У мету: Рукометни час истине

Глас Српске 26.10.2007 00:00

Пише Драгиша ЋОРСОВИЋ

ПРИЈЕ неколико дана гледао сам хрватску Нову ТВ (морам признати случајно) и видио најаву рукометне утакмице у Широком Бријегу између Хрватске и Словеније. Хуманитарни меч за дјецу и, наравно, апсолутно немам ништа против, али почињем да се крстим и лијевом и десном. Не због утакмице, напротив, драго ми је што су Хрвати из Широког Бријега то организовали, већ што је тај догађај у сарајевским медијима прошао апсолутно без иједног јединог слова, ни за, ни против. Ништа, као да га и нема. Помислим у једном тренутку да су се колеге из Федералног Сарајева дозвали памети и неће више да држе моралне придике о томе за кога навијају Срби и Хрвати у БиХ. Не питају се ни како ни зашто селекција Хрватске у "Равној гори" (како западни Херцеговци у жаргону називају Широки Бријег). Помислио сам и понадао се, и да ће се можда једног дана сарајевски новинари тако понашати, ако ми православци организујемо, рецимо, утакмицу репрезентације Србије у кошарци у Бањој Луци или Источном Сарајеву, или неком другом граду. Можда и репрезентације Црне Горе (мада, нажалост, теже). Та моја нада прекратко је трајала. Да сарајевски новинари, али и поједини спортски радници, још увијек острашћено гледају на све што је српско видјело се на турниру у сједећој одбојци. Подигли су силну галаму што је екипа из Бање Луке, иначе учесник такмичења, имала српску заставу. Дигли су куку и мотику откуд право тамо неким из Бање Луке да имају туђу заставу. Нико им, на њихову жалост, није објаснио да то није туђа, већ српска застава. Било прекодринских било оводринских Срба, застава је иста. Каква би и била код једног народа него иста. Тражили су по медијима да се Бањолучанима скрене пажња на заставу и спомињали бх. заставу. Додуше, нису били прецизни да ли ону са љиљанима, или ову што личи на салвету, а сервирао нам је један од високих представника. Да ли Петрич, Ешдаун, или Билт то више и није важно. Можда чак и Вестендорп. Доносили су они одлуке у наше име, па и симболе у којима се не проналази нико. Чак ни Бошњаци, иако млатарају тим заставама и на свадбама. Стога сам волио да будем у хрватској "Равној гори" за вријеме рукометне утакмице па да видим навијаче како сви срећни са плаво-жутим заставама поздрављају Ивана Балића и остале своје љубимце. Могу мислити како је то било дирљиво. Сви на ногама и поздрављају своју репрезентацију, а у рукама им заставе. Само чини се да им је дизајн нешто мало другачији. Нема ни плаве, ни жуте, ни звјездица, али има коцкица. Ма, дизајн је чудо. Нећу да будем малициозан па се упитам што о томе нису писали сарајевски новинари. Нека и нису, и нека једном за сва времена престану са таквим стварима и пусте и Хрвате и нас православце да се радујемо коме хоћемо и са заставама које волимо. Нису то сигурно ове заставе од високог представника, па ма како се он звао и ма ко је нацртао. Иста прича је и са химном. Знамо ми и да Бошњаци ону музичку композицију која им је стигла из Бање Луке не доживљавају као своју, али се праве да је осјећају. Недавно је било врло комично у Румунији када је играла млада репрезентација са вршњацима из те земље. Одсвирана је прво румунска химна и када су кренули тактови те друге, млади фудбалери су се онако "спонтано" загрлили. Само је направљена мала грешка, а дјечаци у бх. дресовима то нису схватила, пуштена је још једном химна Румуније. Нису крива та дјеца, никако, и не треба сматрати то неком њиховом грешком. Једноставно, то никоме не улази у ухо, па био он Србин, Хрват или Бошњак... Као ни то што нико не прихвата ону салвету, па таман да је и од Лајчака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.