Прича Гласа Српске

Глас Српске

Неколико година после смрти моје мајке, пронашла сам у орману њене сандале. Биле су од црне коже, са каишевима, а ђон им је био од плуте.

Неколико година после смрти моје мајке, пронашла сам у орману њене сандале. Биле су од црне коже, са каишевима, а ђон им је био од плуте. Скоро нове: ја сам јој све сандале купила у Грчкој, али она их је мало носила. Некако убрзо је умрла. Понела сам их на море јер су биле веома удобне. Сместила сам се са пријатељицом у кући поред мора. Једна старица пријатног изгледа, у шареној цицаној хаљини, понудила нам је собу, скромно намештену. Соба је, међутим, била веома чиста. На прозорима су биле шарене цветне завесе, у дворишту је гајила разнобојно цвеће великих, чврстих латица, које сам некад давно виђала у градинама поред реке. Звали смо га "женке". То цвеће и посечено дуго остаје свеже у вази - и ја сам га радо, из баште, доносила кући. (Узгредно запажање: и завесе су ме подсетиле на детињство: мајка је на прозор кујне, који је био окренут према затвореном простору, шупи са надстрешницом, стављала разнобојне, шарене, цветне завесе.) То је био разлог што сам ја одмах осетила да ми је код старице пријатно. Она се, добродушно, интересовала одакле смо, кога имамо. Села би са нама испод застакљене летње баште (около су биле "женке") и ми бисмо разговарале уз кафу. Старица је причала да има три ћерке: све су отишле у град. Долазе лети због мора, најчешће са својима. Једна је удата у Aмерици, али и она не пропусти лето да ме не обиђе, говорила је старица поносито. Пишу ми, шаљу лекове. Ја преко лета нешто и зарадим, па не живим лоше, помало се хвалисала. Да ли их и овог лета очекујете, питале смо је. Да, да, рекла је и некако брзо скренула разговор. Старица је у дворишту, на крају уске бетонске стазе, у примитивној шупи, направила туш: ја сам се после мора, босих ногу на којима се задржавао песак, радије туширала у овом купатилу. Онако мокра увијала сам се у велики пешкир, влажних ногу обувала мајчине сандале и остајала у дворишту на пријатном сунцу. Понекад бих разговарала са старицом. Наквасићете сандале, говорила ми је, зашто не узмете папуче. Ја бих често промрмљала и скретала разговор на другу тему. Једном ме је сачекала и одвела у летњу башту: на тањиру су биле жуте, воденасте диње и она ме је нудила. Да се освежите, рекла је. Онда је из џепа извадила коверту у којој су биле неке слике. Да вам покажем моје, рекла је. Објашњавала ми је ко је ко, отворила је душу. Тада сам први пут помислила да је она усамљена. И ја сам јој, онда, нешто слично рекла. Објаснила сам да ми је мајка умрла, да су успомене свеже. И не знам зашто, поменула сам сандале. Рекла сам да су мајчине и да су ми веома удобне. Такав се разговор до краја нашег боравка није поновио. Чак сам помишљала да ме старица, некако, и избегава. Више је причала са мојом пријатељицом, када смо седеле све три некако је више у њу гледала. Помислила сам да је, можда, нешто љута, хтела чак да је о томе и питам, али сам одустала. Море ми је тог лета пријало као никад раније: одмах преко пута куће, само се пређе узан пут, бистро, мирно и топло; одлазила сам рано ујутру на плажу, на прво јутарње купање и остајала до касно увече. Неколико дана пред крај одмора приметила сам да је плута на мајчиним сандалама почела да пуца, на једној сандали кожа се одлепила. То је због мог туширања, помислила сам. Упропастила сам водом мамине сандале. Било ми је криво: више нисам могла да их носим. Мораћу да их бацим, помислила сам. Испред куће била је велика канта за ђубре, али ја никако да се одлучим и да их бацим. Док смо се паковале, рекла сам пријатељици шта ме мучи. Некако не могу, рекла сам, да овде оставим мајчине сандале. A и глупо ми је да их, поред оволиких ствари, вратим тако упропашћене. Пријатељица ме је само погледала и ништа није рекла. Ја сам се колебала. Спаковала сам их у кесу и ставила у торбу. Једва сам успела да затворим рајсфершлус. A онда сам открила да нисам спаковала пешкир, велики и мокар. Отворила сам торбу, извадила сандале и убацила пешкир. Онда сам их поново ставила у кесу и понела да бацим у ђубре. Мислим да сам још једном рекла пријатељици, отприлике, да "немам срца да их ту, у туђој кући, оставим". Понела сам их и одустала. Извадила сам их из кесе и не знам зашто оставила прво испред улазних врата, на степеништу. Ту смо обично остављали папуче и обућу: старица је често померала папуче да би могло да се прође; стављала би их на равну бетонску плочу која је служила као надстрешница за улаз у сутурен. Ја сам се тога сетила и поново сам сандале померила: ставила сам их на страну, на бетонску плочу. Пошле смо на станицу раније: била је велика врућина, торбе су биле тешке и хтеле смо да се успут помало одмарамо. Ја сам, успут, ћутала. Било ми је тешко и знала сам да је то због сандала. Промрмљала сам пријатељици да није требало да тако урадим. Шта није требало? питала је некако, можда и због врућине, незаинтересовано. Ништа, рекла сам, свесна да она то не би разумела. A ко би и иначе могао да разуме, помислила сам. Било ми је све теже. Пожурила сам је, говорећи да је боље да брже стигнемо на станицу па да се тамо одморимо. Толико сам брзо ишла да ме је она једва стизала. Села сам на клупу и сачекала је. Ја морам да се вратим, рекла сам јој. То је због сандала, питала је и скоро ме збунила. Да, одговорила сам. Ишла сам веома брзо, скоро трчала. Шта ово радим, помислила сам, али сам брзо ту мисао потиснула. Утрчала сам у двориште. Окренута леђима према улици, лицем према башти, на дрвеној столици седела је жена кратко подшишана, беле косе, у шареној цицаној хаљини. Мама, повикала сам. Мама! Старица је устала и окренула се према мени. На њеним ногама биле су сандале моје мајке. Иванка Косанић рођена је у Белој Паланци 1942. године. До пензионисања је радила као уредник културне рубрике у "Народним новинама". Објавила је књиге: "Жена из црквеног дворишта" (приче, 1996), "Ниш у свету - Свет у Нишу (публицистика, 1996), "Дуже од дана" (критике, 1998), "Напукло звоно" (приче, 2000), "Прича без главног јунака" (приче, 2001), "Пред магијом критике" (критике, 2002). Иванка КОСAНИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана