутања. То је занимљиво, како људи и дан-данас, толико година касније, зазиру од тајне службе једне државе која не постоји више од 30 година. Чак ми је у једном тренутку речено да су двојица агената који су довукли Миљковића на Ксавер и тамо га обесили још увек живи. Али нисам успео да сазнам њихова имена и дођем до њих. Пробао сам да преко пријатеља из нашег Министарства унутрашњих послова дођем до Бранковог досијеа у загребачкој полицији, али и ту смо наишли на зид, наводно је досије са свим документима уништен. Постоји само деловодни број. Нема, дакле, ни извештаја са обдукције ни фотографија са увиђаја. Или можда постоје негде, али чекају да их неко други открије.

ГЛАС: Његовом смрћу на неки начин симболично је и отворен тај злосрећни “клуб 27”, младих и мртвих рок умјетника, што имплицира хипотетичко питање да ли је Бранко био стилом близак рок поезији, која ће након његове смрти унијети велике промјене у литерарне токове друге половине 20 вијека?

СТОЈИЉКОВИЋ: У рефрену песме “Пљуни и запјевај”, “Бијелог дугмета” је један чувени Бранков стих:”Ко не слуша песму, слушаће олују”. Затим, једина награда коју је добио бенд “Шарло акробата” звала се “Смели цвет”, опет, по Бранковој песми. Прошле године је нишки бенд “Стерео банана” објавио албум “Нишке страсти” и на њему се налази песма “Смрт Бранка Миљковића”. Има неколико музичких пројеката који комбинују рок музику и Миљковићеве стихове. То, у ствари, говори о виталности и безвремености Бранкове поезије. Кад читате његове стихове, немате утисак да су настали пре више од пола века, чини вам се као да су написани јутрос. Мало је таквих песника у нас, могу на прсте да се изброје: Васко Попа, Мика Антић, Џони Штулић...

ГЛАС: Сам Миљковић харизмом, животним стилом, склоношћу пороцима и женама подсјећао је на рок звијезду, рекло би се идеалан материјал за романтизацију покојникове смрти у стилу: “само мртва звијезда је добра звијезда”, али та пласирана слика је прилично прозаично виђење врхунског писца попут Миљковића?

СТОЈИЉКОВИЋ: Он је био врло комплексна личност и карактерише га, још у раним годинама, све оно што карактерише генијалне људе. Дакле, невероватна глад за знањем, непрестана запитаност над смислом света и живота као и непрестани рад на себи. Бранко је био невероватан ерудита, начитан, образован, полиглота... Рекло би се, све оно што већина савремених српских писаца није. Могао је компетентно да полемише на велики спектар тема, због чега је често улазио у сукоб са ауторитетима. То је такође још једна особина генија - да не подноси ауторитете.

ГЛАС: Нисте баш благонаклони у почетним поглављима према “хероју” соцреалистичке књижевности Оскару Давичу?

СТОЈИЉКОВИЋ: Можда то тако изгледа на почетку, али у мом роману Оскар Давичо није негативац. Он је занимљива личност на свој начин, али његово дело није баш добро остарело. Добио је чак три НИН-ове награде, за романе којих се данас више нико не сећа и које нико не чита, написао је доста поезије, али од свега тога је остало пар песама. Парадоксално, као комуниста и интернационалац остао је упамћен по песми “Србија”, а као човек који је презирао патетику и претерану сентименталност по прелепој љубавној песми “Хана”. Опет, кад се све сабере и одузме, Давича ћемо изгледа највише памтити по томе што је открио Бранка Миљковића и први му објавио песме. Што је, по мени, нека врста космичке правде.

ГЛАС: Роман је уједно и одмак од фантастике и других жанровских форми којима сте се бавили у посљедње вријеме. Шта је у питању, једноставно, не волите уске класификације, помак према главнотоковској литератури или умјетнички предах између фантастике, хорора, кримића и стрипа?

СТОЈИЉКОВИЋ: Не, није одмак, напротив. У роману је јасно видљив утицај Нила Гејмена и његовог ремек-дела “Сендмен”, затим је ту мозаична структура по угледу на Дејвида Мичела и његове романе попут “Атласа облака”, а читаоци ће приметити и утицај “Нетфликсове” серије “Чудније ствари”. Они мало пажљивији уочиће и паралеле са романом “Умирање изнутра” Роберта Силверберга и Кинговим “Исијавањем”. Ја не признајем поделе на жанр и тзв. “главни ток”, тако да је то у складу са тим мојим одређењем.

ГЛАС: Материјал доступан на сајту “Лагуне” плијени филмичношћу атмосфере, што је на неки начин један од заштитних знакова Вашег писања, да ли бисте овај роман вољели видјети као филм или серију и коме бисте у руке предали овако комплексну причу?

СТОЈИЉКОВИЋ: Све је, у ствари, почело као позоришни комад који је наручило Народно позориште Ниш, а који је требало да се одигра за годишњицу Миљковићевог рођења. Међутим, то се претворило у својеврсни скандал, где се управа позоришта понела непрофесионално и дилетантски, јер је директор нишког театра, у складу са својом уобичајеним пословном праксом, од свега хтео да направи још једну тезгу. Зато сам се напросто повукао из целе те приче и почео све од нуле. Идеја и јесте била да роман подсећа на биопик и да буде врло филмично, али не са неком намером, већ зато што је то мој манир као писца. Већ има интересовања за филмску адаптацију, па и позоришну, само не у Нишу, али о томе ћемо кад изађе књига.

ГЛАС: Ваша библиографија у посљедњих петнаестак година садржи двадесетак књижевних издања, плус стрипови, онлајн дјела, позоришне драме, филмске и ТВ сценарије, па се намеће питање како то постижете и колико је тешко помирити животе писца и Стојиљковића приватно и ко више трпи?

СТОЈИЉКОВИЋ: Не трпи нико. Ја уживам у послу којим се бавим. А та продуктивност проистиче из просте чињенице да сам професионални писац и не бавим се ничим другим сем писањем. Већина српских писаца ради неки други посао, а пишу у слободно време. Ја сам писац 24 сата дневно, 365 дана у години. И мислим да се то види по мом опусу.

ГЛАС: Дешава ли Вам се ситуација “заборави на добру идеју, Дејане, већ пишеш три добре ствари” или реагујете импулсивно?

СТОЈИЉКОВИЋ: Ништа не радим импулсивно. Увек имам детаљне планове шта ћу и како ћу да радим.

ГЛАС: У доба изласка “Константиновог раскршћа” били сте један од ријетких жанровских писца који се пробио до шире публике. Данас ситуација дјелује доста боље, само “Лагуна” издаје десетак домаћих имена, а није једина. Како Вам се данас чини жанровска литература на српском језику, шта видите као добре, а шта као лоше ствари?

СТОЈИЉКОВИЋ: Као што рекох, не признајем поделу на жанр и главни ток јер је то старомодна ствар и нема баш неки смисао у 21. веку. По тим превазиђеним критеријумима жанровски писци су онда и Горан Петровић и Борислав Пекић. Оно што се променило у последњих 15 година јесте да је лакше написати и издати књигу, а додатно помажу интернет и друштвене мреже, где то може бесомучно да се рекламира. Тако смо добили поплаву романа са темом словенске митологије који сви личе један на други и где, поред хиперпродукције, није проистекло неко иоле вредније књижевно дело. Кад се та тема истрошила, онда се прешло на српски средњи век, па на апокалипсу и сад видим да се покушава формирати некаква “криминалистичка” сцена. Видећемо шта ће од тога испасти... Да иронија буде већа, најчитанији српски крими-писац је Вања Булић, а најбоље савремене српске крими-романе су написали тзв. писци “главног тока” Мирјана Новаковић, Слободан Владушић и Владимир Кецмановић.

ГЛАС: Незахвално је питати писца да ли пише, али шта можемо од Вас очекивати када се промоција “Звезде над празнином” приведе крају? Нови наставак саге о Витезовима Змаја “Учитељ мачевања”, роман о Немањи Лукићу или нешто потпуно ново?

СТОЈИЉКОВИЋ: Роман о Немањи Лукићу је следећи на реду. Књига има наслов “Серафим: Хронике Немање Лукића” и изаћи ће до сајма књига. Серафим је псеудоним који је Немања користио док је био агент британског СОЕ, а у самој књизи ће бити говора и о томе како је приступио тој организацији, какве је мисије обављао за њих и шта се са њим десило након догађаја описаних у “Константиновом раскршћу”. У књизи се појављују неки познати историјски ликови попут Тита, Мустафе Голубића, Иве Андрића, Черчила, а један сегмент се дешава на Косову, у време епидемије вариоле вере. Следеће године планирам да објавим “Учитеља мачевања”, та књига ће бити до сада најобимнији наставак у серијалу о Реду Змаја, можда чак обимнији од све три претходне књиге заједно. Моћи ће да се чита и као самостална прича и биће својеврсни увод у Косовску битку, али читаоцима топло препоручујем да пре тога обавезно прочитају “Дукат за Лађара” јер је тај кратки роман својеврсни приповедни “мост” и многе ствари у “Учитељу” су повезане са догађајима описаним у њему.

“Сенке над Балканом”

ГЛАС: Помињали сте да сте почели рад на новој сезони “Сенки над Балканом”, серији која је, и поред одличних реакција и високе гледаности, дуго оставила публику без трећег дијела саге?

СТОЈИЉКОВИЋ: Радиле су се неке друге ствари. Филм и серија “Тома” и филм “Ланчана реакција”. А дошло је и до малог засићења, па нам је свима ова пауза пријала. Бјела је најавио снимање треће сезоне, која ће заокружити трилогију и ставити тачку на целу причу. Могли смо, наравно, да одмах кренемо грлом у јагоде и ставимо квантитет испред квалитета, али мислим да би то било погрешно. “Сенке” су серија направљена да траје, а не серијал који ће бесомучно да се рециклира и цеди као сува дреновина. Ако сте приметили, за ових неколико година настало је доста “клонова” наше серије, али мало ко је успео далеко да добаци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.